Ambasador Satler i ko su mogući antievropejci?

Crnoj Gori ne treba Evropa kojoj nije stalo do evropskih standarda.
Zna Satler da nas u Evropu ne može uvesti četnička ideologija, ali je interes preči
od svega. Nije mu loše u prelijepoj Crnoj Gori. A ovđe punijeh špagova može ostati samo ako ostvari željeni rezultat. Baš kao onaj iz 1916. godine.

Ambasador Satler i ko su mogući antievropejci?

Piše: Slavko Mandić

Crna Gora ima priliku da uđe u Evropsku Uniju. To nije zaslužena prilika, koliko
god se vlast upinjala da milosrdnost evropskog promišljanja predstavi kao vlastiti
civilizacijski iskorak. Jasno je i bez objašnjenja ambasadora Satlera, kroz „iskrene“
zagrljaje Ursule evropske i vojvode od parlamenta koliko Evropa više od nas
samih želi da nas ubači u brazdu i da nas potom iznutra popravlja kad ocijeni da joj
je to potrebno. Dakle, nije zbog nas, no zbog vlastitog interesa. Geostrateškog ili
ko zna kojeg još dodatnog. Američkog, ruskog, srpskog. Mada se s Vučićem grle u
sve šesnaest. Ništa manje no s vojvodom.

Kad im i ovakvi za nešto trebamo, onda je logično da naša trgovačka politika želi
to dobro da naplati. Jeste apsurd, ali tako to u ovom trenutku tumači domaća
velikosrpska aktuelna stvarnost. Koliko joj je vjerovati, pitanje je na koje ni
kompromiserski Satler, koji insistira na saradnji vlasti i opozicije tako što će
opoziciju okriviti ukoliko do saradnje ne dođe. I označiti je kao glavnog krivca za
moguće ne zatvaranje preostalih poglavlja ili u konačnom ne ulazak Crne Gore u
Evropsku Uniju. A istina je, uz izvinjenje evropskim čimbenicima na pośećanje,
sasvim drugačija.

Ne želim pominjati koliko su Amfilohijeve litije bile domokratski iskorak
Evropljanima, dok su otvoreno podržavali otimanje naših svetinja od strane crkve
Srbije. Bio je to (ne)prirodan proces koji je u konačnici jasno pokazao zli naum
okupatorske crkve da nam otvorenom agresijom koja je u raznim oblicima dolazila
iz Srbije i Rusije, uz razumijevanje evropskih ambasada, otme tradiciju, istoriju,
kulturu, naše duhovno i graditeljsko nasljeđe, naše duhovne hramove, crkve i
manastire. Ćutali su, potpuno svjesni da se ništa slično nikada nije desilo ni na
jednoj tački zemljinog šara. Takav poklon nije nam prvi od „saveznika“. Mi smo
im bili iskreni prijatelji, i to je jedina istina u ovom jednosmjernom odnosu. Stavili
smo sve svoje resurse saveznicima na raspolaganje i odmah nakon austrougarske
objave rata Kraljevini Srbiji krajem jula 1914. godine, bezuslovno stali na stranu
zemalja Antante. Cilj Srbije je bio uništenje crnogorske vojske, a ne neprijatelja,
što se jasno vidi iz arhivskih materijala koja su srećom sačuvana. Crnogorska
epopeja na Mojkovcu 1916. i pobjeda nad moćnim austrougarskim neprijateljem,
brojno višestruko jačim, pokazala je snagu crnogorske odbrane i želju da pomogne
vlastitim životima u odbrani civilizacijskih tekovina. Saveznici su joj zahvalili tako
što su joj oteli državu i dali je na pjat Srbiji i crnogorskom krvniku Aleksandru
Karađorđeviću. Kralj Nikola je završio u emigraciji a vojska Srbije je napravila
neviđeni pogrom nad crnogorskim narodom, paleći im domove, uništavajući im
sve što su imali, ubijajući ih na monstruozan način, krvoločno, kako su opisivani
zločini tada najstrašnijeg genocida koji je srbijanska vojska činila nad crnogorskim narodom. Ali to tadašnju Evropu nije mnogo dodirivalo. Kao što je mnogo ne
dodiruje ni danas. Da nije tako, reagovala bi na mnoga nepočinstva koje vlast čini
od 2020. do danas. Od usvajanja antievropskih zakona, pa do kršenja Ustava.
Veličanja ratnih zločinaca, kolaboracionista i četničkih zlikovaca i koljača.
Višestruko i javno. Ne krijući se ni od koga. Kao da znaju da su zaštićeni. Zato i ne
čudi što je Evropa zažmurila na oba oka kad su usvojeni u Skupštini Crne Gore 19.
marta 2026. godine izmjene Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o Agenciji
za nacionalnu bezbjednost. Protiv ovih zakona ustali su svi relevatni pravni činioci
države, pa i oni izvan nje. Svi osim Evrope. Nije im smetalo suspendovanje uloge
suda a ni činjenica da je ovim zakonom predviđeno da policajcu prestaje radni
odnos po sili zakona ukoliko se protiv njega pokrene krivični postupak za određena
djela. Time ministar unutrašnjih poslova i posebna komisija praktično presuđuju i prije
odluke suda, što ugrožava pretpostavku nevinosti i ustavnost rješenja.
I ništa nikome. Tada su iz Evrope poručili da nije u skladu, ali da će se nakon
usvajanja zakoni popravljati. Evo vidimo kako se popravljaju.
Ambasador Satler je ipak shvatio da je vlast vlast, a slast je slast. Jasno je to iz
njegovih reagovanja, gotovo svih. Problem je što su mu se udvornički klanjali pa je
on počeo vjerovati da je moćna figura u kreiranju crnogorske politike. Zato je i bio
garant potpisivanja važnog sporazuma između vlasti i opozicije 16. marta 2025.
godine. Potom je predstavnicima vlasti i opozicije čestitao na potpisivanju važnog
sporazuma uz konstataciju da očekuje dosljednu primjenu u interesu evropske
budućnosti. Kako tada, tako i dan danas.

Još ćemo se priśetiti njegove reakcija prilikom susreta sa Vesnom Pejović, majkom
i babom žrtava masakra na Medovini. Satler im je kazao da nema zatvaranja
poglavlja 23. sve dok se ne usvoji Markov i Mašanov zakon, kazala je ona i
ohrabrena saopštila nakon sastanka da kada se sretnete sa pravim ljudima, sa
ljudima koji znaju što je pravna država i zakon, onda imate vjetar u leđa. Ipak, pokazaće se da je to bila promaja, a ne vjetar u leđa. Kako tada tako i dan danas. Satler se više po tom pitanju nije oglašavao. A žrtava na Cetinju u dva navrata, o kojima se ćuti bilo je dvadesettroje, od kojih četvoro đece.

Opozicija je konačno riješila da se osvijesti. Njen dio, predvođen DPS-om, ponudio je vladajućoj većini platformu za deblokadu evropskih integracija i rešavanje institucionalne krize. Ovaj dokument zahtijeva reviziju spornih bezbjednosnih zakona, kontrolu izbornog procesa i postizanje konsenzusa pri ključnim imenovanjima u pravosuđu i Javnom servisu (Savet RTCG). Platforma je predate 01. juna 2026. godine. Još nema odgovora vladajuće većine. Ni ambasador Satler nije progovorio po tom pitanju. Razumljivo, jer je unutrašnja stvar koja se ne može nametati vlastima. Ali opoziciji izgleda sve može.
Valjda zato Satler kaže:
“Danas, kada se Crna Gora nalazi u presudnom trenutku svog evropskog puta,
imam važnu poruku za građane Crne Gore i njihove političke predstavnike. Crna
Gora ima stvarnu priliku da u kratkom roku završi pristupne pregovore sa
Evropskom unijom i postane njena sljedeća članica, što su potvrdili i lideri
Evropske unije na Samitu u Tivtu”.
Dodao je i da ostvarenje te prilike zavisi, prije svega, od sposobnosti Skupštine da
prije ljetnje pauze obezbijedi dvotrećinsku većinu za ključne odluke neophodne u
procesu pristupanja.

Ni riječi o dva antievropska zakona. Ni slova o pravosuđu, vladavini prava,
medijskim slobodama, političkim harangama i hapšenjima bez dovoljno dokaza.
Govoru mržnje, Nacionalnom javnom servisu, fašizaciji društva, ugrožavanju
kulturne, istorijske i prirodne baštine, i svega još što se golim okom vidi.
Ko ne bude glasao kako mu se zbori, biće proglašen krivim, poruka je jasna i
prilično glasna. Opozicija je za sad odlučna. Nema podrške dok se ne izmijene anti
zakoni. Ako pritisak bude nepodnošljiv pa opozicija prihvati Satlerove uslove,
onda je jasno da to više neće biti opozicija. Neka se śete svojih predaka koji su čast
držali ispred sebe kao pokazatelja univerzalnih ljudskih vrijednosti.
Crnoj Gori ne treba Evropa kojoj nije stalo do evropskih standarda.

Zna Satler da nas u Evropu ne može uvesti četnička ideologija, ali je interes preči
od svega. Nije mu loše u prelijepoj Crnoj Gori. A ovđe punijeh špagova može
ostati samo ako ostvari željeni rezultat. Baš kao onaj iz 1916. godine.

Ako nas ima, neće tako moći. Brzo ćemo znat od kakvog smo materijala načinjeni.
Teče li našim venama krv prađedova kojima je Crna Gora bila iznad svega.
Razumije se, uz uslov poštovanja prava i zakona. Nikako drugačije!