Region više nema državnika, zato su i odnosi među državama veoma loši

INTERVJU: Đorđo Žujović, građanski aktivista i politički konsultant

Ne moram da objašnjavam u kojoj mjeri su bile važne odluke o ulasku Crne Gore u NATO 2017 kao i usklađivanje spoljne politike sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU, što podrazumijeva sankcije Rusiji. Crna Gora je prva u regionu istisnula Rusiju iz sfere uticaja, što je takođe bila strateški važna odluka; posebno ako znate kako Crnogorci doživljavaju Rusiju, što se vidjelo i nakon promjene vlasti 2020. Teško bi aktuelna Vlada premijera Milojka Spajića mogla da vodi Crnu Goru u EU da prije toga nisu bile donijete ove važne odluke. Ne vjerujem da bi se ijedna vlada nakon 2020. godine usudila da povuče sličan potez – kaže Žujović

Autorka: Tamara Nikčević

Uticaj inostranih aktera na rezultat parlamentarnih izbora u Crnoj Gori 2020. godine – naslov je master rada koji je Đorđo Žujović nedavno odbranio na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Istovremeno, ovo je prvi naučno-akademski rad na ovu temu odbranjen na Beogradskom univerzitetu. – Tema promene vlasti u Crnoj Gori 2020. godine do sada u Srbiji nije tretirana i istražena na valjan način. O tome se uglavnom pisalo – pre svega u medijima, manje u akademskim radovima – na navijački način, ignorisanjem nekih objektivnih okolnosti i bez namere da se suštinski razumeju Crna Gora i procesi koji su izmenili njen karakter. Mnogo je onih u Srbiji koji na Crnu Goru gledaju kroz ličnu prizmu, lični motiv – kaže za Pobjedu građanski aktivista i politički konsultant Đorđo Žujović.

POBJEDA: Što je bio Vaš motiv da pišete o Crnoj Gori?

ŽUJOVIĆ: Pokušao sam da saznam što se sve događalo uoči promena u Crnoj Gori 2020. godine, kakve su bile geopolitičke okolnosti, ko je vršio pritisak da se ta vlast promeni, u kojoj meri su srpski zvaničnici i Srbija na to uticali. Mediji i javnost u Srbiji to ignorišu, ne žele da razgovaraju o tome što njihova država radi u susedstvu. Nekako se podrazumeva da Srbija ima pravo da se meša u unutrašnja pitanja susednih država, a ako na to upozorite javnost, slede izgovori da nisu znali, nisu čuli, ne tiče ih se. Od istine se beži. Baš zato sam odabrao ovu temu, koju, inače, dugo pratim. Na stranu crnogorsko društvo, i o tome možemo razgovarati, ali ako je reč o politici, većina odluka koje je Crna Gora donosila dvadesetak godina pre promena, naročito onih spoljnopolitičih, bile su izuzetno važne ne samo za Crnu Goru, nego i za odnose u regionu.

POBJEDA: Što, na primjer?

ŽUJOVIĆ: U prvom periodu (1991-1997), ključna i strateški najvažnija odluka, iz koje su proistekle sve kasnije, bilo je okretanje Crne Gore ka Zapadu, posebno prema SAD. Drugo, u periodu od 1997. do 2006. godine, Crna Gora je vodila politiku koja je suštinski porazila ideju velike Srbije. Verovalo se da je obnova državne nezavisnosti 2006. godine bila udarac od kojeg će se srpski velikodržavni projekat teško oporaviti. Nije Beograd slučajno tih godina u Podgoricu slao svoje agente sa zadatkom da sruše crnogorsku vlast, koja je ipak uspela da redefiniše odnose sa Srbijom i da je natera na poštovanje. To je Beogradu, ko god da je na vlasti, uvek teško prihvatljivo. Važna tekovina tog vremena bilo je drugačije pozicioniranje Crne Gore u regionu: nakon više decenija, prvi put je postala akter, uvažen i poštovan. Naravno, Beograd je i to doživeo kao neverovatnu drskost.

Ne moram da objašnjavam u kojoj meri su u „trećoj fazi“, onoj od 2006. do 2020. godine, bile važne odluke o ulasku Crne Gore u NATO 2017, kao i usklađivanje spoljne politike sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU, što podrazumeva sankcije Rusiji. Crna Gora je prva u regionu istisnula Rusiju iz sfere uticaja, što je takođe bila strateški važna odluka; posebno ako znate kako Crnogorci doživljavaju Rusiju, što se videlo i nakon promene vlasti 2020. Teško bi aktuelna Vlada premijera Milojka Spajića mogla da vodi Crnu Goru u EU da pre toga nisu bile donete ove važne odluke. Ne verujem da bi se ijedna vlada nakon 2020. godine usudila da povuče sličan potez.

POBJEDA: U svom radu pominjete i priznanje Kosova 2008. godine. Koliko je ova odluka Vlade u Podgorici uticala na odnos srpskog društva prema državi Crnoj Gori?

ŽUJOVIĆ: Verovatno presudno. Reakcije tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, njegova odluka da zbog priznanja Kosova protera ambasadore samo Crne Gore i Makedonije, pokazale su da Srbija suštinski ne priznaje crnogorsku državnu nezavisnost. Zvanična Srbija bila je ljuta, ali i šokirana, jer se prvi put suočila sa činjenicom da Crna Gora odluke donosi samostalno i bez odobrenja Beograda. Do 2020. godine Podgorica se uspešno suprotstavljala beogradskom paternalizmu.

POBJEDA: Ipak, za razliku od tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, predsjednik Boris Tadić čestitao je 2006. Crnoj Gori nezavisnost.

ŽUJOVIĆ: To je istina, ali očito ne menja stvar. Pa, predsednik Aleksandar Vučić, kada god kritikuje svoje političe protivnike, ne propusti da kaže – pustili ste Crnu Goru, što samo potvrđuje tezu da svaka beogradska vlast, izuzev tri godine vlade premijera Zorana Đinđića, Crnu Goru doživljava kao svog „zabludelog mlađeg brata“, koga je neophodno vratiti gde pripada. Kako to radi Srbija? Ako nema snage da se frontalno obruši na Crnu Goru, koja je danas ipak pod kišobranom NATO, onda pravi svoje male „autonomne oblasti“ – SAO Pljevlja, Nikšić, Herceg Novi – preko kojih pokušava da destabilizuje Crnu Goru. Ovu politiku Srbija decenijama sprovodi pomoću sebi lojalnih „profesionalnih Srba“, koji se, što je zaista veoma čudno, ponose svojim sluganstvom.

POBJEDA: Kakav status u Srbiji imaju crnogorski „profesionalni Srbi“?

ŽUJOVIĆ: Pa, kakav status bi mogli imati, šta mislite? Kako se odnosite prema ljudima bez elementarnog dostojanstva i digniteta? Crnogorski jezik je bogat, zna se kako se takvi nazivaju. Licemerna politika zapadnih saveznika doprinela je tome da su „profesionalni Srbi“ deo vlasti u Crnoj Gori.

POBJEDA: Koliko su zaista zapadni saveznici uticali na promjene 2020. godine?

ŽUJOVIĆ: Nije sporno da je višedecenijska vlast istih stranaka i koalicija izazvala zasićenje, te da je promena vlasti u demokratskim društvima dobrodošla. Donošenje Zakona o slobodi vjeroispovijesti decembra 2019. bio je svojevrsni katalizator procesa krupnih političkih promena. Doduše, da nije bio zakon, procese bi ubrzalo nešto drugo: naprosto, stvorena je takva atmosfera. U međuvremenu se poklopilo više interesa: države Srbije i njenih zvaničnika, Srpske pravoslavne crkve, ruske crkve, Rusije, koja je državnim udarom iz 2016. pokušala da obori vlast u Podgorici, zatim interes Zapada, koji je godinama unazad, kroz izveštaje EU o napretku, slabio vlast u Podgorici, kritikujući je zbog nedostatka vladavine prava, korupcije i organizovanog kriminala. Američka administracija – i ona u Stejt departmentu i ona na terenu – veoma je jasno pokazala nezainteresovanost za budućnost Crne Gore, za to ko će naslediti vlast Demokratske partije socijalista i njenih partnera.

Ko se danas seća prvoga sa zajedičke opozicione liste na izborima 2020? Poslednji je danas najviša vlast u Crnoj Gori. Bilo je, dakle, važno da se vlast DPS-a sruši. Zvanična Srbije imala je dva kanala delovanja.

POBJEDA: Koja?

ŽUJOVĆ: Ona koja deluju i danas – SPC i BIA. Njihov uticaj bio je pojačan i 2016. godine, uoči pokušaja državnog udara. Četiri naredne godine iskorišćene su za pripremu onoga što će se dogoditi 2020; litije su bile samo sredstvo. Mislim da je vlada Duška Markovića suviše meko odgovarala onima koji su Crnoj Gori radili o glavi. Jer tu nije bila reč o klasičnoj političkoj borbi ideja, ideologija, o ekonomskoj, socijalnoj, kulturnoj politici, već ste na suprotnoj strani imali snage koje su želele da nestanete; najbolje ako može i fizički. Ako vam preti ta vrsta opasnosti, ako ste egzistencijalno ugroženi, morate se boriti da biste opstali.

POBJEDA: Kako je Srbija – i vlast i opozicija, i režimski i opozicioni mediji – reagovala na promjene u Crnoj Gori 2020. godine?

ŽUJOVIĆ: Sećate se Matije Bećkovića i obećanja da će srpska omladina na ramenima nositi Dritana Abazovića? Jer Abazović je postao simbol. Beograd najviše voli kada za svog saradnika i operativca dobije osobu različitog etničkog i kulturnog modela, poput „poštenog Albanca“ iz vremena Slobodana Miloševića. Zato su tu figuru, koja je, nakon što je poslužila bila odbačena, u početku s oduševljenjem dočekali i vlast i opozicija u Srbiji. Naravno, i režimski i opozicioni mediji su, kao i danas, izveštavali jednoobrazno, navijački, pa prosečan građanin nije imao gde da se detaljnije obavesti u događajima koji su izazvali politički zemljotres u susednoj državi. Tome dodajte ocene pokojnog patrijarha SPC Irineja, koji je status Srba u Crnoj Gori uporedio sa statusom Srba u ustaškoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Oni građani Srbije koji nisu imali dovoljno informacija, ali koji su znali za stradanje Srba u NDH, reagovali su emotivno, stvarajući sliku na temelju onoga što su čuli od patrijarha i onoga što im je servirala BIA. Čak i neki pristojni i meni dragi ljudi, čim bi se pomenula Crna Gora, govorili su gotovo isto što i režim ili nacionalisti. Iskreno, čudio sam se što je čak i deo beogradske demokratske opozicije pad DPS-a 2020. doživeo kao svojevrsno olakšanje.

POBJEDA: Zašto ste se čudili?

ŽUJOVIĆ: Zato što sam znao da je upravo vlast DPS devedesetih godina prošloga veka brinula i čuvala fizičku bezbednost nekih od njih. Ne mislim samo na Zorana Đinđića. U svakom slučaju, te 2020. dobili ste simbiozu koja se pokazala veoma lošom za evropsku i građansku Crnu Goru. Mogu dolaziti pohvale sa svih evropskih adresa, može Crna Gora ući u EU, ali je nova politička garnitura, to je odavno jasno, duboko zatrovala crnogorsko društvo i dodatno svesno produbila istorijske podele.

Da ne govorimo o načinu na koji je predsjednik Đukanović predao vlast. A način na koji neki lider odlazi suštinski ga veoma definiše – i lično i politički. Jer ako nakon pedeset pobjeda mirno priznate poraz, onda to govori i o tome kako doživljavate državu i društvo. U redu, izgubili smo vlast, ali država mora da nastavi da funkcioniše, tako sam razumio njegovu poruku. Ta zaostavština je, i za Crnu Goru i za region, veoma važna.

Deo opozicionara i intelektualaca u Srbiji imao je gotovo lični odnos, lični problem sa predsednikom Milom Đukanovićem.

POBJEDA: Kako – lični odnos?

ŽUJOVIĆ: Predsednik Đukanović daleko je od tipičnog političara, čak i na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Nikada se nije uklapao ni u jedan postojeći model balkanskog političara. Kako nekoga definisati kao autokratu, a znati da su medijske slobode u zemlji čiji je predsednik neuporedive u odnosu na one koje ste imali i koje imate u svojoj? Kako o predsedniku Đukanoviću govoriti kao o diktatoru, a ignorisati politički pluralizam, u kojem više političkih partija uredno dobija više od deset procenata podrške građana? U Srbiji, pritom, nijedna stranka već duži niz godina nije u stanju da samostalno pređe famoznih tri procenta kako bi postala parlamentarna. Da ne govorimo o načinu na koji je predsednik Đukanović predao vlast. A način na koji neki lider odlazi suštinski ga veoma definiše – i lično i politički. Jer ako nakon pedeset pobeda mirno priznate poraz, onda to govori i o tome kako doživljavate državu i društvo. U redu, izgubili smo vlast, ali država mora da nastavi da funkcioniše, tako sam razumeo njegovu poruku. Ta zaostavština je, i za Crnu Goru i za region, veoma važna.

POBJEDA: Region je dosta burno reagovao na promjene 2020. godine: za razliku od Srbije, u kojoj su, liše dvadesetak intelektualaca, pad prozapadne vlasti svi pozdravili, ogromna većina liberalne, demokratske javnosti regiona bila je zabrinuta za budućnost Crne Gore.

ŽUJOVIĆ: Imali su pravo. Uostalom, šta se sve promenilo od te 2020. godine! Za početak, zbog politike koju vodi, Crna Gora je dobila više protestnih nota od susednih: Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova; dvojicu visokih državnih funkcionera Hrvatska je proglasila za persone non grata. Sam položaj i status Crne Gore u regionu bitno je izmenjen. Sve zajedno, svedočimo veoma lošim odnosima među državama regiona, možda i zato što region više nema političara od formata. Doduše, nema ga ni Evropa. Umesto državnika, imamo krizu liderstva i instant političare koji se pojavljuju i nestaju, ali koji nam pojedoše silne godine.

POBJEDA: Rekli ste da Srbija ima ambiciju da upravlja Crnom Gorom. Može li Beograd u tom smislu danas biti zadovoljan?

ŽUJOVIĆ: Uprkos spoljnim manifestacijama, odnosi Crne Gore i Srbije na prilično su niskom nivou. Beograd javno komentariše i kritikuje ponašanje onih koje kontoliše, a koji su deo vlasti u Podgorici. Vlast je na to očito pristala. Sa druge strane, režimu u Beogradu nikada niko nije dovoljno dobar u služenju i taj test političari u Crnoj Gori moraju svakodnevno da polažu. Vučić, pritom, stalno podiže lestvicu: nije dovoljna lojalnost, malo je; mora se preći na slepi fanatizam. Po Vučićevoj oceni, u tome je za sada uspešan samo Milan Knežević.

Jednoglasje na beogradskom Univerzitetu

POBJEDA: Kako su reagovale Vaše kolege, Vaši profesori na izbor teme koju ste odabrali?

ŽUJOVIĆ: Nije teško braniti ono u što duboko verujete. Ma koliko u akademskom i ljudskom smislu bili pošteni, kolege i profesori na Fakultetu političkih nauka u Beogradu o Crnoj Gori imaju već formiran stav. Trudio sam se da što vernije prikažem što se dogodilo u Crnoj Gori, bez obzira na rezerve akademskog okruženja, ali i na moguće posledice. Kao i na većini fakulteta Beogradskog univerziteta, kada je reč o Crnoj Gori, vlada jednoglasje; drugačije mišljenje se dosta teško probija.

POBJEDA: Profesor Dragan Đukanović je bio Vaš mentor, koliko Vam je pomogao?

ŽUJOVIĆ: Mnogo. Profesor Đukanović retka je pojava u akademskom svetu i njegova podrška mi je bila veoma važna. Pre nekoliko godina, profesor Đukanović je, pri međunarodnim studijama na FPN-u u Beogradu, pokrenuo program Studije savremenog Balkana, otvorivši nam prostor da region istražujemo bez pritiska, slobodno, uvažavajući fakte i činjenice. Verujem da će iz tog programa izaći radovi o kojima će se debatovati.