Moral u interesu partije

Ostavka predsednika Vlade Srbije, Miloša Vučevića, je politički bitna taman koliko je (bila) bitna vlada na čijem je čelu.

Nimalo.

Da je Vučević podneo ostavku 1. novembra prošle godine, ona bi još i imala neku moralnu težinu. Iako bi i tada bilo jasno da je to jedna u nizu beznačajnih rokada u kojima se nedodirivoj grupi lojalnih i “svakovladnih” u izvršnoj vlasti pridružuje nekoliko dotad nekompromitovanih ministara – verovatno bi Vučevićeva ostavka odmah posle pada nadstrešnice sprečila ili odložila studentski bunt, a i ovako razglavljenu opoziciju zatekla u raskoraku.

Potpuno istu težinu ima i ostavka gradonačelnika Novog Sada, Milana Đurića, koju je Vučević najavio tokom svog oproštajnog govora, a Đurić sproveo u delo nekoliko sati kasnije, putem saopštenja.

No, i moralnim i rezonskim i politički konjukturnim postupcima u Srbiji poslednjih 12 godina suprotstavlja se potreba samozvanog Vrhovnog komandanta da nikad ne prizna neuspeh. Vučevićeva vlada (baš kao ni gradonačelnik) posle tragedije na novosadskoj železničkoj stanici nije smela da “ode” jer bi to značilo prihvatanje krivice. Kad god je s jedne strane rejting, a sa druge logika, moral, interes države, pa čak i interes SNS – ne treba sumnjati da će se po svaku cenu braniti rejting. I lažna ljubav naroda oličena u hiljadama dovučenim s posla na nekakav miting, uz sendviče i skromnu novčanu nadoknadu koja, na žalost, u današnjoj Srbiji za porodični budžet uopšte nije beznačajna.

Kao i u spoljnoj politici, koju Aleksandar Vučić takođe vodi oslanjajući se dominantno na sopstvenu sliku o sebi samom, uz strategiju koja počinje talambasnim “ne dam“, a završava se davanjem i većeg nego što je traženo, tako je i odlazak Vučevićeve vlade na kraju ispao upravo priznanje krivice. Ali to u ovom momentu više nikom ne znači ništa. Jer ovih dana u Srbiji nije na dnevnom redu odlazak s funkcije jednog besmislenog čoveka i promena ekipe koje je on verovao da vodi, već demontiranje celog teško kriminalizivanog i duboko korumpiranog sistema.

Apsurdno, sam Vučić je do toga doveo, svojom nesposobnošću da sagleda realnost u pravo vreme i reaguje shodno tome. Da li je to posledica pogrešnih informacija koje dobija? Lako moguće. Ali, i tu je sam kreirao okolinu, u kojoj mu čauši – osokoljeni svešću da će tako najbolje lično profitirati – govore samo ono šta želi da čuje, a ne ono šta treba da čuje.

NAPADI I UVREDE

Vučevićevo oproštajno izlaganje, prepuno relativizacija, insistiranja na legitimnosti vlasti, izjednačavanja napadača i žrtvi, optuživanja… izgleda kao da ga je sročio Vučić lično. Da bude jasnije: Vučević je podneo ostavku zbog napada na studente, 27. januara, kad na sreću nije bilo mrtvih. Rekao je da to čini vođen moralnim motivima, koji očigledno nisu igrali bitniju ulogu u njegovoj svesti posle pogibija u Novom Sadu, gde je stradalo 15, i u staračkom domu u Velikom Borku, gde je izgorelo najmanje osmoro ljudi. Čija se imena, verovali ili ne, još ne znaju!

Vučević, dakle, nije podneo ostavku zbog događaja koji direktno povlače njegovu objektivnu odgovornost kao predsednika vlade, već zbog događaja za koji može da se kaže samo da je posledica ukupne društvene klime – mržnje, bahatosti, nasilja – koju je vladajuća stranka kreirala u Srbiji.

Najzad, noćni napad na studente u Novom Sadu nije bio i jedini dosad. Tri puta su studente udarali motornim vozilom (još jednom su stradali muzičari Filharmonije kad su podržali studente), nekoliko puta je na njih potezano hladno oružje – nož ili palica, više puta su i prebijani (počev od slučaja pred FDU, koji je i pokrenuo lavinu),stizali su batinaši pred fakultete,  jednom je student i ujeden… A napadači redovno aktivisti SNS. Prozivanja i optuživanja omladine po “medijima” ne treba ni nabrajati, da istaknemo samo najgori primer – kada su na portalu (u SFRJ uglednih novina, koje su naprednjaci takođe pretvorili u svoju propagandnu oglasnu tablu) objavljena lična dokumenta studenata uz optužbe da su hrvatski agenti.

Onda je logično zapitati se – šta je u ovom slučaju prevagnulo?

Najnoviji napad aktivista SNS na studente usledio je samo nekoliko sati posle “pomirljivog” poziva na razgovor, ponuđenih pomilovanja, najave objavljivanja dokumentacije za koju je više puta naglašeno da je sva objavljena i obećanja da će biti ispunjeni svi zahtevi za koje je već nekoliko puta rečeno da su ispunjeni – sa obraćanja tri po Ustavu politički najbitnija lica srpske države: predsednika, premijera i predsednice Skupštine. Sam Vučić se tad požalio da jedva drži na uzdi one koji žele da se “obračunaju” (“rapidnom brzinom raste bes na drugoj, većoj strani političkog spektra“), a po istraživanjima mnogo ih je više od ovih koji se bune i blokiraju. A slično je izrekao i na jučerašnjoj konferenciji za novinare.

Ni to ne treba da čudi. Jer, na primer, Vučić je 16. januara, putem njegovog instagram naloga, obećao da će “birati reči, ne bi li uticao na smanjenje tenzija“, a samo nekoliko dana kasnije se iz Davosa podsmevao ideji bojkota kupovine, nazivajući građane ludacima. Takvih primera ima koliko hoćemo. On, očigledno, ne može da pobegne od navijačko-siledžijskog vokabulara i ponašanja koje ne dolikuje ne predsedniku države, nego bilo kom visokoobrazovanom čoveku.

Istog dana kada su Vučić, Vučević i Brnabić iznosili “mirovnu ponudu”, njihovo glavno propagandno glasilo “Informer” tuklo je po studentima rečnikom koji nije ni za kafanu, a ne za medije. Istog tog dana na ogradi jedne novosadske osnovne škole nađen je zec obešen o kravatu. Mnogi su baš u tome videli poruku da će onog momenta kada studenti “spuste gard” – krenuti beskrupulozno iživljavanje nad svima koji ne obožavaju “lik i delo”. Te noći je jednoj studentkinji razbijena vilica.

No, šta sada sledi?

IZBOR BEZ IZBORA

Studentski protest i bunt sve većeg broja građana neće stati. Studenti insistiraju da zahtevi nisu ispunjeni. Pad Vučevićeve vlade to neće promeniti. To je pokazao već sam dan premijerove ostavke i veliki protest u Novom Sadu. Studenti su jasno istakli da ih zanima odgovornost i pokretanje krivičnih postupaka, a ne politički postupci.

Ustav Srbije za ovu situaciju predviđa dve mogućnosti: da se u roku od 30 dana izabere nova vlada, s postojećim sazivom Skupštine, ili da se posle raspuštanja parlamenta ide na vanredne izbore. Predsednik Srbije je sinoć najavio da će se, posle konsultacija, izjasniti za desetak dana.

Već sada je, međutim, očigledno da novi izbori ne bi doneli željeni rezultat: ne bi se smirili protesti, ne bi se smanjili zahtevi, i najzad, ti izbori ne bi dali realni rezultat i potrebnu stabilnost, jer je po izjavama političkih čelnika izvesno da najveći deo opozicije na njima ne bi učestvovao. Pitanje je, najzad, i da li bi izbori u atmosferi opšteg revolta uopšte mogli da budu organizovani.

Možda bi izbor nove vlade u postojećoj Skupštini dao kratkotrajno veštačko disanje vladajućoj koaliciji i priliku da neki drugi ljudi ispune zahteve studenata i smanje tenzije u državi. Da se o tome ozbiljnije razmišlja, u prilog govori i Vučićev odgovor na novinarsko pitanje da je “u glavi imao tri-četiri imena” za novog premijera, iako je desetak minuta pre toga izrekao da ga je Vučevićeva ostavka iznenadila.

Ideju o formiranju prelazne vlade predsednik Srbije je više puta odbio, šta je učinio i juče. To je i razumljivo, jer bi pelazna vlada značila da državni organi Srbije, oslobođeni pritiska i pretnji jedne partije, mogu da utvrde prave razmere korupcije i zloupotreba u državi.

Ali treba imati u vidu još nešto. Profesor Ivan Videnović, na primer, ocenio je da je 24. januara – dan mitinga vlasti u Jagodini – pređen Rubikon. Osim njega, još nekoliko analitičara dalo je slično mišljenje. Da je obema stranama odsečena odstupnica i da ni za vlast, s jedne, ni za studente i opoziciju, s druge strane, sada nema nazad. Nema mesta očekivanjima da bi sa istim igračima ili kozmetičkim promenama moglo biti drugačije. Po svoj prilici, ako se mogu tumačiti izjave sa obe strane, nema previše prostora ni za dogovor.

U takvim društvenim okolnostima, potpuno je nejasno kako bi nastavljanje rigidne politike, neskriveno bazirane na “mi” i “oni”, moglo da donese potrebnu stabilnost Srbiji. Naprotiv, sve govori u prilog jačanja nestabilnosti. Tim pre, što se sve više građana oslobađa straha, čak i u malim sredinama u kojima se “do juče” nije moglo disati od SNS šerifa.

Možda bi najzad neko od savetnika trebalo da skupi hrabrost i predsedniku Srbije kaže da je kamion krenuo nizbrdo. A da nema kočnice.