Šovinistički huškač na državnim zadacima

Državni glasnogovornik nacionalizma, šovinizma, staljinizma i širitelj mržnji prema susedima i Zapadu (trbuhozborac notornog šešeljevog đaka Vučića), politički je stasao u groznim 90-im, u bajagi levo projugoslovenskom pokretu takozvane Jugoslovenske levice (JUL) – privatne jelda nečetničke stranke Miloševićeve supruge Mire Marković. Uz zadriglo četničku Šešeljevu SRS, JUL je bila pomoćni ešalon Miloševićeve mašinerije zla. JUL bajagi levo, a Šešeljeva zločinačka SRS stranka kao desno koaliciono krilo  Miloševićeve nacionalističko-staljinističke SPS.

Piše: Pavle Radić

Niko toliko nesreća i zla ne može da donese svome narodu, koliko nacionalisti i šovinisti kad se dokopaju vlasti i moći. Licemerno se kunu u ’svoj narod’, dok preko leševa grade morbidne karijere grabeći moć i  parazitske privilegije. Slučaj državnog glasnogovornika nacionalizma i šovinizma Aleksandra Vulina – u Vučićevoj nomenklaturi zaduženog za trovanje odnosa Srbije sa susedima (prvenstveno sa Hrvatskom, BH entitetom Federacijom, Kosovom i prozapadnim strujama u crnogorskom društvu) je paradigmatičan.

Na sadašnjem mestu potpredsednika Vlade Srbije – bez formalno posebnog portfelja (verovatno ima tajni, specijalni) – teško je reći šta mu je u državnom delovanju prioritet. Je li  – u dogovoru sa neprikosnovenim mu gazdom – permanentno trovanje odnosa sa susedima i zapadnim demokratijama, je li građenje jelda bratskih (vazalnih) veza Srbije sa Putinovim režimom ili je to pak markiranje ’unutrašnjih neprijatelja koji mrze Srbiju, Srbe i posebno mesiju Vučića’. Patološki zazire od bilo kakve kritike Miloševićeve zločinačke politike 90-ih, čiji je bio pripadnik kao član Miloševiću koalicionog JUL-a. Peti oktobar 2000. i pad Miloševića očito je doživio kao neprebolnu traumu. Vidljivo je to iz mržnje koja isijava iz njega na svaki pomen izbornog, a potom uličnog obaranja Miloševića koji nije hteo da prizna izborni poraz. Za njega je pad Miloševića zlodelo unutrašnjih neprijatelja, koji su se jelda prodali antisrpskom Zapadu. Tako traumatizovanom, svaku kritiku aktuelne vlasti sledbenika zločinačke Milošević-Šešelj-JUL-ovske ideologije doživljava kao zaveru unutrašnjih neprijatelja pomaganu od Zapada. Po shvatanju nepopravljivog staljiniste – potpredsednik Vlade Srbije polagao je cveće na spomenik Staljinu u Moskvi – unutršanji neprijatelji i svi kritičari ne samo aktuelne vlasti nego i zločinačkog režima iz 90-ih, ništa drugo ne rade sem što slugare antisrpskom Zapadu, spremaju novi Peti oktobar (famoznu ’Obojenu revoluciju’ protiv koje se i Putin zna se kako bori). Patološkm staljinisti ništa preče i strasnije nema, od markiranja, satanizacije i progona unutrašnjih neprijatelja (fascinacije bolesnih totalitarnih umova).

Državni glasnogovornik nacionalizma, šovinizma, staljinizma i širitelj mržnji prema susedima i Zapadu (trbuhozborac notornog šešeljevog đaka Vučića), politički je stasao u groznim 90-im, u bajagi levo projugoslovenskom pokretu takozvane Jugoslovenske levice (JUL) – privatne jelda nečetničke stranke Miloševićeve supruge Mire Marković. Uz zadriglo četničku Šešeljevu SRS, JUL je bila pomoćni ešalon Miloševićeve mašinerije zla. JUL bajagi levo, a Šešeljeva zločinačka SRS stranka kao desno koaliciono krilo  Miloševićeve nacionalističko-staljinističke SPS.

90.tih je tada dugokosi junoša iz Novog Sada u morbidnom JUL-u izigravao Če Gevaru. Trabunjao je – kao i gomila sličnih mu stranačkih ljigavavca parazita – o ’slobodi i socijalnoj pravdi’, dok se pod Miloševićevom ratnom palicom koju su moralne JUL-ovske ništarije podržavale – lila krv i bezočno razarala bivša država, posebno BiH. Sumanuto Miloševićevo nastojanje da realizuje ratni plan srpskog nacionalizma,  praćeno groznim zločinima – što će u konačnici najviše platiti Srbija i srpski narod u celini –  je’lda projugoslovenski  nečetnički JUL zagrcnut frazama o ’pravednom miru i socijalnoj pravdi’  ni jednom  rečju nije dovodio u pitanje. Šta više, vajni JUL-ovski ’projugoslovenski levičari’ – sve sa svojim Če Gevarom –  huškanjem su doprinosili ratnom zlu.

Posle Miloševićevog pada, iz zločinačke mu kamarile – ako izuzmemo Haški krivični tribunal – niko u Srbiji nije odgovarao za upropaštavanje, moralno i materijalno razaranje i sramoćenje Srbije. Postpetooktobarska(e) vlast(i) niti je imala snage, niti je shvatala potrebu da se politički i krivično pravno oslobodi ratnih upropastitelja. Šta više, na jedvite jade isporučeni su osumnjučenici za ratne zločine Haškom tribunalu,  što je smatrano  – a tako je i danas –  nacionalnom izdajom i sramotom, a zločini izvršeni pod srpskim znamenjima se i danas smatraju nacionalnim herojstvom. Bezmalo sva politička, intelektualna i crkvena bulumenta koja je doprinosila zlu 90.tih, posle pada Miloševića ne da nije barem moralno i politički diskreditovana i marginalizovana, nego je jajarlukom postpetooktobarskih vlasti politički i moralno netaknuto opstala. Pa danas imamo Srbiju, kakvu imamo. I u njoj nekadašnjeg JUL-ovog Če Gevaru kao državnog glasnogovornika nacionalizma, šovinizma, staljinizma i sejača mržnje. Svakom iole razumnom građaninu je valjda jasno da kod Vučića uživa status nedodirljive ličnosti sa blanko huškačkim ovlašćenjima. On govori ono što mu se gazda iz pritvornih razloga ne usuđuje. Region i razumni deo Srbije izloženi su huškačkom teroru državnog glasnogovornika mržnje Vulina.

Na obeležavanje 83.godišnjice ustaškog zločina nad Srbima u Prebilovcima (kraj Čapljine, BiH), huškač je nameravao da ode valjda vladinim avionom. Jesu li organizatori komemoracije poziv za prisustvovanje uputili njemu lično ili je huškača za taj državni zadatak odredio i pripremio gazda mu, manje je bitno. Tek, organi vlasti u Sarajevu nisu odobrili prelet aviona preko teritorije BiH, znajući da državni huškač Srbije ničeg humanog i dobrog neće doneti komemorativnom skupu, niti bilo kome. U medijima su se oglasili valjda neki od organizatora komemoracije, naglašavajući – znajući o kakvom čoveku, o kakvom ’srbobranitelju’  je reč – da Vulin nije poželjan da se na komemoraciji pojavljuje, jer će tamošnji preostali ionako malobrojni Srbi zbog ’srbobraniteljovih’ izliva nakaznog srpstva u mozak, imati dodatnih ionako velikih problema.

Nije problem, niti sme biti, komemoracija brojnim srpskim žrtvama ustaških zločina u Prebilovcima i okolini tokom Drugog svetskog rata, posebno tokom ’41. i 42.g.  Žrtve, kao nevine žrtve na svim ratnim stranama, zaslužuju pijetet i dostojanstveno komemoriranje. Problem je kad se žrtve besramno koriste za politikantsko harangiranje sadašnjeg koliko-toliko  normalizovanog života  među tamo različitim traumatizovanim nacionalnim i verskim zajednicama.

Vulin je, nakon što mu je iz Sarajeva stavljena rampa za korišćenje aviona preko teritorije BiH,  u medijima objasno šta bi na komemoraciji govorio. Za njega standardno – huškanje na mržnju bez iskrenog pijeteta prema žrtvama, podjarivanje nacionalističkih strasti i mržnje. Huškač ne misli kako će se to odraziti na život tamošnjih malobrojnih Srba, kad  se huškač nakon prosipanja otrova komforno vrati u udobnost parazitskog života u Beogradu. Njemu su konkretni živi ljudi o kojima kao brine – Srbi preostali u Hrvatskoj, u Federaciji BiH  entitetu BH i na Kosovu – poslednja rupa na svirali.

Huškač se ipak našao na politički motivisanoj komemoracijii u Prebilovcima. U obraćanju prisutnima i medijima otrova nije štedeo. A šta taj otrov – izopačeno bajagi rodoljublje notornog šovena staljiniste – znači za život tamošnjih Srba, staljinistu nije briga. Važno je da gazda i patrijarh budu zadovoljni.

Što bi se reklo, sačuvaj Bože Srbe od takvih srbobranitelja.

(Autonomija)