Da li vas je stid?

Ti ljudi se nemaju čega stideti jer su postigli ono što su i želeli. Crna Gora je danas u odnosu na Srbiju taman toliko nezavisna koliko je to bila Kuba Fulgensija Batiste u odnosu na SAD.

Pitanje je zapravo upućeno onim srpskim komentatorima, analitičarima, profesorima i ostalim ekspertima koji sebe definišu kao opozicionare, liberale ili levičare i koji su sa oduševljenjem pozdravili izbornu krađu srpskog kleronacionalizma u Crnoj Gori avgusta 2020. godine, koji su danima slavili pad „poslednjeg komunističkog diktatora“ Mila Đukanovića i kraj njegove „strahovlade“, zahtevali njegovo hapšenje i krivično gonjenje, veličali „talas slobode“ i „svetlo iz Crne Gore“ i prognozirali da će rušenje Đukanovića automatski dovesti do pada Vučića.

Koliko su ove analize bile daleko od stvarnog stanja stvari najbolje pokazuje činjenica da je Vučić danas jači neko ikada ranije, dok je opozicija u Srbiji postala jedan vrlo zabavan fenomen.

A nije reč o tome da su manjkale činjenice i informacije i da nije moglo da se tačno proceni stanje stvari. Ubrzo posle avgusta 2020. postalo je očigledno da promena vlasti u Crnoj Gori nije korak napred već tri koraka nazad, ali su naši učeni analitičari zatvorili i oči i uši pred činjenicama.

Oni su se oslanjali na to što je i Zapad, preko svojih ambasada u Podgorici, svesrdno radio na dovođenju retardirane ultra desnice na vlast, ne shvatajući da se Zapad odavno ne rukovodi Volterovskim iluminizmom nego samo interesima i ideološkim animozitetima.
Već su i samo formiranje vlade pod dirigentskom palicom Amfilohija Radovića i njegova odluka da za predsednika vlade imenuje („Uzmite ovog melemnog čovjeka“) religioznog fanatika Zdravka Krivokapića dovoljno govorili o tome u kom pravcu će Crna Gora ići.

A kada je taj isti Krivokapić preko televizije ubeđivao narod u istinitost biblijske legende da onaj ko ima veru može mislima da pomera planine, te da se to u stvarnosti i događalo, bilo je jasno da Crnoj Gori „polećeše kola niza stranu“.

Onda je njegova ministrica Vesna Bratić, koja je za sebe s ponosom govorila „žensko, a četnik“, u jednom danu dekretom smenila preko 150 direktora škola, jer ako se mislima mogu pomerati planine, zašto se dekretom ne mogu smeniti svi direktori. Konačan rezultat te mitomanije jeste da smenjeni sada dobijaju sudske sporove protiv države Crne Gore i zamašna obeštećenja na teret budžeta.

Ko zna kakve bi štete vlada Zdravka Krivokapića nanela Crnoj Gori da nisu i oni koji su je podržavali zaključili, nakon što je Amfilohije preminuo, da premijer „nije za politiku“. Na to su beogradski eksperti panično reagovali tvrdnjom da će, padne li Krivokapić, ponovo doći Milo, „nema ko drugi“.

A radilo se o lažnoj uzbuni jer taj drugi bio je Dritan Abazović, čovek koji politiku shvata kao veštinu prevare, i koji je odmah celokupnu sakralnu imovinu u vlasništvu države Crne Gore poklonio crkvi druge države, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, učinivši je tako najmoćnijim ekonomskim i političkim faktorom u sopstvenoj državi. Jedinstven primer u modernoj političkoj istoriji.

U međuvremenu sprovedeno je radikalno etničko čišćenje Crnogoraca iz državne uprave, sudstva, tužilaštva, medija i javnih preduzeća u korist onih koji su imali potvrdu da su učestvovali na crkvenim litijama. A glavni cilj pritom bio je da se ispiše lažna istorija i da se pokušaj državnog udara i planiranog ubistva Mila Đukanovića 2016. godine proglase za nepostojeće.

Odmah su utamničeni svi oni koji su sprečili tu zavereničku akciju (Vesna Medenica, Veselin Veljović, Milivoje Katnić, Saša Čađenović) i sve njih čeka beskonačna pravosudna tortura i medijski linč.

Tako se došlo do vlade populiste Milojka Spajića za koga mnogi tvrde da je obična marioneta. Glavna politička ličnost i čovek koji iz pozadine odlučuje o svemu je Vučićev intimus, četnički vojvoda Andrija Mandić, predsednik parlamenta. Ovaj obožavalac „njegove svetosti“ Amfilohija Radovića i organizator državnog udara iz 2016. tvorac je upravo izvršene rekonstrukcije Spajićeve vlade, pri čemu je njegova osnovna ideja bila da se pokaže totalna svemoć i samovolja.

U vladu su ušli najekstremniji kleronacionalisti, vlada ima ukupno 32 člana što je više nego što ima mesta u Sali za sednice vlade, ima čak sedam potpredsednika među kojima briljira Budimir Aleksić, čovek koji je kao poslanik, i to u doba vladavine DPS-a, zahtevao da se podigne spomenik četničkom komandantu Pavlu Đurišiću, ratnom zločincu i autoru genocida nad Bošnjacima.

To što je i Bošnjačka stranka sada pristala da uđe u vladu sa onima koji pevaju „Polećela crna ptica, Pljevlja biće Srebrenica“ daje za pravo onim ljudima koji kada čuju reč „politika“ uvek pomisle na nešto nečasno.

Za mnoge, ne samo za DPS, ova vlada je primer uzurpacije i zloupotrebe javne vlasti. Čak je i predsednik Milatović povodom takozvane rekonstrukcije vlade izjavio: „Danas je Crna Gora žrtva najprimitivnije političke trgovine“.

Eto, gospodo liberali i opozicionari, to vam je Crna Gora danas, to je plod i vašeg odijuma prema DPS-u i Đukanoviću zato što su odvojili Crnu Goru od Srbije, a motive tog odijuma vi ste vešto prikrivali pričom o tobožnjem kriminalu i korupciji.

Rame uz rame sa kleronacionalistima predvođenim Vučićem vi ste dali primer kako se jedna ponosna država pretvara u banana republiku. Ali, čini se da ste vi upravo to i hteli pa nema razloga da se stidite svog činodejstvija.

Autor je društveni aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.