Kad brat Abaz i brat Jakov raspomame Aca Srbina

Piše: Slavko Mandić

Sram ga bilo! Banda jedna novinarska. Nije mu teško bilo da iz Slovenije dođe da bi provocirao izmučenog univerzalnog borca za vlastita prava. Nenaviknut na takvu vrstu medijskih poslenika, Aco Srbin je ostao zatečen. Presavio se dok je Slovenac postavljao pitanje. Jasno mu je bilo da je ovaj imao neskrivenu namjeru da ga diskredituje i omalovaži. I to pred njegovim. Janez nekakav, sram da ga bude. Pita za proteste. Njega, starog borca i za i protiv protesta.
Njega, koji je sve učinio da narodna policija i žandari biju samo kad treba. A treba kad se narod  bespotrebno  buni. Jer, jasno je svakome, protiv ove vlasti može samo ludak da protestvuje. Niko zdrave pameti. Valjda je narod do sad vidio što za njega Aco Srbin znači. Ljudina, gorostas, munja nebeska. Antikoruptivan, vlasnik svih svjetskih znanja, u brk saspe svakome što zasluženo o njemu misli. Ne baš svakome i ne baš uvijek. Neće kad su tu, ali kad ih nema udariće u talambase svom snagom cijela naroda.

Slovenački Janez nije ni završio a stigla ga je ruka pravde. Vučkova, a ne brata Abaza, jer ova ovoga čičkuravog  još putuje grčkim morima i sredozemnim moreuzima. A stiće i ona, zna on to dobro.
Aco Srbin ne bi bio Srbin da nije takav. Prvenstveno melodramatičan, pa čak po potrebi i dramatičan do besvijesti, onako staloženo, mada primjetno naśekiran, saopšti gostu da je njegovo da ne zbori ništa, da mu se to ne bi uzelo kao otežavajuća okolnost. To pravilo je lično njegova tvorevina. Dosta je više demokratije evropske, pomisli on, dok je sipao retoričku otrov na nekadišnjeg  pripadnika zajedničkog jugoslovenskog suživota. Još ga je više nervirala njegova smirenost. Posmatrao je velikana nezainteresovano, valjda svjestan da ovaj pojma nema što zbori. Bio je u pravu. Aco Srbin zaista pojma nije imao što se oko njega i u njemu dešava. Kad je to pokušala da mu objasni preśednica Slovenije, braneći svog Slovenca, žacnulo ga je to pod sred srca. Mnogo više od pitanja tajkunskog novinara. Bila je to šamarčina, jer je Aco Srbin znao da je ispao prilično glupav. A nije mu ni čudo kad je u društvu sa jednojajčanim istopolnim medijskim trutovima od kojih se posebno ističu Marići, Jeremićeva, Sarape…Oni pitaju što im se reče, a ne kao ovaj nepomenik, sram i stid da ga bude.
Šamar od slovenačke preśednice još nije prestao da bridi, kad stiže onaj iz Crne Gore, koji ga zabolje bar tri puta snažnije. Udariše (pro)crnogorska braća na njega, najiskrenijeg zaštitnike crnogorskih prava i velikosrpskih obaveza. Boli brate, po faci mu se vidi. Sav se iskrivio. I pozelenio od muke. Žuč mu se prosula po podu preśedničke palate. Pa zar i ti brate Abaze?  Ako bar ovaj Jakov ne zna koliko je Aco Srbin uložio da on bude vlast, i sad i 30 avgusta 2020. godine, brat Abaz bi morao. Zbog klinika i objekata koji su ostvarivali porodičnu ljekarsku manufakturu. Ogromnog potencijala koji je obezbjeđivao stalni priliv novca, veći od onoga iz čuvene Jovanjice.
E pa taj dvojac ovakvom svaštoljubu da zabije glogov kolac. Da pozovu Kurtija zlosrećnog da se sa njim (z)dogovara oko Kosova. Oni kojima ne pada na pamet da ponište odluku o priznavanju albanske države u srcu Srbije, a zna se da ih nije briga ni za zakone ni ustave svoje zemlje. Ne trebaju njemu ni crnogorska mora ni planine. Ni rijeke ni jezera. Za sad je oteo, uz pomoć grguravca moravca, crnogorske svetinje, hramove, crkve i manastire. Opljačakao crnogorsku duhovnost jer vlastite nema. Pa i kako bi kad mu nijesu Turci u amanet ostavili.

Malo je slagao veliki Aca. Itekako bi on sve crnogorsko, kad bi mu moglo bit. Uz pomoć domaće sotone, jasno je. Ali, nije se takvih presudan broj još izlegao. Vjerujemo i neće nikada. A on će morat da se preseli u neko drugo vrijeme. Biološki, kad za to dođe vrijeme. Nikako prije, bez obzira što priziva ubistva, vješanja, puške, pištolje, bombe, mačeve. Neće ga niko, a treba ga čuvat od njega samoga.
Crnogorski dvojac, pjevač himne u male Jakov i grguravi  brat Abaz nijesu progovorili ni glas puštili. Namjera im je bila dobra. Da dođe izvjesni Kurti, pa onda njih trojica da okruže grande Aca, sapletu ga i prićeraju da potpiše potpisani sporazum o priznavanju Kosova. Nijesu oni jedini tvorci ideje da nešto predstavljaju u svjetskoj diplomatiji. O sebi je to mislio i jedan dvostruki po visini, koji je htio da kod nas miri Ukrajince i Ruse. Njemu makar niko odgovorio nije. Osim građana koji mu uzeše cenzus. Pa sad može da se bavi diplomatijom i igra igru velikih. Mada, teško da je bez parlamenta to moguće.
„Ne treba mi vaše more“, grmi drugi dan sa terase palate srbijanskog šefa svega. Prije vlasnika, zbog koga danas život stoji. I tamo i ovamo, kod nas. Jer, milioni koje je dao prilikom borbe za Nikšić i ostale gradove, za parlament i preśednika Crne Gore, nije skrivao. Bio je glasan i jasan, jer što je pobjeda ako se ne zna ko je napravio? Ništa, baš, znaju to njegovi liječnici a i on obolio davno od te bolesti.
Pa angažovanje Prleta sa zadatkom da obezbijedi bradate divizije. Pa da  kapne koliko treba narodu prilično izgladnjelom, i eto zadovoljavajućih procenata. Tako to radi  moćni i umni picousti, kako ga tuđa zloba naziva bez ijednog jedinog razloga.
Brat Abaz ne može čudu da se načudi kako njegov štićenik Aca Srbin ponese ovoliku gnjev na njega. Ajde na Jakova. Baš ga briga za njega.
Ali je neprihvatljivo da jednu lijepu manifestaciju, koja bi njemu u tehničkom mandatu omogućila da traje još, omalovaži mentor lično. A mogli su i on i Kurti trajektom „Ruka pravde“ pravo do vile Gorica. Tako bi ih dočekao on, možda i ovaj drugi mali, uz TV kamere i EU zvanice. Sve je moglo da se oposli po zasluzi.
Bez problema brate Abaze. Relaksirano samo. Stiće ruka pravde, budi siguran. Sve koji su zaslužili. Da se provozaju malo tamo đe bude trebalo. Samo još malo strpljenja.