A ja glasao za Mila

Piše: Slavko Mandić

Pojedoh se živ. I to na današnji dan kad bih morao da budem srećan i zadovoljan. A razlog je jednostavan. Jeste sad kad se sve vidi i sve zna. Nije i politički jačim štihovima od mene bilo jednostavno da proniknu u dubinu Jakovljevu , u njegovo ogromno pregnuće i sposobnost da donese odluku kad je najpotrebnije. Onako iz trka. Ne oklijevajući ni čas.

A ja sam glas dao Milu!

Oprosti mi Bože svemogući ovaj grijeh. Mislio sam da sam skroz sagledao Jakova. A sad vidim da nijesam. Ko će znati Gospode da se u tom začešljanom, uredno obučenom i evropski bradatom liku  krije raskošno bogatstvo. Niko, priznaćeš Bože jedini, koji jesi đe si. Nijesi ni ti znao, iako si stvoritelj i ovoga što je među nama posijano, pa niče ka manito više od dvije godine, koja je to hibridna sorta? Nijesi, znam.  Ne treba je ni đubrit. Sama to učini a taj vonj koji pritom izlučuje (sorta) guši. Disat se ne može. Znamo da drugačije ne može jer đubre nije parfem niti kolonjska voda, dezodorans ni pomada. Tako je to u ovo naše doba postalo potpuno prirodno. Jeste Bože, jer je takav princip samoodrživosti. Dakle jasno je, ne vještačko nego prirodno, vlastito gnojivo. Pospeš dobro od glave do pete. Evropski protreseš. I raste plod. Dođe povremeno Jovan Nedostojni da okadi svojom melemnom riječju. Pozove braću mantijaše da vrane oćeraju, da ne pozoblju sve. Trebaće opet da se trguje s naaaaarooodddommm. A okle će ako ne sa njive na kojoj raste i razvija se jakovizam.

To što sam glasao za Mila jeste greška. Obično se spozna greška tek kad je učinimo. Mnogo je Milo griješio. Što mu je trebalo da izraste dva metra pa da ga Jakov, Dritan i Bečić u oči gledaju tek kad se jedan na drugoga popnu. Pa malo još prifali. Ta njegova odluka da poraste toliki, mora biti shvaćena kao provokacija. To mu se najviše ne može oprostiti. Istina ne i to što nas je za malo uveo u Evropu. Državnik, vele. Ka da nama takav proizvod treba. Pokazao je to najbolje narod koji sad kleči po crkvama ka svako roblje, dok se nad njim iživljava vaskolika popovska svita. Ovi prvi gladnijeg stomaka poprilično. Ovi drugi zadrigli, sa đipovima, vilama, i svačim što je narod uredno plaćao. Pojedini su se malo voljeli među sobom a zla krv je i đecu podvodila. I još su nad ovim klečećim jadnicima, da se slučajno ne usude da ustanu i postanu ljudi.

A ja za Mila glasao.

Oprosti mi Bože, na sebe bih ruku digao da me nije strah.

Strategija Jakova Milatovića najbolje se ogleda danas, kada uveliko traju pripreme za inauguraciju. Ne zna se đe će biti, jer se navodno Jakov boji da ga što ne strefi na Cetinje.
Ne boj se Jakove. Slobodarsko i čojsko Cetinje primalo je ljudski svakoga, pa bi i tebe takvoga. A kakav si najbolje govori tvoja riječ za vrijeme Belvedera, koja glasi: da nije ništa ako pogine deset Crnogoraca, samo da se Joanikije ustoliči. Tvoja je riječ za one koji treba da razumiju da na Cetinju žive ekstremisti koji iju ljude. Da slažeš, kao i kad si na tvoj śednik bio onomad, kad te tvoj zamalo ne zgnječi, pa to pripisa Crnogorcima.

A ja za Mila glasah.

Vidim sve, ne opominji me Bože. Jasno mi je da samo sposoban može da se stara i o najsitnijim detaljima za pripremu inauguracije. Složena je to rabota.
Milo to nikad nije znao ovako da odradi. Pa zato je Jakov pobijedio. Milina ga je bilo čuti kad onako odsječno reče demokrati i v.d.direktora Regionalnog biznis centra, Nebojši Baboviću  koji ga upita da li da idu sa “kariranim stolnjacima ili klasično crvenim stolnjacima”?
“Poštovani, iz odbora za organizovanje inauguracije me pitaju da li da idemo sa kariranim stolnjacima ili klasično crvenim?”, glasilo je pitanje Babovića.
Drugi bi zastao. Kolebao se i kazao da mu treba vremena da razmisli. Sazvao kolegijum i pitao beogradske koalicione partnere. Tražilo bi se neko rješenje. Možda i našlo, ali je sigurno da to ne bi bilo ono što Jakovu treba.

Ne razmišljajući ni časa  Milatović je odgovorio: “Karirani”!

Dodaću, ako je moguće na krstiće u svakoj kocki. I po malo brade za obrub. Valja se.

A ja glasao za Mila!