Grobolupežina Dritan i Veleizdajnik Abazović pred sudom (II)

Na velju žalost Crne Gore – za sobom će ostaviti: silne, teške, tužne, jadne, mračne i sramotne posljedice, koje će morati ispravljati i liječiti više generacija: normalnih, ponosnih, dostojanstvenih, časnih, civilizovanih i proevropski opredijeljenih postojbnika, iliti – rodoljuba dostojnih naše, kroz povjesnicu – uzvišene domovine.

Piše: Miodrag Draga Blažo’a BAJKOVIĆ, iz Građanah (svrh Oberah) – Riječka nahija, atar Prijestolnice Cetinje

Potlje podugačke stanke i očitoga nerelaksiranoga premišljanja, već podosta skala i bez hitanja Dritan Abazović sudniku – odgovara (integralno citiram njegov monolog iz mojega sna):

”Ti, sudniče, odlično znaš da sam Ja lažac!

Svi prisutni u sudnici znadete da sam Ja lažov!

Ukupna crnogorska javnost zna da sam Ja oberlažov!

U cijelomu regionu i sve do Bruxelles-a znadu da sam Ja lažovčina!

Ali, kad navi čas uložim beśedu držat – zadajem Ti moju RIJEČ da ću konačno, i doslovice po prvi put u vaskolikomu mojemu životu:

• pošteno i otkrito zborit;
• potanko i pravo se ispovijedit i
• sve samu golu istinu izgovorit.

Kad sam bio malen i žgoljav, svi su me, i đeca i odrasli i starci – tretirali još malenijim i žgoljavijim no što sam zbiljski bio.

Mene je strašno śekiralo to što su me posmatrali ka’ šaku jada – i fizički i u pamet.

Svoju življensku muku da sam niko i ništa vučem od đetinjstva.

Baš sporad toga silno sam želio i bio se zainatio da postanem Neko i Nešto!

Prepunan kompleksa među vrsnicima – počesto sam od više ćeskobe prskava’ ka’ crijevo na uglijer.

Tokom mojega teškoga đetinstva, pa potlje ka’ nejaki frkun i sve do dana-danjega – jedino sam se nadahnuto i nadobudno ośeća’ kad šćah na TV programu, u štampi ili na internetu ugledat Dučka, mojega Bendžija, mojega kolegu Muškolina (Benito Mussolini, zvani Duče (vođa) – primj. aut.).

On, Veliki Benito – odvazda mi je uzor bio.

Ka’ on sam bit stio.

Kolega Dolfi Hićo (Adolf Hitler – primj. aut.) nije me privlačio.

Dolfi je vazda ima’ zalizanu frizuru koju nijesam podnosio.

Sa kolegom Francijem (Francisco Franco – primj. aut.) nijesam se baš nešto ponosio.

Franci je bio bitanga.

Daklen, moj pokonji kolega preko Adriatičeskoga mora, u Rimu – bio je vrh-vrhovah!

Jes’ da nije ima’ kose, a ja evo zisto imam; jes’ da je bio (s)puštio drob, a meni je trbuh posalidžan pločicama od samijeh mišića; jes’ da je nosio uniformu, a meni je nijesu šćeli dadnut – ne znajući da će mi to tako teško padnut.

Ali, dragi moj Muškolini je volio da se: prči, peči, beči i degenči – isto ka’ ja.

Drugojače, naški rečeno: volio je da se kurči – taman ka’ ja.

Dučko je ima’ svojega ”Vučka” (mni na A. Hitlera – primj. aut.), ka’ što ja imam mojega A. Vučka pokraj ušća ”dve velike reke” (mni na Beogradski paśaluk – primj. aut.).

Bendži je hodio kod svojega, ka’ što ja hodih k mojemu – samo što je mene moj lješe stima’.

Vala će mi zavazda ostanut žal što ja njega, Vučka – nikad ne primih (laže, prima’ ga je đe je stiga’ da nije ima’ kuđ više ni češće – primj. aut.).

Dalje.

Potpisujući ”TU”-a u Vili ”Gorica” doživio sam najljepše uzbuđenje moje premijerske, i cjelokupne političke karijere.

Tun mi onadijer, iako nakratko, sa Prletom i Jadotom, koji mi obetaše da će mi svakoje neđelje na letuđijama ime spominjati, doklen gođ budem temeljito lišen slobode – bješe lješe od ijednoga orgazma koji ikad doživljeh u mojemu mlađanom življenju.

Znam Ja odlično da sam se u Skupštini i Vladi, a tijem po dubini primitivističke vlasti, sve do dežurnih i po potrebi agresivnih kučkova to tijeh ulica – udružio sa srbočetničkom bagrom, srbonacionalističkom ološi, klerofašističkim banditima i litijaškouličarskim poganima, ali – meni je bilo važno samo:

• da Ja imam moć;

• da baš Ja DPS-ovce razbijem u tirinte i svedem im kukavičko, dvolično, preletačko članstvo na tanke grane, tj. da jednom, i to skorijeh dana – svi preostali, pravi DPS-ovci mogu stat u jednu prugu (autobus – primj. aut.);

• da se iz inata osvetim onomu podosta, čak za moj ukus i apsolutnu metražu i previše, visočijem od mene – predśedniku Dugajliji koji me Bitangom prozva!

Eto zato sam ovakav!

Nastavljam. 

Glede moje beśede u Potočarima: sudniče, ne može mi bit jasno kako se do sad nijesi aviza’ da sam Ja: površan, neodgovoran i neozbiljan uobraženi fakin, koji na dripački način zalutah u politiku, zarad česa me nekizi zovu Dritan-Dripac.

Glede onijeh koje nazvah ”lelekačima”: kriv sam, ali nijedan od njih me, vala, pljunuo još nije – a svi mi izreda rekoše da sam Ja samoga sebe dovoljno napljuva’.

Glede junačkijeh i pravičnijeh Belvederaca: kriv sam, ali se, eto, uzdam da me neće raščerečit ka’ zeca ili odrat ka’ jarca dok budem sprovođen u Spuž – a imali biše 100 pravica da od mene to učine.

aktuelno