Izdaja građanskih vrijednosti

Za aktuelno.me

Piše: Vlatko Sekulović

Verovanje da je mladost osobina čoveka koja ga čini prirodno predisponiranim ka drugačijem, po mogućstvu, humanijem pogledu na svet, ravno je verovanju da je zločinac nužno ružan i izobličen. Dolazak Stanivukovića na mesto gradonačelnika Banja Luke, a Abazovića na mesto potpredsednika Vlade Crne Gore, izazvale su očekivanja u srpskoj javnosti koje su bile na nivou vudu logike, da će imitativno, nekom tajnom vezom nedokučivom ljudskom umu, usled toga doći do personalne promene u Srbiji, kao i da dolazi vreme „nove“ politike.

Ostavljajući po strani ovakvo magijsko poimanje politike, svako očekivanje, pa i metafizičko, mora imati svoju referentnu tačku, promena u odnosu na šta? Ako se od Stanivukovića ili Abazovića očekuje promena koja će imati za cilj poštovanje jednakosti ljudi pred zakonom, te jačanje poverenja u druge ljude i institucije, onda od takve promene nema ništa. Naime, često se zaboravlja da je vladavina prava neotuđiva od jednakosti građanki i građana po bilo kom ličnom svojstvu, uključujući i nacionalnu pripadnost. U slučaju da se jednakost odvoji od prava, onda pravo postaje nemoralno, a vladavina prava se pretvara u tiraniju putem zakona, jer vladavina prava sama po sebi, bez ljudskih prava i sloboda, podrazumeva u suštini sledeće: postojanje zakona i primenu istog.

U Nemačkoj nad kojom su nacionalisti uspostavili apsolutnu kontrolu tridesetih godina prošlog veka, postojali su zakoni i vrlo su se efikasno primenjivali. Problem je bio u tome što po tim zakonima ljudska bića nisu bila jednaka, postojale su grupe ljudi koje su potpuno dehumanizovane, Jevreji i „oni koji misle kao Jevreji“, te se pravo, a posebno krivično, pretvorilo u sredstvo podjarmljivanja Nemaca od strane njihovih nacionalista.

Stanivuković i Abazović svoju političku poziciju grade na obećanjima koje imaju u fokusu borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, istovremeno negirajući jednakost ljudi pred zakonom.  Naime, Stanivuković je svojom nedavnom izjavom o Crnogorcima kao izmišljenoj naciji još jednom  jasno stavio do znanja da je on srpski nacionalista, jer time što ističe da je jedna nacija „izmišljena“, govori da je neka druga „prirodna“, te odbacuje jednakost ljudi prema etničkom identitetu kao vrednost, jer jedni pripadaju „izmišljenim“, a drugi „prirodnim“ nacijama. Drugim rečima, jedna nacija kao „prirodna“ ima pravo da postoji, a druga „izmišljena“ nema to pravo, odnosno ljudi koji se izjašnjavaju kao Crnogorci nemaju pravo na identitet, ali to pravo imaju oni koji se izjašnjavaju kao Srbi, čime se afirmiše princip nejednakosti.

Stanivuković smatra da se nečija nacija i nacionalnost dokazuju, te navodi da je crnogorski identitet  regionalni, poput vojvođanskog ili šumadijskog. Međutim, nacionalni identiteti se izjavljuju, te konstatuju i kao takvi prihvataju kao jednaki i ravnopravni, sve ostalo je fašizam. Mlada nada srpske opozicije upušta se u neko dokazivanje prava na postojanje nacija i njihovu kategorizaciju, što je bila glavna svrha nacističkih i fašističkih rasnih zakona. Dokazivanje podrazumeva da neko te dokaze prihvata ili ne, poput sudova i kancelarija nadležnih za čistotu nacije (rase) u nacističkoj Nemačkoj. U Stanivukovićevom svetu nejednakosti u kom postoje „izmišljene“ i „prirodne“ nacije, u kom on određuje šta je „regionalni“, a šta „nacionalni“ identitet, građani nisu jednaki, jer je nacija jednih prihvatljiva za Stanivukovića, a drugih nije, a takav stav neminovno vodi i ka pravnoj diskriminaciji ljudi po nacionalnoj osnovi. U takvom stanivukovićevskom sistemu smisla i vrednosti, pravni sistem je sam po sebi korumpiran, „srušen“, odvojen od jednakosti, a borba protiv korupcije i kriminala u kontekstu nacionalističkog sveta postaje besmislena.

U slučaju Abazovića stvari stoje na prvi pogled nešto drugačije. Ovaj „lisac“ nominalno priznaje pravo Crnogorcima da postoje, ali im osporava pravo da zaštite to svoje pravo, optužujući ih za nacionalizam, rušioce ustavnog poretka, a svakoga ko mu se usprotivi on stigmatizuje kao korupcionaša i kriminalca. Istovremeno, brani pravo srpskih nacionalista na negiranje postojanja određenih nacija, konkretno Crnogoraca, dajući svakovrsnu podršku njegovim koalicionim partnerima iz Demokratskog fronta, te učestvujući u Vladi sa njima.

U tom kontekstu, Dritan namerno zaboravlja da nije nacionalizam ako ljudi koji se osećaju pripadnicima određene nacije brane svoje pravo da izjave postojanje određene nacije kao i pravo da budu pripadnici te nacije, ali jeste nacionalizam ako pripadnici jedne nacije osporavaju postojanje druge nacije kao i pravo da se neki ljudi izjasne da su pripadnici te nacije. Ljudi koji se osećaju kao Crnogorci ne spore drugim ljudima da budu Srbi, ali srpski nacionalisti osporavaju ljudima da budu Crnogorci. U tome je suština razlike između onih koji su se okupili na Cetinju 22. avgusta ove godine i onih koji propovedaju „srpski svet“.

Pravno gledajući, negiranje postojanja određene nacije je delo obuhvaćeno krivičnim zakonima kako Crne Gore, tako i Srbije, jer se ono može izvršiti i propagiranjem superiornosti jedne nacije nad drugom, odnosno njenim „inferioriziranjem“, poput tvrdnje da je određena nacija „izmišljena“.

Abazović odbranom takvih stavova, pod maskom zaštite slobode uverenja,  svrstava se u pomagače  rušitelja ustavnog poretka koji ima za cilj da zaštiti građanski karakter crnogorskog društva, a pre svega jednakost ljudi pred zakonom bez obzira na nacionalnu pripadnost. Relaksirani abazovićevski pristup, po logici „nemojmo im pridavati previše na značaju“, je neprihvatljiv, jer nepridavanje značaja nacionalistima nema nikakav efekat, osim da neutralizuje i anestetizuje reakciju na nacionaliste od strane onih građana koji se suprotstavljaju nacionalizmu.

Sledeći svoju ambiciju Abazović postaje sličan generalu Šlajheru koji je, šurujući sa Hitlerom u periodu od 1932. do 1933. godine, zadao konačan udarac nemačkoj republici, toj „jevrejskoj izmišljotini“ kako su govorili nemački nacionalisti, radi uspostavljanja Trećeg rajha, „nemačkog sveta“, etničkog prostora svih Nemaca, u kojem su neki narodi, predvođeni „prirodnom“ arijevskom rasom, superiorniji od drugih. Građanska Crna Gora, republikanska sa jakim antifašističkim nasleđem i Crnogorci (pa i Bošnjaci i Hrvati) kao nacija su za srpske nacionaliste izmišljotine onih koji „razmišljaju kao Jevreji“ da iskoristimo rečnik glavnog tvorca Holokausta, Rajnharda Hajdriha. Relaksirano potcenjivati stavove srpskih nacionalista, predstavlja izdaju građanskih vrednosti, a pre svega velike prosvetiteljske ideje o jednakosti ljudi, kako je to kvalifikovao De Menthon, francuski tužilac na suđenjima nacistima pred Nirnberškim sudom.