„Zamolnica“ za tanku čast

Piše: Slavko Mandić

Ne zna se tačno koja je to godina bila kad je Sveti Petar Cetinjski napisao Crnogorcima „zamolnicu“ da budu ljudi a ne nesoji. Da budu patriote a ne izdajnici roda svoga. Da u njinim njedrima kuca junačko srce zakleto čojskim amanetom da se Crna Gora ne da nikakvome tuđinu nikad i da se za nju gine, zlu ne trebalo, ako je život cijena njenog opstanka. Bilo je to između 1784. i 1830. godine.

Vidio je utemeljitelj savremene države zlo i naopako kod svoje pastve. Poznava ih je dobro. Vidio je čemu su skloni pojedinci, kojima neće smetat da nasrnu sa alama pakla iz suśestva na čeonu kost svoje domovine. Utemeljivač je razumio da će se takvi u modernom svijetu zvati preletači, ponosni na vlastiti nesojluk, kojim će dokazati pokoljenjima da su kukolj, a u Isusovoj priči, koju navodi  Jevanđelje po Mateju jasno je zapisano kako je na kraju završio posijani korov.

„Carstvo je nebesko kao čovjek koji poseja dobro śeme u polju svom. A kad ljudi zaspaše, dođe njegov neprijatelj i posija kukolj po pšenici, pa ode. A kad niče uśev i rod donese, pokaza se kukolj. Dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: Gospodaru! Nijesi li ti dobro śeme sijao na svojoj njivi? Okle kukolj? A on im reče: Neprijatelj to učini. Sluge ga zapitaše: Hoćeš li da idemo da ga počupamo? Ne, reče gospodar; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njim pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vrijeme žetve reći ću žeteocima: Saberite najprije kukolj, i svežite ga u snoplje da ga spalim; a pšenicu svežite u žitnicu moju“.

Tako je kukolj odradio svoju „epsku“ završnicu. I svaki korov mrčni će po istom receptu u oganj sažežen biti. To vaseljena ište i gospod je s takvim načinom djelovanja apsolutno saglasan.

Znao je Sveti Petar i za 1918. godinu. I za Podgoričku skupštinu. I za Sava Fatića, jedne od najznačajnijih ličnosti crnogorskog sudstva i jednog od najučenijih ljudi svoga vremena. U istoriju beščašća i srama ući će rečenicom izgovorenom 27. novembra 1918. godine: “Mi više nijesmo Crnogorci no Srbi”. A slagao je, jer Crnogorci nikad nijesu niti mogu biti Srbi. Neki od te loze, zakržljale zbog genetskih slabosti, mogu se premetnuti u tuđina. Samo to i ni milimetar više.

Srpski okupator je učinio strašan pogrom po Crnoj Gori. Palio je i žario. Ubijao nejač, žene i đecu. Genocid kakav svijet nije vidio. Pomagao mu je domaći izdajnik. Sve Fatić do Fatića. I sve pojedinim potomcima ubijanih i progonjenih nije smetalo da danas budu veći Srbi od onih Vučićeve proizvodnje. Bestidno, ali je tako.

A onda koju deceniju naprijed, 13-to julski ustanak. Proključala crnogorska krv.  Ne da fašistima svoju slobodu. Ni čast, ni obraz. Domovina se brani srcem. Mladost crnogorska  je ustala prva u porobljenoj Evropi. Fašista je bio zabezeknut. Zar šaka na gorostasa?
Ređali su se narodni heroji. Bilo ih je više nego na prostoru cijele Jugoslavije. Divili su se crnogorskoj hrabrosti i junaštvu čak i zlotvori.

Odnekud, tada još, dopirala je „zamolnica“ Svetog Petra. Za svakog Crnogorca ponaosob. Za sva vremena napisana. U njoj je poruka ispisana za vjekove. Ne više, za boga miloga 1918. Da se ne ponovi nikad. Radi đece naše i naraštaja kojima smo dužni.

Da je Petar Cetinjski učen u obrazovnom sistemu znala bi naša mladost da se neće, ne može niti smije premetati u đavolju sortu svetosavske sekte, koja bi da nam trag utre i da nas gromovnik satre. Bili bi i ostali Crnogorci, kojih god vjera. Čuvali bi svoje ognjište, svoje crkve i duhovne svetinje, manastire i grobove predaka. Ne bi lećeli u naručje zlopašama i čerupanima, nudili se i klečali pred njima da im udijele šaku vlasti i koji dinar više. Pred očima njihove đece, nestajao im je obraz i čojstvo gorjelo u paklu zla koji su sami raspirili.

Danas, opet 1918-ta. Opet se Savo Fatić, u više izdanja, onako sićušan i bledunjav, javio na izvršenje sramnog zadatka. Razbarušen soj neki tuđe rase, zaigrao je sramni kokot kolo na sred crnogorske sudbine.

Śetiše se patriote i zorni Crnogorci Svetoga Petra. I počeše da ponavljaju dio po dio. Svakoga dana po jedan. I tako dok traju i tok ne oćeraju gubu iz torine.
A ovako počeše:

…Tako vi vaše djece
Tako vi neba i mora na njinim rukama
Tako vi dana na njinome licu
Tako vi sunca u njinome glasu.

Ne budite tuđa metla i lopata
Ne ližite tuđe šake
Ne obijajte tuđe pragove
Ne dajte se varati
Ne dajte se kupovati
Ne budite tuđa sreća
Vrćite se sebi i svome.

Uzalud vam trud svirači, iz pojate razbaštinjene Crne Gore ište pijetao svoj poj. A bio je kokot. Kosmat i sa malo dlaka na više ćosavoj bradi, jedino je dobro znao da se grli i ljubi sa vranama u crnim zakrpama i mrkim loncem na poklopcu od glave. Taj skay aplikant, kojega zapadne da nam bude zlo i naopako, taj srednjeprstaški tunjel i duvanski karakterolog, prevarant u biti i lažov u osnovnom smislu postojanja, od kojeg  se stide čestite Aškalije, vrće nam skoro tri godine domovinu u prosperitetnu neviđelicu. I svi ćute. Svojega se lada boje. Da ih ne zatvori neman. Jer on i to može. Oburdao je sistem. Nema ga više. A sad bi i mandatara. Spajketa singapurskog. Koji je slagao da je ono što nije, pa je opet slagao da nema ono što ima. I postao predvodnik u borbi za vlast, a onaj njegov negdašnji družbenik, preśednik države. I to samo zato što je ovaj bio lažov.

Crni dane, a crna sudbino!
O kukavno Srpstvo ugašeno…
kako je krenulo pjesmom će mrkih tonova sami sebe ispratiti u neviđelicu mantijaški svetosavci. Za vjeki vjekova!