Svetlana Lukić i Svetlana Vuković: Zašto smo otišle sa B92

Prvo nam je ukinuta repriza subotom, u kojoj nas je slušalo nekoliko desetina hiljada ljudi. To je bila novina, da nas niko ne pita za mišljenje o tako važnoj stvari. Pitale smo Verana Matića zašto je to uradio, on je rekao, nisam ja, javite se tome ko je to uradio. Ispostavilo se da je to Igor Brakus, koji je novi šef radija. Ja sam ga na sastanku otvoreno pitala, šta nameravate sa Peščanikom i da li ti odlučuješ o tome šta će se emitovati na radiju. Rekao je – da, dok gazde ne kažu drugačije. Tvrdio je da on želi Peščanik. Mi smo rekle da je naš uslov da potpišemo ugovor i tražile da nam garantuju emitovanje cele sledeće sezone.

Vreme je da i ja nešto pitam: Srđa Popović

* Jednom sam hteo i ja vas da intervjuišem. Dosta ste vi mene intervjuisale. Iz nekoliko razloga. Prvo, ja mislim da su ostale mnoge nedoumice iza vaše odluke i mislim da samo vi možete da raščistite pitanja koja se tu postavljaju. A drugo, mislim da jednom nešto treba da se kaže i o, po meni, duboko perverznom i nemoralnom odnosu koji je B92 imao prema vama. Možda u vašoj profesiji nije uobičajeno ili korektno da vi na kraju iznosite sve teškoće na koje ste nailazile, a ja znam da su to bile velike teškoće. Ali mislim da bi tu neka naročita osetljivost bila neumesna.

Lukić: Pa to mora da se kaže, zato što ima veze i sa ovim što se desilo na kraju.

* Naravno. Jedna od stvari koja se pojavljuje u raznim komentarima jeste – zašto tek sada? Bilo je mnogo povoda koji bi bili sasvim dovoljni za takvu odluku. Drugi kažu – to i nije bio baš neki povod, a izgubili smo mnogo. Misli se na slušaoce. Tako da hajde da počnemo odatle. Vaša odluka nije došla iz vedra neba, kao što se ljudima čini.

Lukić: Ovo je bio vrhunac. Gostovanje Koste Čavoškog i Ljiljane Bulatović na televiziji B92 se desilo neposredno posle hapšenja Ratka Mladića. B92 je, kao i ostali mediji, sramotno izveštavao o tom hapšenju, kao da se radi o nekom kontroverznom Pinočeovom ili Gadafijevom generalu, koji s nama nema nikakve veze, pa možemo da se bavimo jagodama, televizorima i ruskim klasicima.

Od B92 se očekivalo da tih dana govori o svim zločinima za koje je Ratko Mladić optužen, da pred gledaoce dovede preživele srebreničkog genocida, roditelje dece ubijene snajperom tokom trogodišnje opsade Sarajeva, žene koje su silovali generalovi vojnici. Od Mladićevih zločina je prošlo puno godina, Devedesetdvojka ima dosta mladih slušalaca i gledalaca, ovo je bila prilika da im se pokaže šta se dešavalo kada su oni bili mali. Da ubuduće, kada kažu rat, ne misle samo na tromesečno bombardovanje Srbije, nego i na trogodišnje granatiranje Sarajeva.

Umesto toga, B92 odlučuje da u udarnom terminu, na nacionalnoj frekvenciji, ugosti dvoje ljudi koji godinama veličaju zločin i zločince, koji traže da se grobovi Mladićevih srebreničkih žrtava sklone sa plodne srpske zemlje, koji pristalice saradnje sa Haškim sudom nazivaju Sorosevom gamadi, koji tvrde da se u masovnim grobnicama u Batajnici ne nalaze ubijeni albanski civili nego Jermeni, koji organizuju odbore za zaštitu Radovana Karadžića. To je bila emisija koju ni RTS, sa sve Tijanićem, sebi ne bi dozvolio. To je najstrašnije što se desilo.

Drugo, Ljiljana Bulatović u našoj biografiji igra značajnu ulogu. Početkom aprila 1992, dok smo gledali direktan prenos početka rata u Bosni, došlo je do smene našeg tadašnjeg urednika Đorđa Malavrazića na Drugom programu Radio Beograda. On je bio pristojan čovek sa kojim se moglo raditi i mi smo kod njega mogle da u svojim emisijama Niko kao ja i Zeleni megaherc emitujemo reportaže iz rata u Hrvatskoj, na primer iz Vukovara. I onda počinje opsada Sarajeva i Milorad Vučelić nam dovodi Ljiljanu Bulatović.

Ona je ušla u svojim zlatnim baletankama i sa bravarom koji je zamenio brave na Đorđevoj sobi i tamo se zaključala. Onda smo mi organizovali prvi štrajk u posleratnoj istoriji Radio Beograda. Blizu 100 ljudi sa Drugog programa se podiglo i oni su morali da je sklone. To tada nije bilo lako. Ona je dovedena kao kadar iz Bosne, kao kaskaderka Biljane Plavšić u Beogradu. Okrenuli smo stotine telefona i dobili stotine telegrama podrške. Tada nije bilo interneta.

Vuković: Podržali su nas i mnogi nacionalisti – Mihiz i Aleksandar Petrović, čak i Dobrica Ćosić. I njima je ona bila mnogo. Ljiljana Bulatović nije postala glavna urednica, štrajk se završio uspešno, ali pod navalom vremena koje je došlo, opsade Sarajeva i svega ostalog, mi smo takođe izbačene sa posla. Bila je to Pirova pobeda.

* Dobijena je bitka, ali je izgubljen rat.

Lukić: Da bi posle 20 godina ta žena, sa radikalnijim tekstom nego pre, došla na B92. Mi smo u međuvremenu kao pobedili, ona je kao izgubila, ali ona je došla, a mi smo konačno otišle.

Vuković: Kada smo tada prešle na B92, doživele smo šok povratnika sa ratišta. Hodnicima Radio Beograda je marširala Milijana Baletić u maskirnoj uniformi, a ovde su neki normalni ljudi puštali dobru muziku i odlično se zabavljali. I glavni urednik im nije bio neprijatelj, nego jedan od njih. Prezirali su politiku i rugali se ratu. Proizvodili su civilne uslove života i to je bio njihov način borbe. Danas to bolje razumem, ali tada sam se mrštila svaki put kada Radovana Karadžića nazovu psihijatrom sa Pala. Svetlana, mi smo uvek bile nedolično ozbiljne.

Lukić: Ćuti. Njihovi vodeći novinari su pravili intervjue sa četničkom emigracijom iz Amerike. Može se reći da su oni tada bili na liniji Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića. I menjali su se zajedno sa njim. Tek kasnije su postali zaista antiratni medij.

* Vraćam se na Ljiljanu Bulatović. Godine 1992. se znalo da ona ima nacionalističke poglede i da podržava rat i ono što se radilo u Bosni?

Lukić: Ona je bila neka vrsta medijske ambasadorke prekodrinskih Srba.

* I tada, ona nije mogla da ostane na Radio Beogradu?

Lukić: Nije mogla. Bukvalno smo je izbacili.

* A sada se pojavila na B92.

Lukić: Sa poganijim stavovima nego tada.

Vuković: Ona je prešla dug put od zlatnih baletanki iz 1992, a i tada je bila nepodnošljiva. Bilo je mnogo žena kao ona, koje su pravo iz socijalističkih ženskih časopisa odlazile na brzinska krštenja u Knin i vraćale se u crnim haljinama i sa krstačom oko vrata i u erotskom zanosu podržavale Slobodana Miloševića.

* To radikalnije izdanje Ljiljane Bulatović danas, da li to možda ima veze sa tim što su ratovi na koje je ona huškala izgubljeni?

Lukić: Da, kao i u slučaju Koste Čavoškog. On je bio naš povremeni sagovornik pred promene 2000. godine. I mi smo tada ušle u opšti trend da razgovaramo sa svima koji su protiv Slobodana Miloševića. Mi smo znale koje su pozicije tih ljudi, ali tada oni nisu izgovarali sve ovo. Mislim na brutalizaciju tog govora, koja jeste posledica frustriranosti zbog izgubljenih ratova.

* Pa dobro, ali ja pamtim dosta ranu izjavu Koste Čavoškog da pobednicima pripada plen, koja je u stvari bila samo odjek one Miloševićeve da granice povlači jači. To je bio podsticaj da se bude pobednik i uzme plen.

Lukić: Da, ali i danas sa nekim našim sagovornicima imamo prećutni sporazum da o nekim stvarima ne razgovaramo. Kosta Čavoški je kod nas govorio samo o ogromnoj propasti koja će nastati ako Slobodan Milošević ostane na čelu Srbije.

Vuković: Bez obzira što je on u stvari, zajedno sa na primer Nikolom Miloševićem ili Koštunicom, mislio da je Slobodan Milošević nedovoljno žestok, da bi oni bolje ratovali.

* U raslojavanju među nacionalistima, oni su prešli na stranu Radovana Karadžića, jer je on bio radikalniji od Miloševića.

Lukić: To smo pokušale da objasnimo na B92, gde je bio hvaljen gest Biljane Plavšić koja je na Palama, na onom čuvenom sastanku, kada su Micotakis i Dobrica Ćosić došli da urazume bosanske Srbe, ona odbila da se rukuje sa Miloševićem. Na B92 je Biljana Plavšić tada predstavljena kao žena koja je rekla NE Miloševiću. Ali to je učinila samo zato što je bila radikalnija od njega.

* To je doba kada su tamo uvedene sankcije i kada su Karadžićevi poštovaoci odavde smatrali da je to izdaja Karadžića.

Vuković: Amerikanci su dali još jednu šansu Miloševiću i on je postao faktor mira i stabilnosti na Balkanu. Naravno, blokada na Drini je bila lažna i svi smo morali da optrčimo još jedan užasni krug.

* Ali ne znate samo vas dve ko su Ljiljana Bulatović i Kosta Čavoški. Pretpostavljam da se to na B92 takođe zna. Kome je onda palo na pamet da se njima da toliki prostor, znajući ko su ti ljudi i šta će da kažu. Da li je to za vas bilo veliko iznenađenje?

Lukić: Dvadeset godina se nije prelazila ta nevidljiva crta ili smo mi sebe uspevale da ubedimo u to. Bilo je jasno da se B92 od 2000. kreće u pogrešnom pravcu, da daje previše prostora ljudima koji relativizuju zločine i odgovornost Srbije za njih, ali uvek je u zadnji čas povlačena ručna kočnica. Još jednom ponavljam, ovo dvoje ljudi su na neki način personifikacija podrške genocidu i pojavljuju se u času hapšenja Ratka Mladića. Sada to nije imao ko da zaustavi. Staro rukovodstvo je razvlašćeno i odluke formalno donosi Manja Grčić. Ona toliko ništa ne zna, osim da eliminiše one na koje neko upre prstom, da je to zastrašujuće. Nisam sigurna da tačno zna ko je Ljiljana Bulatović. Kada smo joj rekle da bi, da je ovo pristojna zemlja, ona krivično odgovarala zbog negiranja genocida na mediju kojim upravlja, ona se slatko nasmejala. U stvari, zanima me ko sada uređuje taj program.

Stalno se pominje komercijalizacija, a tada je kao sve dozvoljeno. Pre svega, ta emisija je imala lošu gledanost. Ta vrsta političke pornografije je mogla da funkcioniše početkom dvehiljaditih, kada su ljudi toga bili željni. I to je Željko Mitrović znao i na vreme to radio na Pinku i uzimao pare na velikoj gledanosti takvih programa. Pa ako sam sigurna da ljudi na B92 znaju da takva vrsta programa sada neće doneti nikakav novac, a da će narušiti ugled kuće, zanima me koji je motiv da se to ipak uradi. Bilo bi dobro da se istera na čistinu ko u stvari uređuje B92 i kome je bila potrebna takva emisija.

Ova emisija je srušila branu, program je sada „oslobođen“, u njega bilo šta može da se inkorporira i bilo šta da se ukine i izbriše. Mislim da je to i namera, da se unište i poslednji ostaci B92. Tu mislim na Peščanik, na Insajder i u velikoj meri na Kažiprst. Pitanje je dana kada će i ove dve emisije biti toliko rastočene da više neće značiti ništa.

* Možda je to jedan kombinovani motiv: komercijalni i politički. Stavove koje iznose Ljiljana Bulatović i Kosta Čavoški, prema ispitivanjima javnog mnjenja, podržava veliki broj ljudi. Oni koji su bili protiv izručenja i ne veruju da je izvršen genocid u Bosni, koji smatraju Mladića herojem – to je većinsko mišljenje. I vi, ako hoćete da dižete svoju gledanost, treba da proširite krug potencijalnih gledalaca tom većinskom Srbijom. Ovom emisijom oni možda misle da jednim udarcem ubijaju dve muve. Zanima me da li je moguće da taj motiv nije razgraničen, da oni koji donose odluke sami ne razlikuju šta je tu komercijalno, a šta političko.

Vuković: To je to muljanje večito. Mislim da oni to uopšte ne razgraničavaju. Oni kažu, mi hoćemo da postignemo uspeh, da budemo komercijalni, da proširimo publiku, da zarađujemo pare, mi moramo da idemo ka Željku Mitroviću, ka Velikom bratu, sve mora da se pusti, to je sloboda izražavanja, sve su oni to zajedno smuljali, ali rezultat će izostati. Sada im smeta i brend B92 i, kao što su ti isti vlasnici promenili naziv Foks televizije u Prva srpska, čujem da planiraju da B92 postane Nova srpska. Ostala je ljuštura tog imena, sada će i nju ukinuti i ćao.

* Nešto slično se dogodilo sa Vremenom.

Vuković: Da, i tu je ostalo samo ime.

Lukić: Mislim da je u pitanju veća doza cinizma. B92 neće postati Nova srpska. Ne, ne, B92 ćemo da primenimo, B92 će postati nešto drugo. Taj brend će postati besmislen, baš on treba da se uništi. Drugo, vi kažete Srđo da većinska Srbija ima takve stavove, pa ovi sa B92 žele da prošire svoju publiku. Veliki broj ljudi u istraživanjima javnog mnjenja podržava stavove Koste Čavoškog i Ljiljane Bulatović. Ali to ne znači da će oni gledati emisije u kojima govore ti ljudi, kao ni da će glasati za Šešeljeve radikale. Oni radije gledaju Farmu, Grand paradu i tenis, a na izborima će glasati za Nikolića, a neki od njih i za Tadića.

* Hoćete da kažete da je to i komercijalno pogrešan korak.

Lukić: Hoću da kažem da ljudi kojima se oni obraćaju tim emisijama to više neće da gledaju, jer su to gledali sto puta. Oni idu dalje, žele jače podsticaje i dobijaju ih, na utakmicama, u besu na gej parade. Oni uveče kod Željka Mitrovića na Pinku dobijaju direktan prenos seksualnih odnosa. To je provod. U tom smislu ovo jeste komercijalno pogrešno, ali komercijalizacija tu i nije cilj.

Vidim po komentarima da je dosta ljudi naselo na priču o tome kako novog grčkog vlasnika ne zanimaju pravo, pravda, suočavanje sa prošlošću, nego zarada. Prvo, sa razlogom se krije koji su domaći „Grci”, političari i biznismeni, umešani u prodaju i vlasničku strukturu Devedesetdvojke. Drugo, potpuna je glupost reći da će neko ovde zaraditi novac od televizije. To je kao kada biste rekli da je Mišković kupio Vreme da bi na njemu zaradio. Kupio ga je da bi ga udavio, marginalizovao, da bi njihov glavni urednik postao čovek koji po svim medijima brani krupni kapital, predstavljajući nam Miškovića, Beka i ostale tajkune kao uobičajene sposobne preduzetnike. Na televiziji se neće zarađivati sve dok u Srbiji ima više TV i radio stanica nego firmi koje nešto proizvode i dok RTS ima i pretplatu i reklame koje Tijanić po beogradskim kafićima ugovara sa Šaperom.

* U većini komentara na internetu ljudi najviše uživaju u propasti B92 – hvala bogu, gotovo je sa tim B92.

Vuković: To je i njihova propast.

* Ali da vas pitam nešto drugo. Može li to da se stavi u jedan širi kontekst? Kod mnogih ljudi, koji su recimo bili vaši slušaoci ili koji su mislili kao vi, nastupio je možda neki umor i smučila im se ta manjinska i proskribovana pozicija. Oni se približavaju establišmentu, žele da postanu deo mainstreama. Možda se to dešava i sa B92. Možda se to desilo sa Vremenom. Ali ne radi se samo o medijima. Radi se o tome da ljudi shvataju da moraju da budu blizu državi, partijama, da bez toga nema opstanka i da ne vredi držati neku donkihotovsku poziciju, koja je postala prosto smešna.

Lukić: Prvo, nije tačno da je ovo Musolinijeva Italija u kojoj vlada dučeova krilatica: sve za državu, ništa mimo države i ništa protiv države. Postoje ljudi koji uspevaju da rade ne klečeći pred partijama i državom. Teško je, ali niko ih zbog toga neće ubiti. Da, živeće skromno, ali šta je tu loše, nepodnošljivo, paćenički? Nije alternativa da sopstveni program, koji si gradio 20 godina, kad je bilo najgore, pretvoriš u splačine i onda ga izručiš u ruke prvom koji naiđe.

Kada smo ušli u novu zgradu B92, rekla sam im da se meni to ništa ne sviđa. Zgrada jeste lepa, ali pod kojim uslovima smo je dobili? Na šta nas to obavezuje? Šta moramo da radimo da bismo je otplatili i kome smo dužni? I zaista, od 2000. godine do sada, ti finansijski i politički dugovi su rasli i sada smo isporučeni pravim gazdama. I sada se ja otimam sa Svetlanom, jer ja hoću da vratim propusnicu, a ona neće. Ne želim više tamo da uđem, ne da ne bih videla nove vlasnike, već da ne bih videla stare vlasnike, koji su još uvek tamo. Oni su odgovorni za to što je Devedesetdvojka data u ruke ljudima koji veselo i beslovesno dovode u program Ljiljanu Bulatović i Kostu Čavoškog. Oni su tome utrli put svojom uređivačkom i poslovnom politikom u poslednjih desetak godina.

* Dobro, do sada smo utvrdili da je to po vašem mišljenju bio komercijalni promašaj, ali da je bilo važnije uništiti ono što postoji.

Lukić: Intencija je da se uništi svaki trag B92.

* Da li je to neko glajhšaltovanje svih medija u predizbornoj godini?

Lukić: I to.

* Koje su političke posledice ovakvog poteza, na primer u Sandžaku?

Lukić: Koga to zanima. Da ih zanima, ne bi se dešavalo da tamo ljudi padaju mrtvi zbog dva bošnjačka poslanika u srpskom parlamentu, zbog podele Islamske zajednice čije su arhitekte u Beogradu.

*Kako Bošnjacima može da izgleda to negiranje genocida? Kako se oni osećaju u toj zemlji čiji su građani?

Lukić: Ne mogu da zamislim kako je nekom Bošnjaku u Sandžaku, a da ne govorimo o tome da li je imao nekog od rodbine preko Drine, ili je terorisan tokom vojne i policijske uprave koja je u Sandžaku trajala godinama. Ali ljude koji stoje iza ovog utabavanja medija u Srbiji to ne zanima, jer oni ne pretenduju na to glasačko telo. Oni su se odavno odrekli svih manjina, etničkih, verskih, seksualnih. Kad dođu izbori, kupiće za nekoliko paketa ulja i brašna neke Rome, kooptiraće u rukovodstva stranaka nekog gej-aktivistu, a uvek se nađe pri ruci i neki lojalni muslimanski verski vođa. I Milošević je imao svog Jusufspahića.

* Ali ova politika bar deklarativno izražava nameru da normalizuje odnose sa Bosnom i Hercegovinom.

Lukić: Situacija u Bosni i u međunarodnoj zajednici je takva da je svima dovoljno da predsednik Tadić ode u Srebrenicu i izgovori neko konfuzno izvinjenje.

Vuković: A onda odmah otrči u Bratunac, da uteši sve koji tvrde da je Srebrenica bila samo osveta za zločine nad Srbima i da ne bi bilo Ratka Mladića da nije bilo Nasera Orića.

* Ali Evropska unija traži od nas da imamo dobrosusedske odnose sa okolnim zemljama. Dakle, i u odnosu na Sandžak, i u odnosu na Bosnu i Hercegovinu, i u odnosu na Evropsku uniju posledice moraju biti štetne. Niti je postignut komercijalni efekat, a politički je direktno štetan.

Lukić: Oni misle samo kratkoročno, a najvažniji kratkoročni cilj su izbori. Njihova dobit je da od septembra, kada krenu u predizbornu kampanju, neće biti na primer nas, a ići će dalje i u razvodnjavanju Insajdera. Na B92 neće biti nikoga ko postavlja pitanja koja smo mi postavljali u tim emisijama. To je dobit koju oni očekuju. I to je glavna dobit, jer se ovde izbori vode, dobijaju i gube preko medija. Tu leži njihov osnovni motiv, a šta će usput da se skrši i slomi, potpuno im je nevažno.

* E sada da postavim teško pitanje. Vašom odlukom da odustanete od daljih emisija Peščanika, zar niste vi pomogle da se ta situacija koju sad opisujete, stvori. Neće biti ni Peščanika. Među vašim slušaocima postoji taj bluz – pa sad smo im sve dali. Sad još samo i sajtove da pozatvaraju i nastaće potpuni mrak.

Lukić: Ljudi ne znaju kako oni čiste novinare sa B92 i koliko su zaplašeni ovi koji su ostali, a ja nemam dozvolu svojih kolega da o tome govorim. Hoću da kažem da mi ne bismo dobacile do septembra. Oni bi nam postavili uslove koje ne bismo mogle da prihvatimo. A to je kontrola nad sadržajem Peščanika, što nam je i rečeno na tom sastanku koji smo imale posle poslednje emisije. To nam je jasno stavljeno do znanja.

Vuković: Prvo nam je ukinuta repriza subotom, u kojoj nas je slušalo nekoliko desetina hiljada ljudi. To je bila novina, da nas niko ne pita za mišljenje o tako važnoj stvari. Pitale smo Verana Matića zašto je to uradio, on je rekao, nisam ja, javite se tome ko je to uradio. Ispostavilo se da je to Igor Brakus, koji je novi šef radija. Ja sam ga na sastanku otvoreno pitala, šta nameravate sa Peščanikom i da li ti odlučuješ o tome šta će se emitovati na radiju. Rekao je – da, dok gazde ne kažu drugačije. Tvrdio je da on želi Peščanik. Mi smo rekle da je naš uslov da potpišemo ugovor i tražile da nam garantuju emitovanje cele sledeće sezone.

Ona toliko ništa ne zna, osim da eliminiše one na koje neko upre prstom, da je to zastrašujuće: Direktorka B92 Manja Grčić

* Čekajte, mislim da nije opšte poznato da vi niste zaposlene na B92.

Lukić: Od 2006. godine Peščanik je samostalna produkcija. Svetlanu nikada nisu hteli da zaposle, a onda sam ja zbog toga dala otkaz. Mnogo važniji razlog da krenemo u samostalnu produkciju je bio taj što je, po našem mišljenju, u Devedesetdvojci bilo suviše ljudi sa desničarskim stavovima, a još više onih na značajnim funkcijama koji su svoje stavove menjali u zavisnosti od toga koliko im je to korisno, da dobiju povoljan kredit, sklope neki posao, dobiju stan. Sve se to, naravno, reflektovalo i na program. Mi smo pripadale manjem, građanskom krilu koje nije iz straha ili koristi koketiralo sa raznim političkim strankama i tajkunima. Ali sve vreme smo bile koristan adut pred stranim donatorima.

* Hoćete da kažete da su donatori u stvari najviše podržavali upravo ove emisije koje su sada ukinute.

Lukić: Da, a nama je B92 bio potreban kao mesto na kome ćemo moći da emitujemo to što radimo. Činjenica je da nismo dobile autorsku emisiju do februara 2000. godine, što je sve vreme bio naš jedini zahtev, više molba. Čekale smo šest godina. U međuvremenu smo istrpele svašta, ja sam čak bila suspendovana. To je bilo nestvarno, u sred rata na Kosovu.

Vuković: Na početku bombardovanja Srbije Veran Matić je bio uhapšen, a B92 preuzet. Došla je policija i izbacila nas iz Doma omladine na ulicu. Veran je kasnije potpisao ono pismo grupe srpskih intelektualaca međunarodnoj zajednici, kojim se osuđuje bombardovanje. O istom trošku, mi smo izbačene sa B92. Posle pola godine smo pozvane natrag. Donatori su bili jako ljuti i verovatno je trebalo da mi pojačamo tu opciju. Tako smo dobile Peščanik. Ali smo opet uradile nešto što nije bilo korisno: prve dve emisije, februara 2000, napravljene su na Kosovu, u Velikoj Hoči, Orahovcu, Kosovskoj Mitrovici, gde su Srbi nestajali preko noći i živeli kao u konclogoru. Pozvane smo na razgovor na kome nam je rečeno da trošimo previše novca na putovanja. A išle smo Svetlaninim Jugom, hranile se u manastiru Gračanica, spavale gde stignemo.

Lukić: Posle 5. oktobra, kao da se radi o normalnoj smeni vlasti, u studio Devedesetdvojke ulaze Ivica Dačić, general Pavković u svojoj unifomi, da nam govore o svojim problemima proganjanih osoba, da je lustracija drugo ime za čistke, da oni nisu krivi. Bojana Lekić ponosno prima novčanu nagradu za novinarstvo od Bogoljuba Karića. Ja sam u najavi rekla da je ona imala pravo da uzme te pokradene pare kao pojedinac, ali da posle toga ne može ostati na mestu urednice B92. Posle toga je većina novinara televizije potpisala zahtev kojim se tražio moj otkaz.

Posle ubistva Đinđića smo prvi put pomislile da to što radimo prestaje da ima smisla i to smo rekle u programu. Oprostile smo se sa slušaocima, ali nas je Veran Matić ubeđivao da treba da ostanemo. Tada nam je prvi put otkrio da nas sluša jako puno ljudi i mi smo osetile obavezu prema njima. Do tada su nas lagali da imamo 5000 slušalaca. Svetlana je mislila da ih ima još manje, stalno me je nervirala tvrdeći da emisiju sluša samo njena mama, a i ona samo zato što mora.

Tokom narednih godina Koštuničine, pa Tadićeve vlade, pojačao se politički pritisak na B92, a i donatori su počeli da ga napuštaju zbog onoga što eufemistički svi uporno zovemo komercijalizacijom. Tako smo 2006, u trostrukom sporazumu između B92, donatora i nas, osnovale NVO Peščanik.

Vuković: U stvari su nas pozvale dve mlade žene i rekle – mi smo vaše donatorke. Tako smo saznale da nam plate sve vreme daje norveški narod.

Lukić: Novac koji je dobijao za nas, B92 je naravno trošio i na druge stvari, tako da smo tek od 2006. mogle da počnemo da razvijamo Peščanik. Počele smo da izdajemo knjige, idemo na promocije i napravile sajt.

* Od te 2006. godine, kakav aranžman postoji između vas i B92?

Lukić: Svetlana je jednom uspela da izdejstvuje ugovor.

Vuković: Svakog juna, na kraju sezone, mi odemo kod Verana i kažemo, da li ti hoćeš ovu emisiju iduće godine, on kaže hoću i to je to. Jednom sam insistirala da se naš odnos formalizuje ugovorom. Da ne ulazim svakog petka na gostinsku propusnicu. I onda smo dobile neki ugovor u kome je pisalo da B92 ima pravo na emisiju, na reprizu, na krv naših potomaka, na sve reklame, da oni nama nikada ništa ne daju, a mi njima sve. Posle sam od vas čula da je ugovor toliko nepovoljan po jednu stranu nezakonit.

* To je nemoralan ugovor zato što vi ne dobijate nikakvu nagradu za svoj rad. Vi imate samo obaveze. Dakle, vi ste praktično od 2006. radili džabe.

Lukić: Da.

* Vi napravite emisiju, odete i emitujete je preko B92. Da li to ikakve troškove podrazumeva za njih?

Lukić: Ne.

* A oni dobijaju novac od reklama pre emisije, posle emisije, tokom emisije?

Lukić: Da.

* Da li ste ikada uspeli da saznate koliko dobijaju, s obzirom na slušanost te smisije?

Lukić:Jednom su nam priznali cifru od nekoliko desetina hiljada evra godišnje. Nama bi trećina od toga bila dovoljna da radimo svoj posao, a ne da polovinu svog vremena trošimo moleći donatore da nam pomognu. I da im stalno objašnjavamo zašto toliko slušana emisija, čija je publika boljestojeći deo stanovništva, nije u stanju da se makar delimično samostalno izdržava.

Vuković: Jednom smo predložile Veranu da, ako mi njima dajemo emisiju besplatno, oni pristanu da u emisiji nema reklama – kad nam već stalno govore ili da nas niko ne sluša, ili da niko neće da se reklamira u našoj emisiji, koja je toliko bezveze da ne znaju ni zašto nas trpe. Onda smo mi rekle, pa dobro, onda nemoj ni reklame da stavljaš. Grozne su, prekidaju emisiju i nerviraju i slušaoce i nas. Onda je Veran rekao ne, ne, meni reklame donose novac.

Lukić: Stvar je u tome da je B92 bio ne samo najbolji elektronski medij u zemlji, nego je bio i jedini nacionalni emiter koji je želeo tu emisiju. A nama je bilo stalo da Peščanik ide i time smo bile ucenjene.

* Sad dolazimo do tog trenutka kada vi pokušavate da ponovo pokrenete to pitanje sa novim menadžmentom. I šta se sad dešava?

Vuković: Pa ništa. Vi tokom vremena stičete instinkt preživljavanja u medijima i nama je bilo jasno da oni ne računaju sa Peščanikom, iz mnogo razloga. Jedan su izbori na kojima će se voditi borba za svaki glas, jer pobeda na izborima znači ne samo pristup novcu i moći, nego i sticanje imuniteta od krivičnog gonjenja. Ulog je suviše veliki da bi dozvolili da ih na nacionalnoj frekvenciji kritikuju Vesna Pešić, Vladimir Gligorov, Biljana Srbljanović, vi, Dubravka Stojanović, Vesna Rakić-Vodinelić… To ne dolazi u obzir. Mi samo još nismo bile stigle na red, jer njima je važnija televizija. Htele smo da to odigramo pod svojim uslovima.

Naš lukavi plan se sastojao u tome da im kažemo istinu, to jest da norveški donator napušta Srbiju i da je vreme da srpski narod ponese deo tereta Peščanika. Naravno, znale smo da od toga nema ništa. Naš ozbiljni zahtev se odnosio na njihove garancije da će Peščanik biti emitovan cele sledeće sezone.

U međuvremenu se desio ovaj skandal sa Ljiljanom Bulatović i Kostom Čavoškim i Lukić je u poslednjoj emisiji zahtevala da se B92 izvini žrtvama i svojim gledaocima. To nam nije popravilo pregovaračku poziciju, koja u stvari nije ni postojala. To smo shvatile posle emisije, u kratkom razgovoru sa Manjom Grčić, koja je izgovarala očigledno ranije spremljene rečenice.

* Koje su te rečenice?

Lukić: Vi uzmete sat i po vremena i pričate šta hoćete. Ne smete da vređate Tadića i Đilasa. Vi vređate Tadića i Đilasa. Ne smeju se vređati Tadić i Đilas. I neverovatna rečenica – vi ne možete u emisiji da kažete predsedniku da jede govna. Bilo je jasno da ona ne zna tačno ko smo mi i da izgovara brifovani tekst.

* Osnovna korist koju ste imale od aranžmana sa B92 je bila autonomija emisije.

Lukić: Da, a to je u Srbiji ogromna dobit, a nama je ta vrsta slobode važnija od svega. Nekada smo je koristile glupo, ali bez tog kiseonika mi ne možemo.

* To je sada bilo dovedeno u pitanje.

Lukić: Jeste, pratile smo šta rade Insajderu, on će polako odumirati. Mi smo izabrale ovaj način, jer uvek verujemo da takav gest, naša smrt, nekome može da posluži. Kada su hteli da nas linčuju u Aranđelovcu, LDP je rekao – mi idemo tamo, i otišli su i „osvojili“ taj grad. Na našem delu scene je uvek bilo tih ispomaganja. Sada naravno nije bilo nikog da to preuzme, dobile smo samo privatne reakcije.

Vuković: Postoje trenuci slave i bede jedne profesije. Sada prolazimo kroz bedan period novinarstva u Srbiji. A pozicija novinara koji želi da radi pod svojim uslovima je uvek jadna. Vi ste u stvari spremni da platite svaku cenu, samo da bi to što hoćete da kažete bilo emitovano. Mi smo u ovih 20 godina bile spremne da podnesemo sve samo da bismo pustile reportažu iz Vukovara, opkoljenog Sarajeva ili održale Peščanik. Vi vrlo rano morate da odustanete od ponosa, sujete, ličnog komfora, bilo kakvih ljudskih zahteva. I mi smo jako davno donele tu odluku i imamo mentalnu naviku da odmah plaćamo bilo koju cenu, samo da emisija ide. Petkom ujutru sam spremna da prodam svoje dete na pijaci, samo da emisija bude dobra. U subotu bi mi već bilo žao, ali petkom ne pitam za cenu. Pokušavam da objasnim zašto smo posle godina pristajanja na sve, sada odlučile da prekinemo. Pa zato što oni više neće! Oni su završili sa nama, ne mi sa njima. I prosto smo rekle, hajde da to izvedemo tako da još nečemu posluži. Jer to je u stvari to, pokušaj da uvek maksimizujete svoj angažman.

* Dosta je pomogla i Biljana Srbljanović u toj poslednjoj emisiji, jer je jako dobro definisala taj incident koji se desio na B92. To je bio stvarno pravi finale.

Lukić: Jeste, Biljana je bila bolja nego ikada u Peščaniku. Devedesetih nismo imale alternativu. Sada imamo internet. Ovo će biti jedno veliko resetovanje.

Vuković: I našoj publici malo resetovanja neće biti na odmet.

* Vi ste svesne te potištenosti koja sada vlada među vašim slušaocima. Oni su navučeni na emisiju, to se sto puta čulo – to mi pomaže da ne poludim. Zahvalan sam za priliku koju ste dale meni, ali i svima ostalima. Vi ste bili jedini mediji na kome su mnogi ljudi uopšte mogli da se pojave. I to ulazi u celu cenu. Da li je tako? Pretpostavljam da ste toga svesne i ne znam šta biste nama i slušaocima poručile.

Lukić: I mi smo potištene. Nešto je izgubljeno zauvek. Zato smo toliko i besne, ali smo uverene da od jeseni ni vi, ni ja ni iko od učesnika Peščanika ne bi mogao da govori na B92, sem pod neprihvatljivim uslovima, što znači da bi oni i njihovi urednici i advokati stalno nalazili razloge zašto nešto ne sme da se emituje. Naknadno smo saznale da je bilo ozbiljnih namera da se ne emituje ni naš film o atentatu na Zorana Đinđića. Gospođa Manja je usplahireno utrčala na naš sastanak sa Veranom i pitala – a gde vam je druga strana, tj. Koštunica, i zašto se film ne seče sa više reklama. Bolje da ne prepričavam šta sam joj odgovorila, osim možda da sam je obavestila da su taj film finansirali naši slušaoci. Dan uoči emitovanja filma javio se advokat B92 da nam kaže šta sve treba da izbacimo. Svašta. On je inače lepo vaspitan čovek, što me je sprečilo da psujem. Emitovanje tog filma je bio poslednji poklon od odlazećeg Verana Matića.

Vuković: Što se tiče slušalaca, za mnoge starije ljude koji slušaju samo radio i kojima su glasovi iz Peščanika bili važni, ovo je kraj. Mi smo izgubljeni jedni za druge i ja im se zbog toga izvinjavam, iako ni ovo izvinjenje neće moći da prime, jer ne mogu da čitaju sajt.

* Da li vidite neku paralelu između te vaše odluke i onoga što se desilo sa Vesnom Pešić?

Lukić: To što je ona učinila u odnosu na LDP je ovo što smo mi uradile u odnosu na B92.

* I dobro. Peščanik sada neće nestati? Da li razmišljate o drugim opcijama?

Lukić: Pa ja razmišljam, a Svetlanu to brine jer obično nesmotreno upadam u ludačke projekte za koje treba još nekoliko ljudi i više novca. Na kraju sve radimo same.

* Pitam jer je to nešto o čemu se ljudi pitaju.

Lukić: Obavila sam razgovor sa sedam radio stanica koje reemituju Peščanik i lokalnim novinama koje su nas prenosile. To su najslušanije stanice u svojim sredinama, od Novog Pazara, Vranja, Požarevca do Radija 021 u Novom Sadu, od Antene M u Podgorici do Radio Balkana u Banjoj Luci. Oni su zainteresovani da sve što budemo radile u audio formatu emituju kod njih. Tako da će samo Beograđani biti oštećeni, jer tu nemamo emitera. Počećemo da radimo i ozbiljnu video produkciju. I sve će biti na sajtu.

* Kakve šanse pruža ovaj prelaz na digitalnu tehnologiju?

Vuković: Nama je radio glavna stvar. Posle 2012, kada je velika prelomna tačka sa digitalizacijom, mislim da ćemo ići na internet radio. Tada bi trebalo da vladika Porfirije bude onemogućen da odlučuje o tome ko će dobiti frekvenciju.

* Pomenuli ste Republičku radiodifuznu agenciju. Da li ste iznenađeni, ja jesam, da nije bilo nikakve reakcije ni od profesionalnih udruženja, ni od agencije na ovaj skandal.

Vuković: Nisam iznenađena. Mi smo osluškivale tu našu scenu, kako se gasi i rasipa i ja sam znala da je ovo prvi naš postupak koji neće moći da se iskoristi ni za šta spektakularno. Ovo će se završiti na privatnim reakcijama ljudi. Znači, na tome da je nekome drago ili žao što toga više nema.

* Opet „Naša privatna stvar“.

Vuković: Da, vi ste prošli ceo taj pakao u sudnici sa pokušajima da pokrenete prava pitanja u vezi sa atentatom na Zorana Đinđića. Gde kao da ste u gluvoj sobi, na Marsu a ne u Srbiji. Tako kako ste se vi osećali u toj sudnici, tako se mi već duže vreme osećamo u toj redakciji. Tamo je postalo pre-odvratno.

* Mene je lično iznenadilo, da ja dodam svoj komentar, da B92 nije našao za shodno da objasni svojim slušaocima zašto više neće biti emisije. I sada samo da vam kažem, to što ste vi terali 11 godina, to je ogroman uspeh u okolnostima u kojima mi živimo i ja znam da su vam hiljade i desetine i stotine hiljada ljudi bili na tome zahvalni. Vi imate puno pravo da proglasite pobedu, bez obzira na sve.

Vuković: Ne znam to za pobedu, ali znam da nas ne bi bilo bez Radija B92, to moram da kažem na kraju ovog velikog ogovaranja. Ovde smo namerno govorile samo iz sebičnog ugla svojih teškoća, jer smo uvek ćutale o tome, pa sad ne možemo da se zaustavimo. Ali pre i posle svega ostaje Radio B92, jedini normalan glas u potpunom mraku Beograda devedesetih. To je nešto što niko ne može da izbriše. Prvi glas iz tog studija je bio glas Raše Todosijevića. Tu je govorio Zoran Mamula koga više nema. Na ulazu u redakciju su crno-bele fotografije iz tog vremena. Možda su ovi novi sklonili i to.

Lukić: Dok je Peščanik trajao, nikoga, s razlogom, nije zanimalo koliko i pod kojim uslovima radimo. I našim slušaocima koji pokušavaju da žive kao pristojna ljudska bića je teško, zašto bi nama bilo bolje. Mi smo odavno donele odluku da se ponašamo kao da je očekivani životni vek u Srbiji 200 godina, pa prvih 50 možemo da žrtvujemo. Niko nam nije kriv, same smo se prijavile za ovu ulogu. Sve ovo što smo rekle u razgovoru sa vama nije služilo tome da se pravdamo, mada smo i to radile, nego da pokažemo koliko je ovaj kraj bio logičan i neminovan, baš kao što je logično da zbog katastrofalne politike tzv. proevropskih snaga Nikolić i Vučić dođu na vlast.

Medijski junaci našeg otpora Miloševiću su pali, i to je mnogo veća šteta za ovo društvo nego to što neće biti jedne emisije. Sećam se kada su posle preuzimanja Radija za vreme bombardovanja svakoga od nas pitali da pređemo na „novi“ radio. I svi smo odbili ponudu onog Miloševićevog gmaza Aleksandra Nikačevića. Nas stotinu, bez izuzetka. Zato mi je teško, propada nešto dobro i veliko.

A mi ćemo opet u podzemlje, a to su ovde, kao i u Rusiji, sajtovi. A ako se usude da i to udave, onda znači da je vreme da od Trga slobode napravimo Tahrir.

* Intervju je preuzet sa Peščanika