Svesrpski sabor, skup golog očaja

Piše: Slavko Mandić

Svesrpski sabor primitivizma, bezčašća, etičke i estetske bezličnosti, popovske šizofrenije, poltronskog hodočašća odovud za potrebe tamošnjeg apsolutizma, uz vjeru da će se nešto zakučit, vonjao je sramotnom bijedom i jasnim sluganstvom. Naroda nikad manje, mada ih je dovodio Vučić po oprobanom receptu koji koristi za izborni lopovluk, okle je god mogao. Trpao ih je u autobuse i dijelio im svesrpski sendvič i koji dinar, da ne uteknu kad na odredište dođu.
Ovima iz Crne Gore to nije trebalo. Njihovo požrtvovanje za srpsku stvar, uz državne dnevnice koje nije potrebno pravdati, dokazano je na (ne)djelu ko zna koliko puta do sada. Od državnih vrhova četvrtu godinu zaredom, pa do preletača, podmetača, parazita, udvarača, svi su se zaklinjali i ljubili Vučića đe je god iskao i divili se njegovom nesojluku kao sveopštoj mudrosti. Uz obavezan red Vučića i red Prleta fenomenološkog, tu je ljuboruk izokrenutog Dodika, čija je prazna lajavost, potreba velikosrpstva da zaplaši normalan svijet i poruči mu na osoben način što se može desiti ako bi, kojim slučajem, oni zaboravili da su Srbi. Pa i ako nijesu. A jesu, jer je to Vučko saopštio narodu i prije a i sad na Svesrpskom saboru. Jasno i glasno. Uz srpski urlik oduševljenja crnogorske delegacije, premetnute po zadatku u ono što niko njihov nikad nije bio.
Delegacija iz Crne Gore posebno je bila ponosna na svoje srpsko poreklo. Za srpsku stvar spremno su žrtvovali svoj etnički rodoslov. Jer tamo đe je Vučko, tamo su srpske zemlje. Zato se ova družina zaklela javno, osokoljena valjda snagom i silinom koja izvire iz nabreklog svetosavlja, da će učinjet sve da potre iz temelja svoju zemlju i ubači je u tuđe jasle, đe će im zadovijek biti obezbijeđeno zobanje i velikosrpskog korita.
Crnogorsaki svetosavci su uživali u strahovitom ośećaju srpstva, koji im se širio nozdrvama, posebno kad su viđeli da je zaigralo crnogorsko ORO, koje je Srpski sabor  ukrao od Crnogoraca za ovu priliku. U zvanično najljepšoj nacionalnoj nošnji, zbog koje se pomamiše nacionalšovinistički pripadnici vjerske sekte i vjerske kvazi politike. Ta vrsta bezobrazluka je nastala kao potreba da se prisvoji od Crnogoraca ono što Srbi nemaju. Pa je zbog toga veličanstvena crnogorska istorija i sjajna tradicija, kultura, stvaralaštvo svake vrste, u Srbiji podvedeno pod srpsko. Kad nemaju svoje, pokušaće da otmu crnogorsko. Zalud, jer im to neće proći. Nikada.
Priśetićemo se što je napisao i objavio Dobrica Ćosić, književnik, član SANU, bivši predsjednik države, „otac srpske nacije“. To je svojevrsno priznanje pa zato treba da bude ponavljano, da bi naš narod razumio zašto je Ćosić napisao „LAŽ JE SRPSKI  DRŽAVNI  INTERES“.

Evo što on piše:

„Mi lažemo da bismo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.“

-„Laž je srpski državni interes.“

-„Laž je u samom biću Srbina“.

-„U ovoj zemlji svaka laž na kraju postaje istina.“

-„Srbe je toliko puta u istoriji spašavala laž…“

Srbima ovo sigurno ne čini radost. Iako svjesni da im je otac nacije kazao ono što im pripada, njih posebno boli što tako nešto ne mogu da prišiju Crnogorcima. Zato im teško pada kad slušaju o gordosti, junaštvu, čojstvu, plemenitosti, soju, pa kad već to niko nikad za njih neće reći, ajde makar da nađu šaku crnogosrskih podvirepova, kojih nažalost u našoj zemlji, iako ne mnogo, ipak ima, pa da se ovi, za šaku nečega, premetnu u Srbe. Kako tako, ta srbo lažavina funkcioniše, ali prljavi trag koji za sobom ostavlja, ipak prosvjetljava narod koji je konačno shvatio što “bratski” Srbi žele Crnoj Gori.
Svesrpski sabor, javno prisvajanje entiteta nezavisne Bosne i Hercegovine od strane Srbije pod jasnom parolom Jedan narod, jedan sabor SRBIJA I SRPSKA, šalje poruku i istoku i zapadu koju politiku vodi Vučić. I koliko je ona otvorena i glasna, jasno je da zapadne partnere to ne dotiče. Njihovo licemjerstvo je, viđeli smo to u slučaju Crne Gore više puta, otvorena podrška standardima koje oni sami ne prihvataju. Ali kad je Vučić u pitanju, stvari se mijenjaju. Pa i Crna Gora, po kojoj Vučić udara iz svih raspoloživih sredstava, prijeteći svakodnevno glasno da glasnije ne može biti.
Trajaće to neko vrijeme, jer ništa nije dovijeka.
Strpićemo se i nećemo dati na nas. To je naš zavjet koji smo dali našoj Crnoj Gori. I od njega nikada nećemo odstupiti.

A to što bi Svesrpski sabor, sačinjen od Mandićevih originala, i onih drugih, pipunovih, da uvedu dvojno državljanstvo pa da onda krenu konvoji na svake crnogorske izbore, ka što čine po Vučkovoj vlastitoj državi, poruka za sva vremena: želja će ih biti. Ima nas da spriječimo bezočni nasrtaj. Dostojanstveno i časno, čojski i sojski. Ljudski, jer se upravo po tome razlikujemo.
Oni to dobro znaju.