Srbija će odgovarati pred UN i Evropskim sudom zbog brutalnosti i ponižavanja građana: Samo jedna stvar može to sprečiti

Autor: Miloš Ž. Lazić

Prebijanje, mučenje, zlostavljanje, pretnje silovanjem, nezakonita hapšenja, ponižavanje koje sprovode ljudi u uniformama i policijskim značkama, po pravilu u Srbiji prolaze nekažnjeno. Zbog toga su pažnju na događaje u našoj zemlji obratile i institucije koje štite ljudska prava, pa je vrlo moguće da će se država Srbija naći na optuženičkoj klupi, kako Evropskog suda u Strazburu, tako i pred Komitetom protiv torture Ujedinjenih nacija.

Slučajevi su brojni i svakim danom ih je sve više, od hapšenja studenata koja više podsećaju na kidnapovanje, zversko prebijanje ljudi koji već leže, vezani lisicama, na asfaltu do pretnje silovanjem.

Možda bi to moglo i da se podvede pod pojedinačne incidente da nije izostala bilo kakva reakcija nadležnih institucija, od Sektora unutrašnje kontrole MUP Srbije do nadležnih tužilaštva što govori da se zapravo radi o široko rasprostranjenoj i sistematskoj praksi u suzbijanju protesta. Upravo to može i biti razlog da Srbija bude osuđena pred međunarodnim institucijama koje se bave ljudskim pravima. Ipak, kako objašnjava Nikola Kovačević, pravnik koji se bavi ljudskim pravima, to može da se spreči, ali jedino ako reaguju domaći pravosudni organi što do sada nije bio slučaj, ili se vrlo retko dešavalo.

„Da bi neki slučaj policijske brutalnosti završio pred Strazburom (Evropski sud za ljudska prava) ili pred Komitetom Ujedinjenih nacija, prvo je potrebno da se iscrpe sva sredstva u domaćem zakonodavstvu. Obaveza države Srbije je da istraži svaki takav slučaj i da počinilac bude sankcionisan. Takođe, istraga mora da bude sprovedena brzo i efikasno, da se ustanovi šta se tačno dogodilo, nije dovoljno da istraga bude samo formalno otvorena, a potom brzo zatvorena, da se oštećeni i svedoci saslušavaju nakon šest meseci, ili da se kasno pribavljaju snimci s kamera za video-nadzor, kada već budu presnimljeni“, kaže Kovačević za portal Nova.rs.

Ali to se ne dešava često jer je Srbiji lakše da plati odštetu iz budžeta koji pune svi građani, nego da kazni svoje službenike za zloupotrebu, pa tako svake godine sud u Strazburu donese nekoliko presuda na štetu Republike Srbije.

„Srbija je ratifikovala konvencije, a sada pripadnici policije krše upravo te konvencije, ali i Ustav Republike Srbije. Država je u obavezi da ih otkrije i kazni, a to se ne dešava. Prekršeni su član 3. Evropske konvencije o ljudskim pravima ali i član 4. Konvencija protiv torture. Postoji nekoliko slučajeva gde se već krenulo u proceduru, kao što je upotreba nekog akustičnog sredstva protiv građana 15. marta na mirnom protestu. Evropski sud za ljudska prava je već doneo obavezujuću meru gde se Srbiji zabranjuje dalja upotreba takvih sredstava, ali i nalaže da domaći pravosudni organi ispitaju taj slučaj. Ukoliko bude ustanovjena da ta istraga nije sprovedena kako valja, taj slučaj može da završi na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu“, objašnjava pravnik Nikola Kovačević.

Istraga o „zvučnom topu“

Uprvo ovih dana je Javno tužilaštvo za organizovani kriminal saopštilo da je predmet upotrebe akustičnog sredstva 15. marta ustupljen Prvom osnovnom javnom tužilaštvu. To je isto ono tužilaštvo koje je već sprovodilo istragu o tom slučaju i za nekoliko dana, na osnovu odgovora policije, vojske i BIA tipa „nismo mi, majke mi“, zaključilo da nije bilo upotrebe bilo kakvog akustičnog sredstva, a da pritom nije ispitan nijedan svedok, učesnik protesta ili povređeni.

Dakle, JTOK je zaključio da nije u pitanju terorizam koji je u njihovoj nadležnosti, već da, eventualno, postoji neko drugo krivično delo u nadležnosti osnovnog tužilaštva.

„U tom slučaju bila je jasna namera počinioca da izazove paniku i povređivanje učesnika skupa koji prilikom bekstva padaju jedni preko drugih, što jeste zlostavljanje i mučene. Ukoliko Srbija ne postupi po izrečenim merama suda u Strazburu i ne sprovede pravu i temeljnu, pravovremenu istragu, ne procesuira i eventualno kazni moguće počinioce, odgovaraće pred tim istim sudom“, objašnjva Nikola Kovačević.

Klečanje uza zid

Jedan od slučajeva koji može da se nađe pred Strazburom, ali i pred Ujedinjenim nacijama je snimak iz Novog Sada kojim je policija pokušala da zastraši pre svega studente, ali i druge učesnike protesta.

„To je zaista mučna slika, da iza svakog od uhapšenih stoji policajac koji ga nadzire, dok oni kleče okrenuti ka zidu. Upotreba sredstava prinude, pa i vezivanje lica lisicama je takođe regulisano zakonom. Teško je poverovati da svako od tih uhapšenih ljudi pruža otpor i da mora da bude vezan lisicama. Ali, čak i da je tako, nedopustivo je njihovo snimanje i emitovanje tog snimka. To je kršenje mnogih konvencija koje je Srbija potpisala jer se uhapšeni na taj način ponižavaju, a to je u suprotnosti sa članom 4. povelje Ujedinjenih nacija o sprečavanju torture koji takvo postupanje zabranjuje. Tako da i taj slučaj, ukoliko ne reaguje domaće pravosuđe, može da završi pred Komitetom Ujedinjenih nacija“, objašnjava Nikola Kovačević.

Ćutanje Ustavnog suda

„Srbija ima moderna zakon o Ustavnom sudu koji ima ovlašćenje kao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, pa tako sve povrede ustavom zagarantovanih prava građana vezano za slučajeve policijske brutalnosti i neefikasne istrage o njima mogu da budu i predmet za Ustavni sud. Ali, od 2006. kada je taj zakon stupio na snagu do danas, samo dva puta je Ustavni sud upotrebio ta svoja ovlašćenja u vezi sa torturom od strane policije ili u zatvorima“, objašnjava Kovačević.

Mađunarodne konvencije koje Srbija krši

Deo člana 3, Evropski konvencija o ljudskim pravima glasi:

„Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečenom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju“, navodi se u ovoj Konvenciji.

Član 4. Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka glasi:

„Svaka država članica nastoji da se prema njenom krivičnom pravu svi akti torture smatraju krivičnim delima. Isti je slučaj i s pokušajem torture ili nekog drugog akta što ga je počinila neka osoba, a znači saučesništvo ili sudelovanje u aktu torture. Svaka država članica za ta krivična dela određuje odgovarajuće kazne, koje uzimaju u obzir njihovu težinu“.

www.nova.rs