Singapurac nešće ni tortu iz odlazeće ruke pravde

Piše: Slavko Mandić

Konačno Vlada. Treća za tri godine. Ali ova nije kao prethodna. Nova je novcata. Ispod čekića, kako narod zbori za nešto što je tek načinjeno. A kakva će bit, ne treba mislit. Ako se po jutru dan poznaje, onda se namračilo od Lovćena, Orjena, Prokletija, Bjelasice, Durmitora, Sinjajevine. Kroz gustiš od crnila, probije se po koje pero od salate nade. Čitam spisak karakteroloških mozgova za preporod. Grdilo ih je. Nema toga ko ih može popamtit za jednog mandata. A kad im se prišljamče ona četiri komada po sporazumu o manjinskoj podršci, biće to trodimenzionalni akrabadab.
Gledam u spisak sa imenima koje su lični biografi dobro poštropali partijskim zaslugama i vidim: sve genij do genija. Ni Krivokapićevi apostoli im nijesu ravni. A tek brata Abaza, iz dva u jedan, pa tako puta nekoliko ministarstva za njih nekoliko. Tu se oralo kokotom uzduž i poprijeko. Da ne ostane ništa i nikad više, što je zadata tema bila, na toj životnoj parceli, ne uspijeva. Osim zlo, jad i bijeda.

Ali, vidiš biografije nove sorte. Piše brate. Čitaj oči ti ispale ako ne vjeruješ. Evo za jednoga piše da je uspješno obavljao funkcije zamjenika ministra obrazovanja. I poslanika i državnog sekretara u Ministarstvu javne uprave. Pravi rasadnik. Kakav li će tek doprinos ovaj dati. Sebi, razumije se, da bi tako i drugima mogao. To je načertanije nove ideologije.

A sad ono pravo. Smijenio je druga Laloševića da bi on mogao biti Lalošević. Ali istovremeno i Joko (bez Ono), jer je jedan od mnogobrojnih potprešednika. I to ne slučajno. Bio je član delegacije Crne Gore, koju uzgred ne priznaje njegova partija na sjednicama Kongresa lokalnih i regionalnih vlasti Savjeta Evrope u Strazburu punih 5 godina. Putovanja, dnevnice, avioni, hoteli. Sve džab džabe. Ali zato naučiš da kasnije postaneš ministar. Makar za prvo vrijeme.

Onda idu neki karijerni iz Krivokapićeve ere. A oni su, po logici stvari, proglašeni ekspertima. I apostolima, istovremeno. Tako da ne treba ni razmatrati  njihove biografije.
Ovo što ide ka dolje može se tretirati na razne načine. Zato o tome ni slovo.
Ali o nekima još samo malo.
Kvalitet  koji je preporučio izvjesnu osobu za ministra policije je što se taj bavio društveno-političkim radom od punoljetstva, a posebno tokom realizacije jedne od najzahtjevnijih izbornih kampanja „Mladost. Mudrost. Hrabrost.“ – mr Aleksa Bečić na lokalnim izborima 25.05.2014. godine u Podgorici. Ma fantastično. Genijalno. Sa tim karakteristika, mjesta bi mu bilo đe srce zaišti.
Pa onda opet ide red tamo njima, sve dok se ne dođe do kulture i medija. A tu nema čega nema. Kandidatkinja je čudo od specijalizovane fizikalne doktoreše. Proslavila se radom u medicini, ali to ipak nije politika, koliko se god zaklela drugu Hipokratu. Pušti boga ti. Ima i drugih drugova sa kojima se ljepše i bolje živi. I jednostavnije je brate. Samo dođeš, zaišteš da te upišu u spisak i daju ti knjižicu da si ti  tu i tamo, i stvar je završena. Zato je uspješna doktoreša garantovano mnogo manje uspješna ministrica kulture i medija.
A da, od 2015. godine je član Preśedništva fizijatara Crne Gore a i nastavnik u struci.
Na pitanje zašto politika a ne medicina, odgovor je u audiju ili mercedesu, putovanjima i prinadležnostima. A jesi li tamo ili ovamo, pa nećemo valjda sitničarit. Moraš biti lojalan partiji. Kad prifali kadrova iz medicine, ti pretrčiš u kulturu. Tamo, samo činiš što i četvororučica Bratić. A ovoj novoj je još lakše, jerbo je fizijatar. I sve ti je oprošteno. Plaćena si po tome koliko si čega urnisala. Tako to ide u modernom PES-u.
Pred sam kraj srpske liste u Crnoj Gori, predstavio se genijalni Jokaš. Čudo prirode ili prirodni fenomen. On će jedan pokoriti i u službu njegove kolosalne partije staviti poljoprivredu, šume i vode. Biće stoke mnogo više, poručio je ovaj vrsni privredni čudotvorac. I nema razloga da mu ne povjerujemo.
Još jedan je ispod Jokaša, ali je to manje -više ništa.
Pa ipak, da ne bi bili nepravedni, na ovom spisku ima dva ili čak tri u koje bi se i Evropa zaklela. Ali ih je 16 još oko korita posijedalo. Sokolova i orlova, malo śutra. I zoblju li zoblju narodnu muku. Svom snagom vlasti.

Ne pomaže voda majko sa korita Vučićevog

Tako to biva kad si vlast, a isto tako i kad više nijesi. Primjera je kroz istoriju sijaset. Iatina manje ovakvih koji se kod nas pojavljuju. Jer ovi naši ne čekaju da ti lome šiju čim više to ti ne možeš da činiš.
Tužna slika ispred Vlade prije neko jutro. Tužni korak tužnog dotadašnjeg i blijedo lice doskorašnjeg aristokrate. I silnika, s pravom. Pokazao je svima kako se hapsi uz TV kamere. Ne mora biti ni suđenja a ni dokaza. Duvan, droga, trajekti, šume, pijesak iz Morače. I još svašta nešto može, ali se zna kako. I traje to tako dok si vlast. Ali kad te s te lokomotive skinu, ne pomaže voda majko sa korita Vučićevog. Niti se Prle Perić javi da pomože bratu koji mu je velikodušno odcijepio i u naručje bačio pogolemi komad Crne Gore. Čak ni ono glavomlatalo od Dodika ne dolazi. Nema ni boraca za Nikšić. Nikoga živoga. I što je ostalo sutkinji no da presavije tabak i kazni brata Abaza sa 500 € zato što se nije pojavio na ročište.
A kad je moga? Pa stalno je bio sa kim je trebalo i đe je morao biti. Kad je imao vremena, u borbi za obuzdavanje organizovanog kriminala, da se bavi sudovima. I Ustavom zemlje u čijoj je izvršnoj vlasti bio vrh.
Nikad, znaju to svi. Pa i sutkinja. Ali…
Sad će naša savjest da navali na Dritana. Gledaće da ga za sve klape. A nije da toga nema baš poprilično. Samo, u pitanju je estetika. Zar mora tako i na brzinsku brzinu?
Mora, čuje se odnekle.
Ruka pravde je to.I jeste, zaista. Nije zaludu nazvao trajekt istorijskim imenom. Koji je donio grdilo novca Crnej Gori. A ko je i koliko odnio, ustanoviće oni koji o tome treba brigu da brinu.
Kad je odlazio i kad se pozdravio sa vlašću, ako Bog da zanavijek, viđelo se iz daljine da ima nešto u ovom neobičnom liku. Tamo đe ide, stanuje nečastiva istorija a zbog onoga što je Crnoj Gori činio pokoljenja će mu najbolje suditi. I ne samo oni. Proradiće sistem jednog dana. Vlastita kolektivizacija svijesti dovela je do nedostatka savjesti kod oba pola njegove mape puta.
Otud odmah nakon tužnog samoraščinjenja i pozicionog funkcionalnog rastrojstva puče priča da su mu se sad śetili domaće Jovanice. Ovih 500 eura služi za lako zagrijavanje.
Abaz je Spajiću donio tortu. Slatku kao med. I poželio mu, ćuteći, ono što ne bi sebi. A Singapurac kao santa leda. Ćuti  i gleda u nedogled.
Tamo mu je neđe penzioni fond. I krediti. I svašta što je obećao a što će teško moći.
Težak li je život premijera, čuše ga najbliži kako gotovo zajauka dok je posmatrao kako se tresu leđa i izbačajni korak odlazećeg, koji nastavlja bolno ka političkoj i svakoj drugoj neizvjesnosti.