Šapićeva borba protiv komunizma – Draža Mihailović umjesto Josipa Broza Tita

Piše: Tomislav Marković

Među glavne radne zadatke naprednjačkih kadrova spada obavezno pronalaženje izmišljenog neprijatelja. Lepo izmaštaš demonskog protivnika, pa kreneš u ljutu borbu, svaljujući na njega krivicu za sve probleme, od kojih su mnogi takođe izmišljeni. Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, stručnjak za bacanje lopte u bazenu, takvog neprijatelja pronašao je u komunizmu, socijalizmu, Josipu Brozu Titu, narodnim herojima, antifašistima i svemu drugom što ga podseća na mrsku Jugoslaviju.

Šapić je osoba koja se u javnosti ističe originalnom upotrebom srpskog jezika, te nesputanim izlivanjem sadržaja sopstvene moždane šupljine pred odraslim ljudima koji glume novinare. Tako je gradonačelnik govorio o afričkoj zemlji Nambiji koja postoji samo u njegovoj glavi, izmislio je čuvenog reditelja Kjubika, hvalio se da je “magastrirao” i da mu je “gradski aparat omogućio daleko veću penetraciju u čitavo stanovništvo”, te tvrdio da se drveće u Beogradu “obrezuje”.

Reklo bi se da je reč o osobi čije se izjave ne mogu uzimati odveć ozbiljno, uprkos političkoj moći koju poseduje, ali možda ipak ima zrnce istine u njegovom animozitetu spram socijalizma. Da zlo komunisti nisu sagradili Novi Beograd, Šapić dr Aleksandar ne bi dugi niz godina obavljao funkciju predsednika ove velike opštine, pa sa tog mesta ne bi došao na poziciju gradonačelnika glavnog grada i danas ne bismo morali da slušamo njegova bulažnjenja na razne teme.

Kvalitetna ekshumacija

Nedavno je bivši vaterpolista najavio nove mere u borbi protiv komunističkih demona, smislio je čak tri. Prva nije naročito nova: izmeštanje posmrtnih ostataka Josipa Broza Tita iz Muzeja Jugoslavije. O tome neočetnici, postnedićevci, transljotićevci i ostali čuvari kvislinškog nasleđa romore već tridesetak godina. Prvi je taj predlog izneo četnički vojvoda i ratni zločinac Vojislav Šešelj, a potom je njegovu nekrofilnu viziju ponovio čitav niz sličnih aveti.

Druga mera se takođe tiče premeštanja kostiju, gradonačenik planira da izmesti Grobnicu narodnih heroja na Kalemegdanu u kojoj su sahranjeni Ivo Lola Ribar, Ivan Milutinović, Đuro Đaković i Moša Pijade. Izneo je Šapić obrazloženje svog predloga: “Ja lično i gradske službe ćemo, ako se to sprovede, učiniti sve da se obavi kvalitetna ekshumacija, ne na varvarski način, i da se jednom za svagda raskrsti sa boljševizmom i komunizmom, koji je bio poguban po srpski narod. Bićemo spremni i da finansiramo ekshumaciju”.

Ko o čemu, neočetnici o ekshumacijama, grobnicama, kostima, njihovom premeštanju i sličnim nekrofilskim žudnjama koje ispunjavaju njihovo srce. Ako nije odveć preuzetno govoriti o ovom organu kod pripadnika vladajuće kaste, možda je primerenije poslužiti se stihovima Anrija Mišoa: “Nalazi se na levoj strani, ali ne kažem da je srce. / Kažem rupa, ništa više, to je bes i šta mogu. (…) To je samo jedna mala rupa u mojim grudima, / Ali tamo duva strašan vetar”.

Spomenik četničkom vođi

Iz rupe u Šapićevom telu nastavio je da duva strašan vetar i doneo treću meru za zatiranje komunizma: izgradnja spomenika komandantu četničkog pokreta Dragoljubu Draži Mihailoviću, saradniku okupatora. Gradonačelnik je već bezecovao i mesto za monument: park Terazijaska terasa, odmah ispod Terazijske česme. Fina lokacija, mogla bi na njoj da se izgradi i neka tridesetospratnica, pa da gradski oci uzmu milionske provizije, kao što je red i običaj, ali Šapiću je ipak važniji ideološki inženjering.

Od prve mere neće biti ništa, jer je Šapićev vlasnik Aleksandar Vučić rekao da nema ništa od izbacivanja Tita, pošto je i on deo istorije. Poštenije bi bilo da se Vučić složi sa Šapićevom inicijativom, budući da je na četništvu izgradio političku karijeru, ali valjda je procenio da se radi o suviše radikalnom potezu koji ne bi mogao da donese političke poene. A i Muzej Jugoslavije je najposećenija muzejska institucija u regionu, dobrim delom i zbog Kuće cveća, pa ga nije baš pametno uništavati.

Sprovođenje preostalih mera možda i pođe za rukom Šapiću. Narodni heroji ionako ništa ne znače široj javnosti koja je već decenijama ogrezla u najcrnji revizionizam, pa joj najsvetliji likovi istorije služe za sprdnju. Ne obećava slučajno gradonačelnik “kvalitetnu ekshumaciju”, to znači da on misli kako građani od njega očekuju drugačiji tretman posmrtnih ostataka, otprilike onako kao što se tretira smeće. Šapićeva nesvesna projekcija takvih očekivanja ima utemeljenje u realnosti, budući da je bacač lopte u vodi veliki obožavalac ne samo mrtvih ratnih zločinaca iz prošlosti, već i današnjih, onih koji su živi i zdravi, za razliku od njihovih žrtava.

Obožavalac ratnih zločinaca

Jedan od najbližih Šapićevih saradnika je Svetozar Andrić protiv kojeg je Fond za humanitarno pravo 2018. godine podneo krivičnu prijavu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Andrić je bio načelnik štaba Drinskog korpusa, u vreme dok je trajao genocid u Srebrenici, a po njegovom naređenju osnovan je i konc-logor Sušica kod Vlasenice kroz koji je prošlo više od 8.000 zatvorenika, a ubijeno je preko 1.600. Takva radna biografija preporučila je Andrića za razne funkcije.

Bio je potpredsednik Opštine Novi Beograd, drugi čovek posle Šapića, zatim je postao narodni poslanik, pa ga je na kraju Šapić postavio u Gradsko veće. Gradonačelnik inače obožava da se fotografiše sa ratnim zločincima, najčešće sa Veselinom Šljivančaninom, pa potom te fotke kači na društvene mreže i hvali se svojim prijateljstvom sa ubicama, a javno se deklarisao i kao obožavalac Ratka Mladića i njegovog murala. S obzirom kako su Šapićevi idoli postupali sa leševima onih koje su pobili, premeštajući ih u sekundarne i tercijarne grobnice, obećanje “kvalitetne ekshumacije” još ispada duboko human čin.

Spomenik u obliku kolevke

Kad čovek obožava masovne ubice, onda je sasvim logično da podigne spomenik vođi četničkih koljača, Ne znam kog je podobnog kokardastog umetnika Šapić planirao za izradu spomenika, pretpostavljam da će to biti neki koji će izvajati Dražu u natprirodnoj veličini, ali odmah moram da kažem da takav umetnički rad neće verno prikazati Čičin lik i delo.

Draži bi mnogo primerenije bilo podići spomenik, na primer, u obliku kolevke Ljubomira Pantića, jednogodišnje bebe koju su četnici zaklali u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine u Vraniću, zajedno sa brojnim članovima porodice i drugim meštanima, ukupno njih 67, uglavnom žena i dece. Pokolj je sproveden u okviru Dražine borbe protiv komunista, jer su se potonji borili protiv nacističkog okupatora. Eto, svako se bori protiv komunizma na svoj način: neko kamom, a neko podizanjem spomenika koljaču.

Kolevka bi trebalo da bude džinovskih razmera, jer takvoj istorijskoj ličnosti priliči monumentalno obeležje, a i zgodno je da bi se na njoj ispisali brojni dokumenti iz Dražinog opusa. Na primer, “Instrukcija Dragoljuba Mihailovića Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću od 20.12.1941. godine”, u kojoj prvi četnik piše da su ciljevi njegovih odreda, između ostalog, stvaranje etnički čiste velike Srbije, “čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata”, te masovno klanje muslimanskog i hrvatskog življa.

Krvavo nasleđe

Bio bi red da se na spomenik “prvom gerilcu u okupiranoj Evropi” ukleše i ponuda koju je u oktobru 1941. dao Nemcima: “Četnički odredi jugoslovenske vojske pod komandom pukovnika Draže Mihailovića stavljaju se na raspolaganje za borbu protiv komunista u saradnji sa nemačkim Vermahtom”. Ne bi bilo loše podsetiti i na saradnju Dražinih četnika sa ustašama u borbi protiv partizana, kao i na izručivanje zarobljenih civila ustašama, koji su završavali u konc-logoru Jasenovac.

Valjalo bi na spomeniku naći mesta i za izveštaj Pavla Đurišića o pokoljima u Pljevljanskom, Čajničkom i Fočanskom srezu, u kojem se četnički vojvoda hvali Draži kako je uspešno izvršio naređenje, spaljujući čitava sela i ubijajući žene, starce i decu, na hiljade. Nije zgoreg pomenuti i silne pokolje po Srbiji, te razna zlostavljanja i pljačkanja Srba koja su sprovodili četnici tokom okupacije. Zapravo, koliki god da bude spomenik, na njemu neće biti dovoljno prostora da se pomenu čak ni sva najveća četnička zlodela, a kamoli da se postavi spisak svih Dražinih zasluga za naciste.

Prestonica revizionizma

Šapićeva inicijativa nije nikakvo iznenađenje, već logičan nastavak revizionističkih procesa koji u Srbiji traju već decenijama. Imena narodnih heroja su sistematski izbrisana sa uličnih tabli, četnici su izjednačeni sa partizanima, deca već godinama uče da su i partizani i četnici bili antifašisti, s tim što su četnici bili pravi Srbi i rodoljubi, a partizani prezreni, antisrpski orijentisani internacionalci. Rehabilitovan je Draža Mihailović, kao i brojni četnički komandanti i ostali koljači. U Beogradu je otvoren i muzej posvećen Draži Mihailoviću, za šta je zaslužan Igor Braunović, narodni poslanik iz redova Socijalističke partije Srbije.

Na istorijskom revizionizmu i zatiranju antifašističkog nasleđa udarnički su radile i demokrate, i naprednjaci, i socijalisti. Oko mnogo čega se razilaze naše političke partije, ali većina je udružena u veličanju četnika i difamiranju partizana. Draži Mihailoviću je već podignuto više spomenika širom Srbije – u Ivanjici, na Ravnoj Gori, u Nišu, u Konatici pored Obrenovca, a neki gradovi imaju i ulice i trgove sa imenom nacističkog kolaboranta.

Ukratko, nema nikakvog razloga da Draža ne dobije i spomenik u glavnom gradu. Beograd je ionako prestonica istorijskog revizionizma, grad koji se mirno odrekao svojih heroja i antifašističkog nasleđa, te centar neočetničke ideologije i politike. Da je Šapić predložio podizanje spomenika Titu, Koči Popoviću ili Vukici Mitrović, to bi već bio razlog za zabrinutost. Ovako je sve u najboljem mogućem redu, kvislinškom, kolaborantskom i revizionističkom. Draža na Terazijama? Pravi čovek na pravom mestu.

(zurnal.info)