Pričaćemo, videćemo, ha, ha, ha

Piše: Slavko Mandić

Možda će nakon osvojenog US opena, u zanosu sreće što je 24 put osvojio Grend slem titulu u karijeri, veliki Srbin Novak Đoković, čija je loza po ocu crnogorska a po majci hrvatska, prihvatiti konačno prijedlog brata Abaza da postane počasni građanin Crne Gore. I da može u pośetu u zoo vrt Bata Carevića bez pasoša, jer smara dok po špagovima traga da izvadi jednu od potrebnih putovnica. Koju istina nikome ne pokazuje na ovim našim prostorima, jer je Nole nacionale brend, ili u prevodu Srce Srbije. Pa valjda nama treba da bude čast da nam bude počast. Nama od kojih bi se prađedovi stiđeli kako brzo naučismo da se savijamo po ovoj buri balkanskoj i saginjemo svakome ko nam se bar i malo bitnim učini. Na ponudu brata Abaza kratko je odgovorio: Pričaćemo, videćemo. I nasmijao se.
Da je časti i obraza, takav bezočni odgovor, ponižavajući, nevaspitani, što ne  čudi znajući mu oca, zahtijevao bi momentalnu reakciju istovjetno vaspitanog Abazovića. Na uvredu ne uvredom. Dovoljno bi bilo samo jedno MRŠ, i ništa više.

Ali, politički, sociološko-manipulativno, apstraktno-populistički i na koncu idiotski, našim darodajcima takav odgovor ne smeta. Oni nemaju uspravljenost, čojstvo ni gordost predaka.

Taj zagonetni smijeh zabrinuo je nesebične davače crnogorskih dokumenata. Nijesu se brinuli kad su darovali crnogorske svetinje, crkve, manastire pa čak i groblja prađedova nečesovom Prletu iz tuđe države i crkve, čime su činili nesvakidašnji akt veleizdaje. Možda tada nijesu znali da to (ne)djelo ne zastarijeva i da će ruka pravde i do njih stići (ali ne istoimenom Dritko-catarom).

Pravdu valja malo pričekati, ali je sigurno da neće njih takve mimoići. Za ovu sramotu cijena će se morati platiti! Jer kako voli da kaže moj prijatelj Željko, ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji.

Nije brata Abaza toliko iznenadio odgovor slavodobitnog Srbina, koliko ga je zamislila njegova suština. Pa Divac se oduševio kad mu je isti papir uručio velikan crnogorske košarke dugoodlazeći Dritan. Pobogu brate, zar nije najprirodnije da se oduševiš kad ti neko nešto da. Da mu se, što je najmanje, zafališ do neba. Da ne kriješ zadovoljstvo i da rečeš kako u životu ništa ovako vrijedno i značajno nijesi dobio. Pa da se uz tebe od sreće krevelji i ovaj što ti je poklon dao. I tu se priča završava. Vuk sit i ovce na broju. Pogotovo ovce.

Ali, ostaje gorak ukus što vuk iz Jasenovog polja porEklom nije poskočio od sreće? A nije iz nekog razloga, ośećao je to nadaleko čuveni manipulator.
Jer, što ima da razmišlja, ako uz ovo ne očekuje još nešto veće? Jedno drugo vuče. Ma kad bi znao što je to, ne bi bilo nikakvih problema. Daje se narodno a ne svoje. A toga još ima. Čak i do mogućeg kraja mandata davno išćeranog brata Abaza.

Da bi razumio bolje zašto je legendarni Nole, koji se, osim po sportskim rezultatima ne razlikuje mnogo od darodavca, brat Abaz uđe u prvakovu glavu. A tamo haos. Veći nego što je ikad bio u njegovoj. Pobjedniku US opena visi s lijeve strane rodoslov. Ubi ga to. Kad god napravi neku neobjašnjivu grešku tokom gema, znajte da mu je pred očima iskočio rodoslov. A on govori da su mu  prađed, đed i otac Crnogorci, đed po majci Hrvat. Pa što je on onda do dvaput Srbin? Jasno kao dan. Ali ga nešto muči. Zato neće crnogorsko državljanstvo naprečac. Da razmisli brate. Ima kad. Što je Divac dobio što je požurio?

Otkud toliko snage ovom srbocrnogorskom hemoglobinu višeslojnog značenja, možda se zapita se brat Abaz kad pogleda kako je cijela desna strana glave ovog majstora top spinova prekrečena Kosovom. Koje ga muke muče, silnika kome ne daju da bude svoj na njihovom?

Žalosno brate Abaze. Ti koji mu daješ dokument crnogorski, odnosno tvoje nacionalno albansko poreklo ne da mu da bude srećan na Kosovu, u srcu Srbije. Možda to ne znaš, ili ti brate Abaze nije dovoljno jasno, ali takva ti je gorka istina. Tamo đe je prisvojeni mu Lazo, po mitološkom kazivanju skoro pobijedio Murata. Uz pomoć nepostojećeg Miloša. I tako redom u istoriju besramnih lažavina.
A pobijedio bi da nije bilo izdajnika.
Kako je taj izraz mnogima u Crnoj Gori danas postao domaći zadatak.