PREDSTAVLJANJE POETSKOG STVARALAŠTVA BOŠNJAKINJA CRNE GORE (XIX)

Priredio: Božidar Proročić, književnik i publicista

U sklopu pripreme projekta predstavljanja poetskog stvaralaštva Bošnjakinja, Crne Gore i pripremljenje knjige-panorame “Lirske hedije” koja se ostvaruje u okviru Fonda za zaštitu i ostvarivanje  manjinskih prava predstavljamo vam: Selvija Ferizović po struci je diplomirani ekonomista, živi u Novom Pazaru. Prvo objavljeno djelo joj je roman ,,Sebi stranac“, objavljen 2015. godune. Godine 2016. režirala je kratki dokumentarni film ,,Peron“, za koji je na Sila festivalu dobila dva priznanja: Plaketu “The Blue Danube” i priznanje studenata Više turističke

škole u Beogradu. Osim proze piše poeziju, satiru, kolumne. Pjesme su joj objavljivane u više zbornika izvan granica Srbije, a kolumne u raznim online i štampanim medijima, od kojih izdvaja list ,,Danas“. Piše pod pseudonimom Luz.

 

VEST

 

Pravdajući svoju nesanicu,

dnevnu štampu čitam isključivo noću.

Obeshrabrujuće vesti:

o matematički izraženoj lepoti žene,

o statističkom prikazu bogatog čoveka,

o procentima mortaliteta i nataliteta,

o degradirajućoj činjenici da naslovnicu zauzima loš

eksperiment

plastičnog hirurga i modnog dizajnera,

zadovoljavajući kriterijum površine

neostvarene devojke,

što na kubik ulazi u dnevne nivine,

u dnevne ljude,

u dnevne živote.

Podvučeno šifrom-starleta.

Dok sa poslednjih stranica bogat čovek

govori za rubriku “zdrava ishrana”

u restoranu brze hrane gledam hladan tanjir.

– Bogati ljudi ne govore o hrani, mislim.

O mrtvima ne čitam,

ne govorim,

ne pišem…

Svaki put isto,

samo se inicijali žrtava razlikuju

krivac je uvek NN.

Pred spavanje čitam dnevnu štampu,

razmišljajući o kvalitetu papira,

koji nije bio razgradiv.

(Luz)

 

ISTINA

 

Odvajkad se kantar o istinu klati

od tereta silnog počeo da puca,

pre nego smo pali morali smo stati

i odložit negde kamena nam srca.

Gledali smo skupa sav jad i strahotu

bez trzaja u svom komfornom životu,

bez straha i stida, bez imalo tuge

sad tim strahom gledamo i jedni u druge.

Gledali smo skupa kantar što se klati,

i napukle karike glad je precenila,

zato deca s nama danas neće pasti

jer deca ni onda nisu bila kriva.

Odvajkad se kantar o istinu klati,

od tereta silnog počeo da puca,

pre nego smo pali morali smo znati,

koliko je teška nevinoga suza.

Ima nečeg svevišnjeg u ovome trenu,

dove što su padale ko zvezde na tremu

oči što se strahom sklopiše pred gardu,

naš hal neizmerno podseća na pravdu.

 

IDENTITET

 

Ovaj momenat teški klešem u papir,

da opomena budem budućem naraštaju.

Današnjom generacijom podrugivat će se budućnost,

zvanično zaluđivanje:

Imunitetom protiv identiteta.

A, odlaze.

Djeca odlaze.

Naša djeca odlaze.

I šta mi drugo ostaje osim da opstanem,

na bojnom polju gdje iz zasjede vrebaju

glad, bijeda i siromaštvo.

Ako zaćutim, zgaziće me,

ako progovorim, kazniće me.

Ja sam manjina te cjeline

i kriv sam.

Kriv sam što tako mali želim biti cio.

Ja sam greška reljefa.

Ja sam bolna tačka geografske karte.

Ne pripadam tu gdje sam,

ne znaju da postojim tamo gdje pripadam.

Niko me neće,

i samo zatočenici navike vole me

dok ne osjete miris putnih isprava.

A, šta mi drugo ostaje osim da opstanem,

da kad se vrate,

kad se naša djeca vrate

imaju gdje da se vrate.

 

BUNTOVNIK

 

Kultura ćutanja ili mit o miru,

u unutrašnjosti individualizma

sputana pravičnost zube o jezik lomi,

tišina na nepcima napravi rane.

Ko bi put da osvijetli slijepome

u sopstvenoj namjeri plane.

I ništa nisam rekao, ja prećutano brojim

sasvim nečujan sam čekao

onda se kleo da postojim.

Nisu se čak ni sapleli gazeći preko mene

tiho sam evoluirao od čovjeka do sjene.

Mislio sam, bolji svijet ćutanjem mogu da stvorim

na kraju sam prećutala da uopšte postojim.

 

POSTMODERNO

 

Od poezije nije ostalo ništa,

stihovi su postali agregatna stanja

rastanci su zauvek napustili pesme,

ljubav je najomraženiji motiv,

patetikom su nazvali svaki oblik zagrljaja.

Odličan pesnik je onaj čija parabola

oslikava Demingova načela,

a noć kao ova, tek je poprimila

formu geometrijskog tela.

Egzibicija stiha dovela je poeziju

do Pitagorine teoreme.

Emocije su postale kliše

pa je poezija progovorila na brojeve,

za računanje dobrog pesnika

koristi se kalkulator.

(Luz)