Pravu sliku vlasti videćemo tek kad ode

Bio je direktor Drame Narodnog pozorišta kada je, zahvaljujući njemu, slavni češki oskarovac Jirži Mencl došao prvi put da režira u nacionalnom teatru Šekspirove Vesele žene vindzorske. Bio je upravnik Narodnog pozorišta kada je ponovo pozvao svog prijatelja Mencla da režira Prokofjevu operu Zaljubljen u tri narandže u pozorištu na čijem je čelu. A Mencl je tražio da Božidar Đurović bude koreditelj, i tako su njih dvojica zatvorili svoj životni krug – kao student u Pragu, gde je završio pozorišnu režiju, Božidar Đurović bio je asistent Jiržiju Menclu.

Tadašnji ministar kulture Nebojša Bradić došao je na prvi sastanak slavnog reditelja s ansamblom Opere na čijem čelu je bila Katarina Jovanović. Bradićeva podrška kao ministra kulture Narodnom pozorištu bila je dragocena. Kada se dodaju još neki dobri potezi upravnika Đurovića – osnovan je Muzej Narodnog pozorišta, adaptirana scena „Raša Plaović“, ostvaren suficit u poslovanju kuće, obnovljeno ili premijerno postavljeno 40 predstava, postignut dogovor sa Dušanom Kovačevićem da piše dramu čija bi praizvedba bila u NP, dogovoreno sa Milošem Formanom da režira Smetaninu operu Prodana nevesta – jasno je da je to bio dobar put kojim se krenulo, a koji je prekinut kada su naprednjaci 2012. godine osvojili vlast. Na čelo Upravnog odbora došao je Radoslav Lale Pavlović, smenio Đurovića i za novog upravnika postavio dirigenta Dejana Savića. Dušan Kovačević nije dao svoj tekst Kumovi već ga je postavio u Zvezdara teatru, a Forman nije hteo da radi ako nema Božidara Đurovića, koji je, inače, studirao zajedno sa Formanovim blizancima (Petr i Matjej).

Tako je počelo naprednjačko upravljanje i trajalo sve jačim intenzitetom. Finale se odigralo pre mesec dana kada je postavljen novi v. d. upravnika, prvak Opere i izrazito glasni SNS bas, Dragoljub Bajić. U istoriji Narodnog pozorišta dugoj više od 150 godina, naprednjaci su napravili umetnički salto mortale kada su na čelo kuće postavili svog čoveka, dirigenta! A nije ni Binički, ni Danon, ni Babić! To je njihov poznati smisao negiranja svega što je bilo pre njih. Danas su na mesto na kome su bili Branislav Nušić, Milan Grol, Milan Predić, Velibor Gligorić, Milan Bogdanović, Velimir Lukić… postavili prvaka Opere, koji nije ni Miroslav Čangalović, ni Živan Saramandić.

Za svoju smenu sa mesta upravnika NP Božidar Đurović je saznao iz medija. Ništa novo ni neobično. Manir vladanja podrazumeva takvo partijsko ponašanje, SNS ga je doveo do neslućene bahatosti: smenili su ceo Upravni odbor, a da nikome od njih nisu okrenuli telefon. Na čelo pozorišta imenovali su SNS direktora, na čelo Opere SNS poslanicu, a ostaje još da se demantuje neuverljiv demanti pa na čelo Drame da dođe glumačko-spisateljska SNS perjanica Iva Štrljić… Istine radi, treba znati da je Ana Brnabić u svojstvu premijerke tražila od upravnika Svetislava Goncića da zaposli Ivu Štrljić u Drami NP, ali on je to odbio. Nisu je hteli ni u Pozorištu na Terazijama.

Naš sagovornik je bio prvi upravnik NP izabran na konkursu. Pre toga je bio direktor scene ovog pozorišta u Zemunu, direktor Drame, zamenik upravnika, a sve vreme je bio reditelj koji je početkom ove godine otišao u penziju. Na pitanje koliko je osećao pritisak partijske vlasti, u njegovom slučaju demokratske, odgovara:

„Za tri godine, koliko sam bio upravnik NP, imao sam veoma dobru saradnju s tadašnjom vlašću. Sećam se da sam imao samo tri poziva od ljudi na vlasti da zaposlim neke umetnike ili da ih prebacim na drugo radno mesto. Zahteve sam uljudno odbio i nisam imao nikakvih problema. Izričito smo poštovali zakon i danas mi je žao što nisam mogao da zaposlim jednog vrhunskog glumca, jer on tada nije bio završio fakultet.“

Posle vašeg odlaska, Narodno pozorište je za kratko vreme dobilo zabavno-posprdan naziv Institut za majku i dete.

Nije to bilo samo posle mene. Bilo je to i ranije, kao da su po prirodi stvari glumci, baletski igrači i operski pevači kao i razni drugi, zapošljavali svoju decu u Narodnom pozorištu. Iako sam bio i ostao pristalica teorije da dvoje ljudi iz jedne porodice nije poželjno da rade u istoj instituciji, pravio sam određene kompromise. Naime, bilo mi je žao da se dokazivo darovitim i ozbiljnim mladim umetnicima, zbog njihovih roditelja, onemogući da budu članovi Narodnog pozorišta. Oni koje nismo primili, primljeni su kasnije! Zbog toga je i pozorište nazvano pomenutim i posprdnim nazivom.

Kakav danas imate odnos prema Narodnom pozorištu?

Za mene je Narodno pozorište nacionalni ponos, svetinja kulture, kuća koja me je stvorila. Moje emocije su vezane za Narodno pozorište do te mere da svaki uspeh ili neuspeh kao i svaki problem u njemu osećam kao svoj. Nažalost, došlo je do svesnog sistematskog umetničkog urušavanja ove znamenite kuće, koja je sve više bila podređena ličnim interesima partijskih poslušnika. Nikada nisam bio član Saveza komunista pa ne govorim s te pozicije, ali u vreme kada su komunisti bili na vlasti, imali ste na čelu institucija kulture ljude koji su bili antikomunisti, ali su bili vrhunski umetnici, najbolji u svom poslu i kao takvi su rukovodili pojedinim kućama. Gledajući šta se danas događa u Narodnom pozorištu, bilo bi primereno da mu se ime promeni u Napredno pozorište.

Veoma sam kritičan spram svoje generacije koja je veliki krivac za sve što nam se događa. Smatram da je suština problema u Srbiji zapravo u našem mentalitetu, u našoj udvoričkoj prirodi zasnovanoj na potkupljivosti i najbanalnijim ličnim interesima

Pre nego što ste otišli u penziju, više od deset godina niste režirali u svom pozorištu?

Posle skoro deset godina prećutne zabrane – koja je posebno potencirana nakon ponovnog izbora za upravnika Narodnog pozorišta, koji je nakon skoro dvogodišnje ćutnje nezakonito odbila da potvrdi Vlada Republike Srbije – uprava se smilovala i ponudili su mi da zbog upokojenja Marka Nikolića obnovim svoju predstavu Zagonetne varijacije i da režiram Mihizovog Banović Strahinju. Novoimenovani upravnik Goncić me je pozvao na razgovor, rekao mi da sam ja, zajedno s Goranom Markovićem, njegov najveći neprijatelj i da sam jedan od 350 zaposlenih koji primaju platu a ne zaslužuju je. I da ću raditi kada se za to steknu uslovi.

Šta je prethodilo tome?

Kada je došao za v. d. upravnika, Goncić je izjavio da je Srbija u zlatnom dobu pa će tako biti i Narodno pozorište. Mene je pozvala novinarka i pitala šta mislim o toj izjavi, a ja sam odgovorio da je Goncić umetnik koji ima svoje ime i određeni umetnički dignitet, a tu izjavu smatram određenom vrstom političkog folklora. Slično je bilo i devedesetih godina prošlog veka. Kada je tadašnja vlast partijski dovela odličnog glumca ali ne baš dobrog upravnika Aleksandra Berčeka, potpisao sam malobrojnu peticiju protiv odluke tadašnje vlasti. Tri godine mi nije bilo dozvoljeno da režiram i prećutna zabrana rada je nastavljena 2012. godine i trajala je do pre sedam meseci kada sam otišao u penziju. U dva-tri navrata sam pisao pisma direktorki Drame, upravniku i Upravnom odboru, ali mi niko nije odgovorio. Znao sam da mi neće odgovoriti, ali sam hteo da ostane dokument, koji svedoči o do tada meni nepoznatoj i voleo bih neponovljivoj umetničkoj sudbini umetnika zaposlenog u nacionalnom ili bilo kom drugom teatru. Poslednja predstava koju sam režirao u Drami Narodnog pozorišta – gde sam zaposlen kao stalni reditelj od 1992. godine – bila je Sabirni centar. Premijera prvog izvedenog komada Dušana Kovačevića u nacionalnom teatru bila je 2003. godine. Dakle, nisam režirao poslednje 22 godine mada, istini za volju, ima u tome i moje krivice. U vreme kada sam obavljao dužnost direktora Drame i upravnika Narodnog pozorišta nisam želeo da režiram da ne bih zloupotrebio funkcije koje sam obavljao.

Mogli ste da režirate u drugim pozorištima?

Kada vas žigošu u pozorištu gde ste zaposleni, a to je još i nacionalni teatar, nemate baš mnogo mogućnosti da se bavite svojim poslom. Naročito što su u gotovo svim pozorištima u Srbiji upravnici bili partijski poslušnici, kojima se nisam nudio. Jedan mi je ponudio da u zaječarskom pozorištu „Zoran Radmilović“ postavim Havelovu Audijenciju i Vernisaž, i održana je samo uspešna premijera. Nije bilo reprize.

Zašto?

Pretpostavljam da je suštinski razlog bio u jednoj replici u Vernisažu. Disident je došao u posetu svom nekadašnjem partijskom istomišljeniku, koji je u međuvremenu promenio svoje partijsko delovanje i nije prepoznao stan u koji je nekada često dolazio. Pitao ga je: „Odakle ti sve ovo što imaš?“ A on mu je odgovorio: „Uđi i ti u partiju pa ćeš imati sve ovo što ja imam.“ Tu repliku nisam ja napisao već Havel, ali nekome je zasmetala jer ga, verovatno, podseća na njega. Ovo je samo ilustracija onoga što vam se događa ako u pozorištu i umetnosti ne radite po volji vlasti. A ako joj ne pripadate, umetnički ne postojite. Ne jednom sam rekao da bih radije čistio beogradske ulice, nego pripadao Srpskoj naprednoj stranci.

Kako je vaš prijatelj Jirži Mencl pristao da dođe i režira u vašem Narodnom pozorištu za honorar isti kao što ste plaćali domaće reditelje?

Nije uopšte bio problem da Mencl dođe ovde i radi, problem je bio u nama i našim navikama, a u tome je, između ostalog, koren naših nevolja, što svakoga ko ima veliki ugled i autoritet treba prilagoditi našim navikama. To je naša omiljena disciplina. Ne znam da li to radimo svesno ili podsvesno, ali radimo. Zaista je bilo glumaca koji su bili izuzetno profesionalni i posvećeni. Ali bilo je i onih drugih, koji su bili poprilično neodgovorni, daroviti ali nedovoljno profesionalni. Mencl je bio oduševljen saradnjom s mnogim našim umetnicima, naročito s vrhunskim scenografom Geroslavom Zarićem i potom mu je ponudio saradnju u mađarskom Nacionalnom teatru, koju je Zarić, nažalost, morao da odbije iz nepozorišnih razloga. Kada sam ga kasnije posetio u Pragu, on je na vidnom mestu u stanu držao plakat naše predstave, a u toaletu su mu bili Oskar i sve druge nagrade koje je dobijao po svetu. Bio je čudesan čovek, odan prijatelj, neopisivo duhovit i sjajan umetnik.

Imam veliko saosećanje za naše građane koji žive u manjim mestima i kojima je mnogo teže nego svima nama u većim gradovima. Do njih ne stižu prave informacije, žive u medijskom mraku i nije moralno žaliti se na njih

Najviši predstavnici ove vlasti sve češće se pozivaju na neki novi nacionalni interes, koji je po pravilu ovaploćen u nekom, njihovom, trenutnom poslu. Recimo, predsednik kaže da je Ekspo 2027 nacionalni interes. To je kao neka nova mantra, kao da pre ove vlasti niko nije znao šta je nacionalni interes?

Ta njihova mantra, kako je vi zovete, za mene je – kao i gotovo sve što rade – obojeno lažnim patriotizmom i kad god čujem da propagiraju neki svoj nacionalni interes, siguran sam da se iza toga kriju drugi interesi. Naš je zadatak da delima odista pokažemo da negujemo nacionalnu kulturu. Recimo, zašto Dušan Kovačević nikada nije imao praizvedbu svog komada u Narodnom pozorištu? Imao je u Ateljeu, naravno u Zvezdara teatru, ali ne i u nacionalnom teatru, gde mu je mesto! Pa on je danas najveći živi dramski pisac Srbije, nedvosmisleni naslednik Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića i logično je da se u nacionalnom teatru izvede praizvedba neke njegove drame. To je nacionalni interes, kao što je nacionalni interes da se angažuju prvorazredni svetski reditelji, ili da se naručuju drame od znamenitih pisaca, kao šta sam u vreme svog mandata hteo da tim povodom razgovaram s Ljubomirom Simovićem i Vidom Ognjenović. Ali, nažalost, nisam imao vremena da dovršim nekoliko značajnih ideja koje bi doprinele međunarodnom ugledu Narodnog pozorišta i nacionalne kulture. Kultura je veoma bitna jer u velikoj meri odslikava naciju i državu. Ali, možda je još važnije zapitati se šta smo mi dobili višedecenijskim nametanjem nacionalnih interesa raznih vlasti, ako znamo da se ne možemo pohvaliti međunarodnim položajem Srbije danas? Mi ne znamo gde su nam granice, a ono što je najtragičnije je sadašnja neviđena podeljenost u narodu Srbije. U nedavnoj prošlosti smo gotovo sa svim državama u regionu u manjoj ili većoj meri bili u lošim odnosima, pa nam je još samo ostalo da se svađamo između sebe. Tim nametnutim nacionalnim osećanjima debelo se manipuliše, a iza njih se vešto sakrivaju neznanje, kriminal, korupcija, urnisanje kulture i obrazovanja i patološka borba za vlast i lične interese, po čemu je Srbija nakon dugogodišnjeg veštog maskiranja, danas u Evropi i svetu sve više prepoznatljivija.

Mislite da će te nametnute podele ostaviti dubljeg traga kada ova vlast više ne bude promovisala svoj sistem vrednosti?

Verujem da se odlaskom ove vlasti, a nadam se da će to biti uskoro, završava jedan istorijski period Srbije koji je počeo 1988. godine s Vojislavom Šešeljem i Slobodanom Miloševićem, koji su nam ostavili svoje političke potomke. Ta njihova deca su nastavila njihovu politiku na jedan sofisticiraniji i lukaviji način, i doveli su Srbiju do neviđenih problema koji su, nažalost, kamuflirani različitim gradnjama, kilometrima puteva koji se, istini za volju, nakon nekoliko meseci popravljaju. Nažalost, istinita i prava slika ove vlasti će u potpunosti biti vidljiva tek kada odu u političku prošlost. Ti rezultati će zasigurno biti tragični, posebno zbog ogromnih dugova koje su napravili, i doći ćemo u potpuno paradoksalnu situaciju – izvesni period ćemo živeti ekonomski teže kad oni odu sa vlasti, nego što živimo sada. Bez obzira na to što je ovo crno doba srpskog naroda, vreme u kojem je politika autokratskog režima bila i jeste zasnovana na manipulaciji, laži i neviđenoj korupciji lišenoj i najmanje odgovornosti, u budućnosti će za nemali i izmanipulisani deo naroda biti doba kakve-takve radosti i oni će tugovati za ovim periodom. Nesumnjivo je da će sve dublja podeljenost našeg namučenog naroda ostaviti određene posledice. Nadam se i želim da budu što kraće i što bezbolnije jer podeljenost je ponajmanje ideološka i politička, a ponajviše je zasnovana na ličnim interesima. Zbog svega toga sam svim svojim bićem od početka podržavao studente, jer oni se nisu bavili politikom i ličnim političkim interesima, oni su tražili i uporno traže od aktuelne vlasti odgovornost za ono što su pogrešno činili, ili nisu činili a trebalo je. Studentska pobuna je nezaboravni istorijski događaj, koji je u velikoj meri probudio i osvestio uspavane i izmanipulisane građane Srbije i ostaće trajno upamćen i proučavan u našoj i evropskoj politici. Mladost i budućnost Srbije se čistim rukama i srcem – gandijevskim, miroljubivim i nenasilnim sredstvima – mesecima uporno borila i bori protiv diktatorske vlasti čije su ruke do lakata krvave. Bore se za istinu, pravnu državu, institucije, demokratiju i odgovornost za vršenje vlasti bez koje nema ni slobode ni uspešne budućnosti naroda i države.

Kada vas žigošu u pozorištu gde ste zaposleni, a to je još i nacionalni teatar, nemate baš mnogo mogućnosti da se bavite svojim poslom. Naročito što su u gotovo svim pozorištima u Srbiji upravnici bili partijski poslušnici, kojima se nisam nudio

Ova vlast je odgovorna i za svoj neprimereni odnos prema kulturi i obrazovanju?

Nije prirodno da očekujemo išta bolje kada je u doba sadašnje vlasti, recimo, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, prošvercovao lažnu diplomu. Kada se priznaju i svim nezakonitim sredstvima brane lažni i naučno osporeni doktorati u kojima se pedeset i više stranica prepiše iz tuđih knjiga. A u Nemačkoj, 2011. godine, ministar odbrane Karl-Teodor Gutenberg nije stavio pod navodnike tuđu misao u svoju doktorsku disertaciju, zbog čega je bio kažnjen sa 20.000 evra i morao je da podnese ostavku na mesto ministra, da napusti parlament i da prestane da se bavi politikom. Nažalost, ubeđen sam da smo svi mi sukrivci za stanje u kojem se nalazi naš narod. Posebno mislim na nas, građane velikih gradova: Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Niša… Imam veliko saosećanje za naše građane koji žive u manjim mestima i kojima je mnogo teže nego svima nama u većim gradovima. Do njih ne stižu prave informacije, žive u medijskom mraku i nije moralno žaliti se na njih. Ali sam veoma kritičan spram svoje generacije koja je veliki krivac za sve što nam se događa. Smatram da je suština problema u Srbiji zapravo u našem mentalitetu, u našoj udvoričkoj prirodi zasnovanoj na potkupljivosti i najbanalnijim ličnim interesima.

Postoje li potezi ove vlasti za koje imate razumevanje?

Postoji jedan potez vlasti zbog kojeg im se divim, zbog čega njihovom vođi treba čestitati – takvog manipulatora Srbija u novijoj a bojim se i celoj svojoj istoriji nije imala! Njegovu velemajstorsku manipulaciju plaćaju građani Srbije, a da većina toga uopšte nije svesna. On je čovek koji fantastično poznaje mentalitet svoje ciljne grupe kojoj se isključivo obraća. I sve što radi je, u suštini, protiv interesa srpskog naroda. Obrazovani i ozbiljni ljudi njega uopšte ne zanimaju. On zna da su oni manjina, a oni drugi, mladi i pametni, u ogromnom broju su napustili i napuštaju zemlju. Vođin princip vladavine je zavadi pa vladaj! A Srbija je mala zemlja kolika je njegova želja za diktatorskom vlašću. A sve se ovo događa pod nenametljivim patronatom međunarodne zajednice, koja zarad svojih, prevashodno ekonomskih interesa, veoma perfidno podržava golim okom vidljivog autoritarnog vlastodršca i vešto ubija demokratiju a jača stabilokratiju. Tako se vođa znalački zaštitio prodajući Srbiju, a nama ostaje da žalimo što je prošao dugi period u kome nismo ništa preduzeli. Ne zavidim budućoj vlasti, ali verujem da će u potpunosti ispuniti studentske zahteve i izgraditi čvrste temelje nove, demokratske i u svetu cenjene evropske Srbije.