Pojedena “objektivnost” uvijek se vraća

06.07.

00:30h

Kad ostanemo u samoći, ja i misli moje, svega ima. Ugrabim ih i radim sa njima mnogo toga.

Bacam ih, prevrćem gore – dolje, sklanjam, veličam, prezirem. Ponekad me i zastide.

Ne prođem ni ja bolje, kada one ščepaju mene.

Ova poponoć, vlažna, ustajala, glasovita tu i tamo, usadi mi jedan detalj, jedne pisanije.

“Napravio je (Tigar) školu, dao joj majčino ime i sada tu idu naša djeca” (sic!) (kraj citata).

Umjesto da ne idu školu, da roditelji njihovi bojkotuju tu ustanovu, da je poruše.

Oni, mrtvi zadovoljni. I djeca i roditelji.

Što nije u redu.

Bilo bi u redu, da neki, od miliona koje su stekli, rodnom selu doniraju česmu.

Evo, meni nije jasno kako roditelji pustiše prije neko veče djecu u Tigrovu -Bemax arenu, koju ovaj pokloni državi, da gledaju Cukera.

Užas.

I nju treba oburdati. Jeste da je Tigar i školu i dvoranu, kako rekoh, poklonio državi, ali, koliko razumijem, bilo bi svrsihodno da se sve poravna sa zemljom i ispuni logični, nebolesni, neljubomorni i normalni ćef nekih.

Znate šta!

Neke naracije (pisanije) nemaju svrhu. I njihovim repetiranjem (nema DPS-a već tri godine) samo se otkriva jedna stvar.

Narav.

Garnirana mržnjom, zlobom, zavišću, sanjanjem zatvora za neke, zlom namjernom.

I razumijem.

Dugogodišnje opoziciono pisanje dobro je za mentalnu kondiciju.

Ali je loše za karakter.

Pojedena “objektivnost” uvijek se vraća.

U sopstveni tanjir. Ovog puta u vidu povraćke.

P.S.1 Ja ne znam trebaju li ljudi da se ljute na našeg prvog pretka – majmuna.

Ali sam siguran da se on, vrlo često srami nekih potomaka.

P.S.2 Meni je lako. Sa mnom ne govori, još od Moldavke.

P.S.3 Ako mi ne vjerujete da me se naš praotac – majmun odrekao, pitajte sudiju Anu Vuković i Milana Paunovića.

P.S.4 I pustimo Tigrove i Lavove. Vratimo se autohtonim vrstama.

Zar se kod nas, nekada davno nije pjevalo “Crna Goro zemljo Magaraca, Dalmacijo, koza i ovaca”.