Pekićevski o ’’Velikoj Srbiji’’

Piše Goran Sekulović

Integralistička politika srpskog etničkog prostora oličena u suštinskom velikosrpskom državnom programu već poodavno slijedi politiku vjerskog integralizma Crkve države Srbije. U periodu utemeljenja ovog retrogradnog i anahronog istorijskog procesa neizostavna je bila uloga  tajne organizacije ‘’Ujedinjenje ili smrt’’, poznatije pod nazivom ’’Crna ruka’’ koja je zvanično osnovana 1911. godine, ali njeni korijeni sežu do 1901.g. ‘’Crna ruka’’ je od početka odbijala demokratska i politička sredstva za ostvarivanje svojih ciljeva. U romanu ‘’Zlatno runo’’ Borislava Pekića – u dijalogu gazde Simeona Njegovana sa crnorukaškim oficirima na početku Prvog svjetskog rata – mogu se naći bitne zločinačke istorijske odrednice i društveno razarajuće, katastrofalne posljedice crnorukaštva.

-’’Na vreme je onog crnorukaškog pukovnika Apisa pod bravu trebalo. Afto ine! I celu tu smutljivu bombašku bandu oko ’Pijemonta’. I ti se na privatnu sopstvenost napeli bili. Nekakv vojeni, kasarnski, pruski socijalizam propovedali. Marš u državni raj, u dvoredu, s barjacima i vojnom muzikom!… Simeon ne zaboravlja pijemontsku crvenu liturgiju od 1. maja 1913: … ’U velikoj i srećnoj ljudskoj porodici, kakvu nam obećava socijalizam, ljudi iste rase, istog jezika, istih običaja, navika i uspomena, osećaće se bliže jedan drugom…’

(A šta ćemo sa onima koji nisu iste rase i jezika, sa onima, pukovniče, koji nemaju sreću da dele vaše poštovane navike i uspomene? Hoćemo li se od njih s r e ć n o udaljavati? U vašem svetu, svakojako. A u mome, vidite, trgovačkom, buržoaskom svetu, koji tako prezirete, pukovniče, nema rasa i samo jedan jezik važi – govor cifara. I da bi mi u tom mom svetu, pod režimom privatne svojine, turski ili litvanski, induski ili španjolski partner blizak bio, ja od njega ne ištem da u pravoslavlje pređe i krsnu slavu slavi, nego da se rokova drži, ne prodaje škart i lažne fakture ne ispostavlja.)… U isto doba hoće im se, već u prvom članu tajnoga ustava one njihove ponoćne organizacije ’Ujedinjenje ili smrt’, sve srpske pokrajine u jedan državni džak da saspu. Fina je to špekulacija, gospodo pukovnici. Nema šta. Rodoljubni projekat, gospodo crnorukci. Samo mu je saldo ponejasan. Oblačan nekako. Ne zna se potanko u čemu da nas ujedinite? U neimaštini? U jadu? I u šta koga da ujedinite, gospodo ujedinitelji?

-Srpske pokrajine u srpsko Carstvo, Gazda Simeone. –Endaksi! Udiviteljno! A koje to pokrajine, gospodo Crni oficiri?-Srpske, Gazda, nije li rečeno?-Srbiju, Vojvodinu, Crnu Goru, jamačno?-I njih, razume se, ali ne samo njih. I ostale srpske pokrajine. Makedoniju, Dalmaciju, Hrvatsku, Sloveniju…-Arga, arga, gospodo. Polako. To nisu srpske pokrajine. Hrvatska nije srpska pokrajina. Tako nešto ni kumbaros Garašanin nije rekao…-Kako nije,  Gazda Simeone? Počivši Garašanin je baš to kazao, samo se ti ne sećaš. Izlapeo, pa se ne sećaš…-Nije, crna deco, nije. Zna Simeon. Deda mu je tajni sovjetnik i saučesnik Načertanija bio. Trgovačke pasuse ustrojavao…-A zar Ilija Garašanin nije proponirao i projektovao ujedinjenje sa našom srpskom braćom iz Austrije i Turske?-To jeste. To je istina…-Pa onda, Gazda?-Šta onda?-Može li Tatarin ili Tunguz Srbinu brat biti?-Može.-Kako, bre, može?-A što da ne može ako se rokova drži?…-Tatarin i Tunguz – brat?-U trgovačkom smislu računam.-O krvi se radi, čoveče! Kakvoj trgovini? Kakvom računu?!-Pa, krvno ne može, dabome.-Zato se ni Tatarija ni Tunguzija za Srbiju ne zahtevaju. Niti iko Tatarina i Tunguza sa Srbinom sojedinjavati želi. Srbinu samo Srbin brat može biti. I samo se s njim Srbin sojedinjavati može. Je li to logično?-Jeste.-A sledi li iz toga da su svi s kojima se Srbin ujedinjavati želi – njegova braća?-Sledi.-I sami, prema tome, Srbi?-Srbi su, dakle, i Slovenci? I Hrvati?-Naravno. Inače se s njima, ko god i sa Tunguzima, ne bi ni ujedinjavali.-Tako. A znaju li oni to?-Ne znaju još. Preča im švapska propaganda.-A kad će saznati?-Kad se ujedinimo.-A kako bi se ujedinjavali, sam im pečat kazuje. Kakav pečat? Gusarski, eto kakav. Lobanja sa ukrštenim kostima, zastava, kama i bomba. A i staklence ima nekakvo na njemu… Staklence je za otrov. Za tamo gde ni bomba ni kama da prodru ne mogu.

Kaimeno! Namesto garašaninovskog i njegovanskog pečata sa kantarom i računaljkom, perom i rabošem – kama, bomba i otrov! Kao da građanskog Načertanija nikad nije ni bilo. Kao da se povampirio onaj seljački buzdovandžija Toma Vučić Perišić, pa srpsku politiku i diplomatiku sa konja vodi. Topuzom i handžarom. Opali, kodžabašo, pa što ispadne. Ako Bog da i dobro bude, prekrsti se i teraj dalje. Na zlo li se okrene, pušku u šake i u šumu. Ili kesu vataj pa preko granice u emigraciju. A narod neka se jebe kako zna i ume. Jedan je Toma. A naroda ko govana.

… Da bi neko takvu bajonetsku politiku vodio, misli on, mora dva klasična uslova da ispunjava. Mora biti siromašan i glup… Njegovani nisu ovaj uslov ispunjavali. Bili su bogati. Bogati i pametni. Za nas je… da se ujedinjujemo trgovinom i diplomatikom, a ne artiljerijskim plotunima i pešadijskim jurišima… I nije nam da od dobrih Hrvata rđave Srbe pravimo, već da i od jednih i od drugih načinimo dobre kupce… Mi, Njegovani, nismo za Veliku Srbiju. Mi smo za Veliku Srpsku Trgovinu. A ovaj nesrećni rat sad je sve to đavolu dao. Celo simeonsko Načertanije. Ovaj Apisov rat. Jer, sumnje nema. Nadvojvodu Ferdinanda Apis je ubio. Kao da je svojom crnom rukom povukao oroz na kuburi, koju je ono dete, Princip, samo u pravcu držalo.’’

I evo, početkom treće decenije XXI vijeka, velikosrpstvo kao zla kob Srba i Srbije ponovo kuca u liku ’’srpskog sveta’’ na vrata čitavog regiona zapadnog Balkana. Dakle, ko od Srba bude viđen, projektovan i definisan kao Srbin – mora i može biti samo Srbin!? I jedino kao takav, kao Srbin, može biti brat Srbinu, svi Drugi, svako ko je Drugi, svako ko se drugačije nego li kao Srbi u susjedstvu i okolini Srba i Srbije vidi i samorazumije, osjeća i prepoznaje, razmišlja i identifikuje, nalazi i predstavlja, može biti i jeste samo i jedino ne-brat i ne-braća Srba, tj. neprijatelj Srba i Srbije!? Svako ko je drugačije vjere, etnije, nacije, jezika, rase, ubjeđenja, ideologije, pogleda na svijet od Srba i srpstva, svesrpstva i već tome slično – svi su oni nesumnjivo, bezpogovorno i apsolutno, dakle, neprijatelji Srba i Srbije!? Ne može biti neko, a da je baš blizu ili pored Srba, ili pak s njima u istoj državi, etnički i nacionalno drugo, npr. Crnogorac – ne, nikako, on samo i jedino može biti i jeste po Srbima Srbin!? I ne treba ih o tome obavještavati, saznaće kad bude trebalo!? A kada je to? Onda ’’kad se ujedinimo.’’!? Što se tiče samih Crnogoraca – kao, dakle, 1918.g.!? A Crnogorci to još ne znaju, tj. to da nijesu Crnogorci već Srbi, jer im je preča njihova crnogorska propaganda da su Crnogorci, a 1918.g. i ’’švapska propaganda’’ s obzirom da su velikosrpski šovinisti i nasilni ujedinitelji i poništitelji Crnogoraca već tada lažno tvrdili i objavljivali da su se Crnogorci prodali Austrijancima, čak i opet lažno pisali o nekakvom za srpstvo ’’zavjereničkom’’, ’’izdajničkom’’ i ’’tajnom’’, naravno izmišljenom, ugovoru Austro-ugarske sa kraljom Nikolom. Ili, opet pekićevski: ’’Nama Srbima je uvek neko drugi kriv. Ako već ne možemo da se na neku istoričesku zaferu izvadimo, će izmislimo i ne častifu ujdurmu samo da se opravdamo’’.  (izvor:gradski.me)