Pekić o velikosrpskom ,,moždanom uniformiranju nacije’’

Piše: Goran Sekulović

Poznato je da je Borislav Pekić dobio Njegoševu nagradu za svoje sedmotomno romaneskno djelo ‘’Zlatno runo’’. Manje je, međutim, poznato da je u tom djelu dao suštinsku, ubitačnu i jednu od najmisaonijih – u isto vrijeme jednu od najozbiljnijih i najduhovitijih – kritika velikosrpskog mita. Pekić po svom mislilačkom, i filosofskom i spisateljskom!, običaju, izvanredno, zapravo genijalno ironično predočava – pogađajući u srž velikosrpskog asimilatorskog nepresušnog potencijala i nerva za posrbljavanjem drugih etnija i naroda – i prikazuje način mišljenja, potrebe i prakse koji idu za tim da za ‘’njihovo dobro’’ nacionalno i vjerski preobraćaju (sve) Druge (redom ‘’manje’’ i ‘’male’’ narode iz svog neposrednog okruženja!?) iz njihovih ‘’pogrešnih’’ i ‘lažnih’’ etnija i konfesija u samo jedno istinito i pozitivno, naime, u svesrpstvo, u ‘’patrijarhalno-svetosavsku srpsku dušu.’’ U okviru ovih namjera i praktičnih aktivnosti se nalazi sasvim ‘’prirodno’’ i antičivutstvo, tj. antijevrejstvo, na čemu je posebno insistirao i o čemu je svojedobno pisao i otac srpskog svetosavlja vladika Nikolaj Velimirović i što je do dana današnjeg ostalo dio zvanične velikodržavne asimilatorske, imperijalne i šovinističke, u biti vazda potencijalno genocidne, velikosrpske i svesrpske nacionalne ideologije i politike koja sljedeći i hitajući et(n)ičkom čišćenju i ‘’moždanom uniformiranju nacije’’ – ‘’počinje sa čišćenjem ideja, a završava čišćenjem radnji.’’

Jedan od sudija u procesu ispitivanja etničkog i nacionalnog pripadništva glavnog lika u ‘’Zlatnom runu’’ Simeona Gazde Njegovana kaže mu: ‘’Možda ćeš nam, trgujući ukrug globom, ponovo s istoka doći, na crnoj mazgi i s crnim sandučetom oko vrata, niko i ništa, kao što si jednom već došao? Da posao dovršiš, da nam uzmeš i ovo resto duše što nam preostalo. A kad s profitom opet na zapad kreneš, da nam za spomen i platu ostaviš još malo od svog izmeta. Jer on neće tvojoj, našoj će deci ostati da smrdi!…

Da, Cincarine! Tvoj izmet, tvoja poruga, tvoj nož zaboden nam u leđa! Tvoje Sterije i tvoje Nuše! Tvoj Simeon Grk i tvoj Lupus! Tvoje Goge i tvoje Magoge! Tvoje koristokubivosti, nemilosrdnosti, sebičnosti i ravnodušnosti!… O, znamo mi da ti protiv toga ništa ne možeš, da je sama tvoja misao fundamentalno naopako, profiterski grčki, mizantropski svedena. Konstruisana da sumnja, razlaže, ispituje, analizuje, prezire, ismeva, razara i prlja. Još su stari Rimljani uočili vašu rasnu osobinu i tradiciju oceubistva i bogoubistva. I farmaki tu kozmu, otrovom sveta vas nazivali… Jer ovaj Sud nema nikakvih iluzija u pogledu značenja tvoje utvare, Cincarine! Ona je svoju Firmu podigla na ruševinama naših narodnih svetinja, na razvalinama naše istorije, na brisanom prostoru na kome je tvoj destruktivni jelinski duh, tvoja takozvana grečeska mudrost ostavila u traljama naše večne vere i nade, sâmo naše nacionalno biće. Trgovački oblik postojanja što ga propovedaš, parodičan je oblik života, posprdno naličje pravog življenja koje se drži na ljubavi i patnji. I zato je, Cincarine, taj utvarni firmokratijski Beograd tek odurna parodija, mrtva senka živog Beograda koji ćemo mi podići!…

Kako vam magnoveno akcije stoje, ako sam ređe od svojih pametnijih potomaka dobro razumeo, jedva ćete, bojim se, i ovakav Beograd sačuvati, anekmoli neki veličajniji podići…

Ako prethodno, dabome, stignemo rasu očistiti od tuđinskog otrova koji nam već vekovima smekšava volju i um.

Tako isto slabomoćno misli moj unuk Teodor.

Kraljevski ministar?

Bun. Jeste. A čovek je Cincarin, pa se ne snalazim. On je, doduše, Cincarin tek napolak, en posostis, od mog prvorođenog i počivšeg Simeona te jedne vaše takozvane Srpkinje, koja je, međutim, Srpkinja takođe en posostis, jer je većim talom Cincarka ispreka, pa ispada, dakle, da taj ni tom polovinom nije Srbin… Zapleteno je to za mene, gospodo, u ove kasne i jalove godine koje jedu skakavci. Manj ako namerni niste uglednuti se na Germaniju, pa mi razbijati dućane i magaze?…

… O čemu vi to bajete, čoveče! Sud nije mislio da vas treba proganjati, ubijati i sopstvenosti vas lišavati!…

Nego šta je Sud mislio?

Da vas u nacionalnom duhu valja prevaspitati, da vas p o s r b i t i treba…

Znate šta, gospodo…

Šta?

Pitam se što to vaše srbovanje i posrbljavanje, ako vam do njega baš jako stalo, ne biste na Jevrejima izdušili? Kako dolikuje civiliziranim hrišćanima otkako ih pamtimo. I kako nas istorija uči. Šta će vam preko leba – pogača? Zašto pored naviklih Jevreja, ujedanput sad i Cincari?…

… Vidite, Gazda Simeone, o tome i jeste reč. Za nas je porodica krvna, za vas poslovna sveza. Za nas je sin – naš budući život. Za vas – vaš budući posao. Za nas je porodica – porodica. Za vas – obrt. Nama je život – življenje. Vama – preduzeće. Vi živite od mere, mi bezmerno. Vi na malo, mi na veliko. I to je, to „malo“, to alla minute, ono što hoćemo iz sebe da izlučimo, a ne da vas proganjamo, subivamo i imovine lišavamo…

Min mu les?

Molim?

Ma nemojte mi reći? Nećete me proganjati, subijati i imovine lišavati, kažete?

Nećemo.

Znam, gospodo, za taj jadac! Počinje se čišćenjem ideja, a završava čišćenjem radnji.

Ni pomisliti!

O tome se nikad i ne misli. Kad dođe vreme, to se prosto uradi…

… I ekselencija jednom bila. Akmak se ni trudio nije sa mnom čovečanski da razgovara. Tretirao me kao beslovesno glasačko marvinče. Zadenuo palčeve za prsluk, špartao mi ispred nosa i držao govor.

Kakav govor?

Skudouman, pasent vašemu… O nužnosti purgiranja narodnog bića od tuđinskih elemenata i čifutsko-cincarskog plutokratskog duha koji, tobože, zagađuje patrijarhalno-svetosavsku srpsku dušu, o nekakvom moždanom uniformiranju nacije, refenstvu sviju staleža, ljudskome radu kao valutnoj podlozi, privrednim državnim planovima, pod koje valja podvesti privatnu inicijativu, o izilasku na Egejsko more, republici reda i rada, i još vazdan shodnih blezgarija…’’

Treba li ovome što doda(va)ti?!