Papa u ofanzivi – SPC u defanzivi

Papa Lav Četrnaesti više nema vatikanske divizije niti gospodari Svetim Rimskim Carstvom kao nekadašnje pape da ikoga natjera na mir. Otuda on najviše vjeruje u ljubav. Zato je govorio da će iz ljubavi kao korijena ljudskog jedinstva „jakog i dubokog kao kedar drvo, i uz božiju pomoć, solidarnost biti stvorena tvrdim i dugotrajnim radom“ – The Holy See, 1. decembar 2025

Autor: Dragan Veselinov

ada smo videli da je papa Lav Četrnaesti 29. novembra ove godine u svojstvu šefa države Vatikan položio venac na grob Mustafe Kemala Ataturka u Antikabiru u Ankari i izuo cipele u istanbulskoj Plavoj džamiji, bilo nam je jasno da će Srpska pravoslavna crkva svojom voljom ostati u još većoj međunarodnoj eklezijastičkoj izolaciji. Zajedno sa Rusima u Moskovskoj patrijaršiji, ona je čvrsto na repu svetskog prestrojavanja crkava. Za sada je to ne brine.

Značaj potonje papine posete patrijarhu Vartolomeju 29. novembra na istanbulskoj Fanari, zatim njegova poseta tvrdokornom muslimanu Erdoganu u njegovoj državnoj rezidenciji i poseta maronitskom predsedniku Libana generalu Jozefu Aorunu, zaslužuje podrobna objašnjenja. Ove posete nisu od zemljotresnog uticaja u svetu, ali doprinose miru. I posredno ukazuju zašto je SPC van sveta.

Vaseljenski patrijarh Vartolomej je sa papom sklopio „pakt“, sporazum o političkom jedinstvu Rima i Carigrada na pet područja a njegov uklesani tekst su doksološki ugradili u unutrašnji zid saborne Crkve Svetog Đorđa u Istanbulu. Njihov pakt je time postao istorijski večit. Jedan preživeli raskol je okončan. Oni nisu stigli do formiranja jedinstvene, zajedničke crkve – to ne možemo još ni zamisliti, ali su se posvetili približavanju teoloških gledišta kako među sobom tako i sa drugim verama – pominjući Drugi vatikanski koncil iz 1965. godine i njegovu deklaraciju Nostra aetate, odbili su nasilja u ime Boga, prihvatili su negu zajedničkih temelja hrišćanstva, istakli svoju ekološku brigu i upozorili na muke hrišćana i drugih vernika na Bliskom istoku i drugim područjima (The Holy See, From the Phanar, 29. novembar 2025).

DUH STARE NIKEJE

Papa i vaseljenski patrijarh su ovaj sporazum postigli tačno posle 1.700 godina od prvog ekumenskog koncila 325. godine u Nikeji (u Bitiniji, danas Iznik u Turskoj). Tada klerici još uvek nisu bili jedinstveni oko toga što čini credo hrišćanstva i raspravljali su se da li je Isus podređen ocu ili je on isto što i otac – tako da on samo bira kako će da nam se objavi. Car Konstantin, koji je skup prelata i sazvao, sa svojim legionarima je presudio u korist jednote Oca i Sina – iako je tada bio još nekršten, i zapretio je neistomišljenicima progonima i mukama. Hrišćanstvo je u startu krenulo kroz netolerantnu carsku „ideologiju“. Nikeja je u startu kompromitovala svoj atribut „ekumenske“, jer nije bila vaseljenska, nije bila sveobuhvatna, već selektivna i monopolska. I nerado se govori da su mnogi hrišćani sa Nikejom od mučenika postali mučitelji. To je trajalo sve do Vestfalskog mira 1648. godine. No, ovaj se mir nije odnosio na pravoslavne, već na katolike i protestante.

I usput, na arheološkom ostatku bazilike u kojoj je održan antički nikejski sabor, papa i vaseljenski patrijarh su ponovili nepomirljivi „nikejski simbol vere“ da su Bog Otac i Isus jedno te isto. Nije im smetalo to što su bili okruženi pozvanim prelatima iz drugih crkava i kongregacija koje se sa tim ne slažu. To govori da teološke razlike više ne uznemiravaju crkve kao nekad, jer su politički ciljevi njihovih zajednica nadmašili verske zadrtosti.

DVA 29. NOVEMBRA

Ali istorijska teološka šizma između zapadne i istočne crkve je nastala tek 1054. godine. U mnogim teološkim i političkim „aspektima“ opstajavala je do danas. Paktom Rima sa Carigradom od 29. novembra, 2025. godine je šizma značajno ublažena. Neće svi pristati na to. Kao što kod nas mnogi ne prihvataju istorijski značaj 29. novembra, 1943. godine kada su komunisti odlučili da stvore federalne jugoslovenske republike. Sve su preživele protivničke primedbe i postale članice UN. To je samostalni istorijski poduhvat komunista koji nije zavisio od mirovnih volja velikih sila i po tome će biti pamćen. Njihov politički sistem neće. Oni su odlično razumeli nacionalno pitanje – što nije glavni komunistički program, ali je njihov transformacioni i završni istorijski politički sistem bio neodrživ.

Srpska pravoslavna crkva za sada ne pokazuje da će pakt Rima i Carigrada da prihvati, kao što neće prihvatati ni realnost egzistencije sadašnjih granica nekih jugoslovenskih država. Neće prihvatati ni nezavisnu Crnu Goru. Ona više voli reč ne od reči da. Njena politika je usamljena i neodrživa.

ŠOK ZA SPC

Carigradski pakt pape Lava Četrnaestog i patrijarha Vartolomeja je šokirao srpske prelate. Oni se još nisu oporavili od udarca iz 1965. godine kada su papa Pavle Šesti i vaseljenski patrijarh Atenagora poništili međusobna prokletstva iz 1054. godine kojima su ondašnji Rim i Konstantinopolis anatemama objavili trajni politički razlaz izgovarajući se nepremostivim teološkim razlikama – oko definicije prirode Svetog Trojstva, filioke. To je pokušavano u srednjem veku i ranije, recimo, i u Lionskim ekumenskim naporima u 13. veku koje je zahtevao vizantisjki car Mihajlo Osmi, ali nije uspešno završen.

Patrijarh Porfirije bira mržnju i podjelu (Foto: Dragan Mijatović)

Srpska pravoslavna crkva je u tihom sukobu sa Konferencijom evropskih crkava u kojoj je suspendovala svoj rad 2023. godine s obzirom na njenu osudu ruske agresije na Ukrajinu 2022. godine i učlanjavanje autokefalne Pravoslavne crkve Ukrajine u ovu Konferenciju, a u otvorenom je ratu sa svim pravoslavnim zagovornicima teološkog izmirenja sa

Svetom stolicom koje ne bi dovelo i do njenog političkog pokajanja zbog mračnih vatikanskih stranica u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji. Pri tome, Beogradska patrijaršija svoje mračne stranice – posebno, svoju podršku kvislinškim srpskim jedinicama i njihovim zločinima, čak i pojedinačnom prelatskom divljenju Hitlerovoj ideologiji, ne pominje. Vaseljenski patrijarsi Atenagora i Vartolomej nisu po ukusu SPC.

PAPINE PACKE U TURSKOJ

Carigradski patrijarsi su ugostili nekoliko papa. U Carigradu su bili papa Pavle Šesti, Jovan Pavle Drugi (Vojtila) Benedikt Šesnaesti i papa Franja. Papa Franja se čak nekoliko puta sastajao sa carigradskim Vartolomejem. To je želeo i ove godine na jubilej nikejskog sabora. Iako Sveta stolica nije član ni Konferencije evropskih crkava niti Svetskog saveza crkava – ona je tu posmatrač, njena samostalna moć svakako upadljivo doprinosi kretanju mnogih crkava i kongregacija. I njen vodeći hrišćanski uticaj na islamsku galaksiju je nepobitan. Venac Ataturku i poštovanje Plave džamije (Ahmedije) je tome novi snažan prilog. A verovatno svi razumemo i to što papa Lav Četrnaesti nije želeo da poseti hrišćansku Aja Sofiju. Prethodne pape su to učinile. Odbio je da prihvati Erdoganovu odluku iz 2020. godine da je od Ataturkovog muzeja vrati u uzurpirani status džamije kao što nije želeo ni da se u Plavoj džamiji pomoli. Bog je možda jedan, ali Nikeja ne zna za budućeg Muhameda i njegovu interpretaciju Pantokratora sa pravom sledbenika na hrišćanske crkve.

ŽENSKA PORUKA SA FANARE

Sve su mnogobrojne žene u Crkvi Svetog Đorđa bile gologlave. Sa lepim frizurama. I ženski deo kombinovanog hora na galeriji je bio takav. Nema marame niti ikakve kape. Sve su bile ovozemaljski moderne i nijedna nije nosila jalovu monašku uniformu Svete Petke, mitske nerotkinje.

Nijedna nije sledila ženomrzačke naredbe Pavlove. Hrist nije zabranio ženama da istaknu svoj šarm i lepotu. Pavle je falsifikator – možda bi tu, uz izvinjenje, ipak blaža formulacija bila prikladnija kada bismo kazali da je Pavle proizvoljni tumač Isusove samopozvane „misije“. Ali, važnije od toga je da su se žene u crkvi držale slobodno i sa osmesima. Bile su srećne i nisu osećale nikakvu „krivicu“ svog roda za svetska zla kažnjenog čovečanstva. To je Pavle izmislio upuštajući se u starojevrejsku patrijarhalnu konstrukciju porodične zajednice koja žensku zmiju uzima za stalnog zaverenika. Hrišćanke u islamskoj Turskoj su ostavile utisak veće socijalne zrelosti od mnogih naših žena. Nemamo objašnjenje za to, ali nam je drago da su one time stale uz bok novim svetovnim stavovima vaseljenske patrijaršije.

U LIBANU KOD MARONITA

Maroniti u Libanu su deo 22 crkve koje čine rimokatoličku crkvu koji nominalno prihvataju papu za šefa ali su odani svom kardinalskom patrijarhu u Antiohiji. Otuda je papa otišao u Liban kao vrhovni šef crkve.

Maroniti su poreklom iz Antiohije. Priznaju Nikeju. Oni drže da su potomci starih Feničana – što je u kulturnom smislu tačno, ali u genetskom je sporno. Oni nisu Arapi, upadljivo se kulturno razlikuju od njih, a na obredima govore starim sirijskim jezikom a međusobno Isusovim aramejskim jezikom. Fini su narod. Bejrut je zbog njih postao posle Drugog svetskog rata novi Pariz. Njihov veliki asketa Sveti Šarbel Makluf iz 19. veka im je idolska ikona jer je pozivao narode Libana na mir i suživot. Lečio je čudima bolesne, kako za života tako i mrtav, narod u to veruje. Papa mu je otišao na grob u Manastiru Sv. Marona iz 4. veka u Anaji na nadmorskoj visini od 1.200 metara. Odatle se vidi ceo Mediteran i Bliski istok. Vidik daje osećaj ljudskog jedinstva.

U Bejrutu i na planini Liban su maroniti naoružani i ne podržavaju ratnu politiku arapskog šiitskog Hezbolaha prema Izraelu. Saveznici su libanskih mističnih Druza protiv iranske šiitske aspiracije na gospodstvo nad Izraelom i Bliskim istokom. I dobro se razumeju sa libanskim sunitima. Oni po nenapisanom libanskom Nacionalnom paktu iz 1943. godine daju predsednika republike. Taj pakt je džentlmenski sporazum – i važi na reč. Danas ih nema više od 30 odsto stanovništva. Ogroman deo njihove populacije je od 19. veka nadalje napuštao Bliski istok. Napolju je do 12 miliona maronita dok ih u Libanu nema više od jednog miliona.

Tamo je na grobu Sv. Maklufa papa Lav Četrnaesti pozvao Libance na mir i humanost. Potvrdio je sidro kao simbol pape Franje za veru u ljubav kao fundamenta mira u Libanu. On zna bolje od mnogih koliko je to među njima teško. Ljubav je lična emocija, afektacija je karakterne naklonosti, nije politika. Ne da se ljubav narediti. Mržnja ide lakše.

TEŽINA LIBANA

Glavni problem Libana je proiranski šiitski Hezbolah i palestinska imigracija iz Gaze. Iako je ova imigracija sunitska ona je u savezu sa šiitima da se uništi Izrael. To priziva izuzetne političke teškoće za autohtone arapske libanske sunite. Cepaju se između bratske solidarnosti i razuma. Odabrali su razum. Oni su naoružani i ne dozvoljavaju Hezbolahu da se preseli u njihove kvartove u Bejrutu i da ih uvuče u saveznički rat sa Izraelom i Amerikom. Izrael otuda bombarduje samo južni Bejrut gde gospodari Hezbolah i gde su palestinski osvetnici. Tel Aviv ne napada Liban kao državu, on ne dira sunite, Druze i maronite. A ovi svi čekaju svojim oružjem na gotovs – na pokušaj Hezbolaha i Palestinaca iz Gaze da ih uvuku u rat. Hezbolah je matiran sa slomom iranskih planova da se obračuna sa egzistencijom Izraela i ostao je sam i nemoćan. Ali su fanatici ostali spremni na očajne izlive samoubilačkih činova. U stvari, Liban nije opasnost po širi mir na Bliskom istoku. U njemu se više odvija humanitarna katastrofa izbeglica.

Papa Lav Četrnaesti više nema vatikanske divizije niti gospodari Svetim Rimskim Carstvom kao nekadašnje pape da ikoga natera na mir. Otuda on najviše veruje u ljubav. Zato je govorio da će iz ljubavi kao korena ljudskog jedinstva „jakog i dubokog kao kedar drvo, i uz božiju pomoć, solidarnost biti stvorena tvrdim i dugotrajnim radom“ – The Holy See, 1. decembar 2025.

PAPA I SPC

Papa nema ono što ima Srpska pravoslavna crkva. Ona ima državni budžet, državnu propagandu, deli državnoj vojsci odlikovanja i blagosilja im zastave. Ima topove. Bez griže savesti podržava autokratiju i bezakonje u Srbiji, i odriče se studenata i Univerziteta. Otuda ona ni ne haje za papine i Vartolomejeve apele za mir i približavanje u Hristovom srcu. Toga nije bilo u proteklih 2.000 godina, kako bi to najedanput moglo i danas? Ona uopšte ne beleži što se dogodilo u Carigradu 29. novembra 2025. godine. Vartolomej je možda izdajnik pravoslavlja a papa je nomad koji glumi Majku Terezu. Neće to tako biti. Ali za nju to hoće, i dok se dvojica najuglednih hrišćanskih prelata zalažu za mir i humanu solidarnost, dotle SPC nastavlja po starom. Ona slavi 850 godina od rođenja Sv. Save i koristi ga za svoju politiku za koju on nije čuo. Čini baš suprotno od poziva pape i vaseljenskog patrijarha koji su poručili u bazilici Sv. Đorđa – ne idite u rat pozivajući se na Boga.