On nije čestitao Crnoj Gori Dan nezavisnosti

Piše: Slavko Mandić

On nije čestitao Crnoj Gori Dan nezavisnosti.
Pošteno.
Nije za nju bio ni kad je stvarana, nije ni sad kad je njen čelnik, pod čijom se macom naša zemlja ruši sa svih strana. Sa njom se zori kad ide tamo đe još može, jer je postao persona koja ne može svuđe đe bi htio.

– I manje će ako bude sreće, pjevaju mu novokomponovani. Valjda da ga naljute, kivni što vojvoda od parlamenta više ne zadaje konačni udarac.

Kod Mileta mu je otvoreno. Ruski diktator ga nije ni zvao na feštu od raznovsnog oružja za uništavanje ukrajinskih domova i bjesomučno ubijanje tamošnje nejači. Kad ga ne zove svemoćno gospodar pakla, neće valjda ni proslavljeni zlikovački kapacitet Lukašenko. AV je malo rezervisan jer mu rabota baš ne ide od ruke, pa bi mu više smetao vojvodin uspjeh u čerečenju sopstvene države, iako po njegovom nalogu, no što bi mu značila njegova uslugarska podrška. Pritom je ruska marioneta, govorili su mu njegovi (ako ih uopšte ima) mnogo ranije. Što su direktni negativni poeni kod Evropljana, u čiji buđelar još ima mrvica za finansijski posrnulu i politički izmučenu Srbiju. Donekle uspješan klero vojvoda više mu ide na oštećene nerve, baš dobro načete u ratu sa „obojenim revolucionarima“, koji mu ne daju da oči otvori i da se makar dobro naspava u raskošnom beogradskom spomeniku primitivizma i nekulture, nadaleko čuvenom Ćaćilendu, čiji ga politički krezubi animatori još jedini razonode. Uz par ovdašnjih kokotića i tamošnjem živcu lica, kranijalnom nervu koji sadrži motorna, senzitivna i parasimpatička vlakna, oštećenom J. Vučićeviću, sa obaveznom Jovanom, kreketaškom primadonom, od čije pojave se čak i jednom Šešelju steškilo, i obaveznim dušebrižnim Milomirom, nastaviće vlastiti ubrzani pad u provaliju, namijenjenu svima koji sa njim nijesu. No, to je njegova rabota. Imamo mi dovoljno svoga jada da bi se sa tamošnjim bavili.

Nije čestitao.
Nije se to ni ośetilo u Crnoj Gori. Valjda zato što suprotno niko nije ni očekivao. Da je to znao, vojvoda je mogao sve da iznenadi. Pa da kaže kao poslilni mu đapanero: Neka vam je srećan Dan nezavisnosti. Naravno, nama, a ne njemu. Što je istina kojoj se ne može prigovoriti. Mogao je tako i vojvoda. Čak i karikaturalnije i koliko se god može, još banalnije. Recimo: Neka vam je srećan Dan vaše nezavisnosti. Riječ više u čestitci upućenoj kompletnim plebstvu imala bi bar (neophodno) trostruko značenje. Ali, nije se śetio. Prenapregnut je od raznovrsnih misli i (ne)djela. Treba ga razumjeti.

Za razliku od njega, kome su podvalili u kalendaru, pa zato nije mogao biti ni na prijemu kod formalnog, jer mu je 21. maj bukvalno izbrisan iz śećanja, ostala dva kokotića su makar reakcijom pokazala da su i tamo i ovamo. Zlu ne trebalo. Nikad se ne zna što se može jednom desiti. Nenadano i iznenada kao što su nam i oni trefili. Zato su znali da sačuvaju datum velikog praznika makar na kalendaru. Da ga ne izbrišu drugi (čitaj oni), kao što su to uradili vojvodi od parlamenta. Jer kod stvarnoga šefa, toga datuma niđe nema. Mora da je to učinio neko od onih bivših, onda kad je poperao u kabinetu vojvode od parlamenta onu trobojku srpsku, kako bi fascinirao fasciniranog Dodika. Makli mu datum pred nosem. A toliko savjetnika i čuvara trona ima, čak i naoružanih. Kojima nije problem zapucati. S pravom je ljut vojvoda, pitajući se zašto ih plaća narod da ga čuvaju od zla nekadašnjeg?
E zašto? Valjda zato što je lud, neko će iz mase pojedinaca.

– Što će biti kad za to čuje AV, onako za sebe će prozboriti uplašeni glas iz njegove utrobe?

Jasno mu je da se to nikad ne zna. Jer promjenljiva jednoćeliska nenadložednost, shodno ličnom stanju, obrne raspoloženje u trenu nekoliko puta.

Slučajni je sa stepeništa  preśedničkog dvora na Cetinju uputio čestitku. Slabije se čulo što je rekao, jer je buka u glavi nadjačavala misao. Nešto ipak jeste, čime je zasjenio čestitku svoga nekadašnjeg izbornika napisanu prostom rečenicom svima nama ostalima.

-Umije da bljesne, nevjerujući sebi čulo se od nekih njegovih.

Eto kako je državni vrh proslavio Dan nezavisnosti države na čijem je čelu.
Da ne znamo o kojem se svetom trojstvu radi, teško da bi išta razumjeli. Ali na sreću znamo i dobro razumijemo. To što oni čine je istovremeno poziv patriotama i onima kojima je Crna Gora na srcu, da zbiju redove, ujedine snagu i odupru se strašnoj pošasti koja je zadesila našu zemlju. Da se politički, dostojanstvom, kulturom, čašću i obrazom odupru zlu koji veliča ratne zločince i čiji klero šovinizam prijeti na svakom koraku svakome od nas.

Ako to ne učine danas, śutra već može biti kasno.