Nikola Samardžić: Crnogorski neprijatelji u Crnoj Gori imaju status holivudskih zvijezda

Sudeći po zapaljivim izjavama vrha vlasti u Beogradu, ali i naslovnim stranama kontrolisanih tabloida, Srbija je protekle sedmice bila na ivici rata sa Kosovom. Beograd tvrdi da je odluka kosovske Vlade o “varvarskom” povećanju takse na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, kao i hapšenje četvorice Srba iz Mitrovice osumnjičenih za ubistvo Olivera Ivanovića odnose sa Prištinom dovela do usijanja. Istovremeno, premijer Ramuš Haradinaj poručuje da su pomenute mjere samo reakcija na “divljačko lobiranje” Srbije i Rusije protiv prijema Kosova u Interpol.

“Ako je Srbija prošle nedjelje zaista bila na ivici rata sa Kosovom, to svakako nije bio njen rat”, tvrdi za Pobjedu profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, istoričar Nikola Samardžić.

Nego čiji?

Samardžić: Savremeni srpski nacionalizam već dugo nije srpski nego ruski; on je podređen interesima strane sile, neprijateljski određene prema svim evropskim demokratskim i liberalnim vrednostima. Srbija je pristala da bude uvučena u kontekst ruskih interesa i upravo zato je nastao haos, koji je izazvao preterane reakcije i srpske i kosovske strane.

 U kom smislu je novi srpski nacionalizam različit od starog?

Samadžić: U periodu od raspada SSSR-a 1991. do dolaska Vladimira Putina na vlast 2000, srpski nacionalizam bio je prepušten staljinističkoj, golootočkoj struji Saveza komunista Srbije i JNA, koja je jedina bila u stanju da realizuje partijske interese. Pred izvesnošću pada komunizma, ti interesi su Srbiju vezali za sudbinu SSSR-a. Srbija je već tada postala periferna lešina sovjetske imperije, koja se trudi da postane stvarna ili imaginarna članica Ruske Federacije.

Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast 2012, u vladajućoj politici postojale su, uslovno rečeno, dvije struje: jedna otvoreno proruska, koju je personifikovao predsjednik Tomislav Nikolić; druga je bila prozapadna, a predvodio ju je tadašnji premijer Aleksandar Vučić. Gdje je danas predsjednik Vučić?

Samardžić: Ne bih iz tog konteksta isključio Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića i sve njihove saradnike i kohorte. Oni su aktivno sprovodili ruski interes u Srbiji, otvorili politički, ekonomski i kulturni prostor Putinovoj agenturi kako bi joj omogućili da remeti ionako rovite odnose u susedstvu. Kao strana koja je devedesetih izazvala rat u Jugoslaviji i podržala genocid, Srbija ostaje najodgovornija i za budućnost postjugoslovenskih odnosa. Gde je Vučić danas? Mislim da je predsednika Srbije progutalo okruženje koje je sam izabrao, a koje su mu službe podmetnule. Saradnici, kumovi, porodica usmeravali su Vučića u sferu koruptivnih, istovremeno i ruskih umesto srpskih interesa. Doduše, tokom briselskih pregovora sa Hašimom Tačijem, Vučić se uverio i u slabosti spoljne i bezbednosne politike Evropske unije. U tom smislu bi Brisel morao razmišljati o istrazi, u najmanju ruku o političkoj odgovornosti.

Kakvoj istrazi?

Samardžić: Istrazi stavova i delovanja Federike Mogerini u procesu pregovora Beograda i Prištine.

Zašto?

Samardžić: Znate zašto su SAD otvorile pitanje dolaska Donalda Trampa na vlast? Naravno, indikativna je i uloga Borisa Džonsona u Bregzitu.

Hoćete da kažete da vjerujete u spekulacije da je Rusija gospođi Mogerini pomogla da dođe na mjesto šefice EU diplomatije?

Samardžić: To ne znam, ali je Mogerini, kao bivša komunistica, sigurno bila zanimljiva ruskoj agenturi. Evropsku liberalnu demokratiju danas napadaju i levica i desnica. Možda Mogerini nisu vrbovali, ali su pitanja vezana za njeno odsutno držanje, lišeno stava, ideje, rešenosti, energije danas važnija od pitanja njene sposobnosti. Šefica evropske diplomatije potkopala je spoljnopolitički kredibilitet EU, a neuspeh u pregovorima Beograda i Prištine nije samo poremetio regionalnu stabilnost i bezbednost, već je i otvorio pitanje spremnosti EU za eventualno kompleksnije izazove. Neuspeh Federike Mogerini Brisel je učinio nelegitimnim, neverodostojnim, nesposobnim. Ona je ponižavala obe strane, držala ih u špajzu, što je sve praćeno nesuvislim, stupidnim komentarima Maje Kocijančič. Zato je lako razumeti zbog čega se i srpsko i kosovsko društvo danas osećaju tako poniženo, poraženo, izgubljeno.

Ne mislite da su pregovarači Srbije i Kosova doprinijeli osjećanju poniženja?

Samardžić: I Vučić i Tači su više vodili računa o svom biračkom telu nego o potrebi da brzim i efikasnim dogovorom realizuju javni interes. Za mene je taj interes u obostranom priznanju i uvažavanju, u institucionalizaciji procesa pomirenja, u postupnom ukidanju granice između dve države čim ona bude definisana pravno obavezujućim sporazumom. Vučić nije bio dovoljno jasan sa svojim predlogom o razgraničenju. Mogu samo da nagađam da granica Kosova i Srbije nije nekadašnja granica jugoslovenskih republika i da se na nju ne mora primeniti mišljenje Badinterove komisije iz 1991. Eventualna korekcija te granice bilo bi zadovoljenje ekstremnih nacionalista na srpskoj strani, ali bi razgnevilo one slične na drugoj. Pitanje konkretne granice u ovom trenutku je ipak manje važno od posledica nastavka tekuće agonije.

Bilo bi zabrinjavajuće ukoliko se Ramuš Haradinaj sada zaista okrenuo marksističko-lenjinističkoj grupi okupljenoj oko pokreta Samoopredeljenje, čiji je lider Albin Kurti, verovatno obrađen u srpskim zatvorima, uspostavio spregu spojenih sudova s najekstremnijim krugovima u Beogradu. Ta sprega odgovara Moskvi, koja se sprema da, pomoću Milorada Dodika, sukob prenese u Bosnu i Hercegovinu.

To je neminovno?

Samardžić: O tome je nedavno pisala Dženana Karup Druško za sarajevski portal Avangarda. Ruski plan destabilizacije Crne Gore i Makedonije je, nadam se, propao. U BiH je više konfliktnog potencijala i frontovi su jasnije definisani. Nedovršen državni status BiH Rusiji dodatno olakšava posao. U tom smislu je zabrinjavajuća i izjava Aleksandra Vučića da srpski nacionalni interesi nikad neće biti zadovoljeni jer svi Srbi neće živeti u jednoj državi.

Kako ste razumjeli izjavu predsjednika Vučića?

Samardžić: Ne samo kao najavu njegovog nezadovoljstva mogućim rešenjem kosovskog problema, kao i nezadovoljstva srpskim statusom u BiH, nego i kao očigledno distanciranje od evropske ideje i procesa integracije u EU. Odustajanje Srbije od EU ; znači približavanje interesima Rusije i druge strane, problem srpskog nacionalnog ujedinjenja i ujedinjenja svake druge balkanske nacije unapred je rešeno, time i obesmišljeno evropskom integracijom.

Istovremenim ulaskom Srbije, BiH, Crne Gore, Makedonije i Kosova u EU definitivno bi bilo rešeno svako pojedinačno nacionalno pitanje. Upravo zato je članstvo država regiona u NATO za Moskvu drugorazredno pitanje u odnosu na integraciju u EU, koja podrazumeva marginalizaciju konfliktnih potencijala. Rusiji odgovara da dalje deli region kako bi nastavila agresiju u Ukrajini i pritiske na Baltik.

Što predsjednik Vučić poručuje Zapadu kada, nakon varnica na relaciji Srbija Kosovo i hitne sjednice državnog vrha, na razgovor poziva samo dvojicu ambasadora ruskog i kineskog?

Samardžić: U javnosti postoje dva tumačenja: jedno je da Vučić, dok tajno i suštinski ostvaruje partnerstvo sa Zapadom, demonstrira partnerstvo Srbije sa Rusijom i Kinom kako bi anestezirao svoje radikalsko biračko telo; drugo je da je definitivno odustao od EU i da Srbiju namerava da priključi ruskim i kineskim političkim i ekonomskim interesima. Još uvek ne raspolažemo svim činjenicama, ali mogu izneti svoj politički stav. Za mene je svako partnerstvo s Rusijom i Kinom nepoštovanje osnovnih normi o ljudskim pravima, tj. prihvatanje nasilničkog totalitarizma. U slučaju Srbije, konkretno, to partnerstvo znači povratak u golootočki komunizam i nastavak procesa koji jugoslovensku dezintegraciju prenosi na dezintegraciju srpskog društva. U kontekstu rusko-kineskog partnerstva, srpsko društvo će biti potpuno uništeno. Jasno je i u kojem pravcu ide putanje tog unutrašnjeg razaranja.

U kojem pravcu?

Samardžić: U pravcu ukidanja političkih, građanskih, ekonomskih i kulturnih sloboda. Govorim o nepodnošljivoj javnoj klimi netolerancije, histerije, zastrašivanja, paranoje; o iseljavanju naših najkvalitetnijih kadrova oko 100.000 ljudi je, nakon 2012, pobeglo od Vučićeve vlade; o slabosti države i njenih institucija; o odsustvu racionalne strategije razvoja; o uništavanju svakog diskursa koji bi institucije i javnu politiku približio evropskim načelima sloboda, demokratije, institucionalne i lične odgovornosti, transparentnosti, proceduralnoj i tržišnoj efikasnosti, razvijenim finansijskim institucijama, slobodnoj ekonomiji, slobodnom kapitalu, slobodnom mišljenju.

Ko razara srpske institucije? Nakon upada specijalnih jedinica kosovske policije ROSU u Mitrovicu i hapšenja Srba osumnjičenih za ubistvo Olivera Ivanovića, predsjednik Vučić je kazao da potpredsjednik Srpske liste, “kontroverzni biznismen” Milan Radoičić, koji je te noći takođe trebalo da bude uhapšen, “nije ubio Olivera Ivanovića i to srpska policija može da tvrdi sa punom odgovornošću”. Zašto ovako žustra odbrana Radoičića?

Samardžić: Prvo, sedma tačka Briselskog sporazuma iz 2013. podrazumeva postojanje jedne policijske snage na Kosovu koja će se zvati kosovska policija, što znači da će sva policija sa severa Kosova biti integrisana u kosovsku policiju, čija će nadležnost biti i ostvarena na celokupnoj teritoriji Kosova. To je potvrdio upad jedinice ROSU u Severnu Mitrovicu. Njih su, u istrazi ubistva Olivera Ivanovića, interesovali sumnjivi ili bezbednosno zanimljivi pojedinci, do kojih su došli hapšenjem i, verovatno, pretresom.

Drugo, sa žaljenjem primećujem da su predsedniku Vučiću prioritet marginalci i sociopate, da je ostao bez legitimne podrške koja bi njemu i Srbiji pomogla da se izvuče iz krize čija su ishodišta, naročito u kontekstu ruskih strateških pritisaka i slabosti Brisela, nejasna i zabrinjavajuća. Otvarajući takozvani unutrašnji dijalog o Kosovu, predsednik Srbije je iz slojeva neke imaginarne srpske elite u javnost isturio one najgore, sve sa ciljem da huškaju ili da u najboljem slučaju, bulazne. O takvom (polu) svetu je, kao o intelektualnom podzemlju, davne 1992. govorio Vuk Drašković, precizno ih povezujući sa službama koje su razorile jugoslovensko društvo. Ako je, dakle, Milan Radoičić zaista ,,Arkan 21. veka“, podsetio bih na način na koji su svojevremeno završili Željko Ražnatović Arkan i Slobodan Milošević. Vučić je verovatno uveren da promena strateških odnosa u Evropi neće dovesti do sličnog raspleta. Međutim, ako uporedimo Arkana i njemu nadređenog Jovicu Stanišića sa Radoičićem i aktuelnim šefom Službe Bratislavom Gašićem, videćemo da su Ražnatović i Stanišić nesumnjivo superiorni, bez obzira na štetu koju su počinili.

Što bi zaustavljanje procesa evropskih integracija Srbije značilo za region?

Samardžić: Možda ću biti vulgaran, ali pretpostavljam da su u procesu jugoslovenske dezintegracije Beograd i Vojvodina mogli više interesa videti u napuštanju zajednice, odnosno u nekoj vrsti partnerstva sa Slovenijom i Hrvatskom. Slovenija je, međutim, jedina definitivno bezbedna od povratnih udara tog procesa. Hrvatska se ponovo uvlači u etničko razvrstavanje u BiH, dopuštajući da je izbuši ruska agentura. O tome svedoče afera Agrokor i fenomen putinovskog Živog zida, ali i sve složeniji odnosi u HDZu. Politika zvanične Moskve je zaustavljanje evropskog puta Srbije, uz nastavak destabilizacije Hrvatske, zatim dalja putinizacija Srpske napredne stranke, Hrvatske demokratske zajednice i njihovih opozicija, koje uslovljavaju novo narušavanje odnosa u BiH.

Crna Gora je napustila tu opasnu orbitu, iako je suočena s pritiscima i susedstva i sopstvene kvislinške opozicije.

Crnogorski neprijatelji u Crnoj Gori imaju status holivudskih zvijezda

Ako se u svega desetak dana Ratko Mladić iz Haga telefonom javi u program srpske televizije sa nacionalnom pokrivenošću, ako premijerka Ana Brnabić kaže da se u Srebrenici nije dogodio genocid, ako Milorad Dodik, suprotno zakonu BiH, u Predsjedništvo donese zastavu RS, ako zvanični Beograd, potpomognut Rusima, uspije da blokira ulazak Kosova u Interpol, ako optužena za pokušaj terorizma, Branka Milić, pobjegne u Ambasadu Srbije, a Beograd o tome ćuti, znači li to da se Srbija vraća u devedesete?

Samardžić: Sud u Nirnbergu je za samo jedanaest meseci osudio sve naciste koji su mu bili u domašaju, smatrajući ih suštinom nacističkog zločinačkog poduhvata i odgovornim za Holokaust. Sa druge strane, Haški sud je optužene lišio prava da se brzo i efikasno brane, a žrtve ponovo izložio progonu, poniženju i relativizaciji njihovih patnji, relativizujući time i političke namere koje su te patnje proizvele. Televizija B92 je pristrasnim komentarima, prikrivanjem suštine, konteksta i činjenica godinama abolirala i optužene i zločine za koje su oni optuženi, a u tome su sasluživali i RTS i svi relevantni mediji u smislu širokog uticaja. Ako je tema povratak Srbije u devedesete, možda je manje važna činjenica da se Vučič ipak vraća u radikalsku prošlost mada je obećao suprotno od opštih tendencija putinizacije i vlasti i opozicije i razaranja poslednjih demokratskih i evropskih snaga u srpskom društvu. Opozicija oko Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Borka Stefanovića takođe negira zločinačku prošlost kako bi negirala našu evropsku budućnost.

Zašto?

Samardžić: Vlast i opozicija u Srbiji u istom su frontu društvene dezintegracije koja je usledila nakon jugoslovenske dezintegracije, sve sa ciljem da se Srbija svrsta uz interese Rusije i Kine. Ruski politički interesi postaju činilac društvene regresije. Kineski ekonomski interesi postaće i politički, pa ćemo birati ne između liberala i socijaldemokrata, nego između Staljina i Mao Cetunga. Baš kao u pariskim bistroima iz 1968, zbog čega ne čudi to što je Brisel danas tako zbunjen. I u Crnoj Gori se osećaju slabost vlasti i rastuća agresija opozicije koja računa na frojdovsku spregu s Rusijom, ali i na njenu agenturu.

Gdje prepoznajete slabost vlasti? Da li vrh crnogorske Vlade pokazuje slabost kada osiono odgovara premijeru Zoranu Zaevu, dok se predsjedniku Vučiću, uprkos konstantnim nasrtajima Srbije na Crnu Goru, ne usuđuje da na bilo koji način uzvrati?

Samardžić: Dužnost svake vlade je da obezbedi punu vladavinu prava. Kako je moguće da osoba krajnje sumnjivih sposobnosti tek tako pobegne iz suda i sakrije se u Ambasadi Srbije?! Kako se moglo dogoditi da ambasador Srbije, inače pripadnik zločinačke politike koja je ovu zemlju trajno demolirala i unakazila i koji dolazi iz najcrnjih espeesovsko-julovskih krugova, dobije agreman crnogorske Vlade?! I tobože je prijatelj Crne Gore. A gde su stvarni srpski prijatelji Crne Gore?

Mislite da ih nema?

Samardžić: Gde su?! Imate li neki diskurs otvoren za prijatelje, a da teme nisu samo identitetska pitanja koja jesu važna kako bi se stabilizovala evropska i evroatlantska opredeljenja Crne Gore, ali su, posmatrana sa strane, često suvišna ili bizarna?

Jedini dominantan diskurs koji je vezan za Srbiju ili za srpsku zajednicu u Crnoj Gori je onaj koji, u cilju kriminalizacije crnogorske Vlade i njenih strateških opredeljenja, nameću Matija Bećković, Amfilohije Radović i horde ludaka koje razaraju i crnogorsko i srpsko društvo.

Crna Gora ima dve akademije nauka, državni Univerzitet i privatne škole, institute, establišment, medije… Koje su to javne teme, koje su to javne dileme koje oni kandiduju, a koje ne spadaju u kuknjavu o odbrani nezavisne Crne Gore ili u kuknjavu o tome da je crnogorska nezavisnost Srbima neprihvatljiva i neprijateljska? Ako Srbiji nedostaje Milo Đukanović, u svakom kriznom trenutku on nedostaje i Crnoj Gori. Ipak, pitam se gde su ljudi, čemu institucije?

Nakon 1945, Srbija je prihvatila Crnogorce na onaj način na koji savremena Crna Gora nije u stanju da prihvati svoje srpske prijatelje. Neprijatelji Crne Gore u Crnoj Gori imaju status holivudskih zvezda i to ostaju i kada im se zabrani dolazak u nove misije u kojima truju i huškaju. Ali, to su ipak problemi i čast slobodne i evropske Crne Gore, one koju vole i poštuju i najbolji Srbi i najbolji Crnogorci.

Evropska ljevica i totalitarni režimi

Rusija se danas optužuje za umiješanost u izborne procese u SAD, u zemljama EU, na Balkanu. Odakle predsjedniku Vladimiru Putinu tolika moć?

Samardžić: To je duga istorija. SSSR je dugo kontrolisao celu Istočnu Evropu, povremeno privlačeći Jugoslaviju. Nakon 1945, Evropljani i Amerikanci imali su ozbiljnih problema u Italiji i Francuskoj, čije su komunističke partije bile izuzetno popularne.

Levičarska evropska inteligencija je i u vremenu Hladnog rata, a to čini i danas, koketirala sa staljinizmom, maoizmom, podržavala zločinačke režime na Kubi, u Vijetnamu,Kambodži, Aljendea i levičare u Čileu koji su otvarali put sovjetskom prodoru u Latinsku Ameriku.

To su činili i neki značajni evropski umjetnici.

Samardžić: Umetnici i društveni naučnici često su ekonomski paraziti kojima su bliski modeli državnog socijalizma i redistribucije, time i kolektivizma. Intelektualna levica u biti odbacuje sve evropske slobode.

Kada je reč o poreklu ruske moći, veoma su aktuelna otkrića o mehanizmima uticaja koje je koristila ruska agentura na zadatku političke destabilizacije EU i SAD. Jedan od metoda je razaranje evropskog društva, koje je otvoreno, slobodno i u tim domenima lako ranjivo. Manipulisali su socijalnim nezadovoljstvima, osnovanim i imaginarnim, migrantskom krizom i sukobima koje je ona otvarala; najzad, i podsticanjem ekstremnih političkih grupa neonacističkog, neofašističkog ili neokomunističkog opredeljenja. Kako je SSSR intervenisao u Španskom građanskom ratu 1936, tako Putin podržava katalonske separatiste. U Italiji i Nemačkoj se povampiruju fašizam i nacizam. Neofašisti i neonacisti politički su partneri zvanične Moskve. Slično je u Francuskoj, u Velikoj Britaniji, u državama Višegradske grupe.

Tamara Nikčević
Pobjeda