16:30h

Leksilijum nije dozvao mojim očima ovog popodneva ni zrno sna.

Pustio sam Morikoneovu muziku, dohvatio Solženjicinovu knjigu “Voli Revoluciju“, u nadi da će glava klonuti, a knjiga ispasti iz ruku, koje bi u tren ščepala ona iznenadna sanjivost, u kojoj svijest nestaje.

Ni čitanja, ni sna.

Osta Morikone.

Razmišljam.

Nesretni čovjek izvršio je samoubistvo bombom, ranio mnoge ljude.

Na svetom mjestu.

U sudu.

I?

Niko ne kaže i niko ne zna zašto je baš izabrao sud. Tim prije, što, kako rekoše nadležni, od toga dana nije imao nikakav poziv.

Nije trebao da bude tu.

Pogledajte kakvu inverziju, kao i obično, uradi ova vlada.

Pazite.

Kažu, u pitanju je izolovan slučaj. Ma, nemoj.

Da je neki samotnjak postavio bombu na isto mjesto, pa javio, pa ona eksplodira, kakav bi to slučaj bio? Izolovani, organizovani?

I što je najgore, jedan ministar i komšija znaju da je tragično stradali imao određenih problema.

Kad su i od koga to saznali, ne znamo, ko im je to saopštio, i kakvi su problemi, možda psihički, ni to ne znamo.

Ovo je nevaspitano – užasan odbrambeni otklon od odgovornosti.

Tim prije što istražni organi još ništa zvanično nijesu saopštili, niti dali psihički profil tragično stradalog.

Najmanje, da poginuli ima određenih problema.

Imamo priliku.

Da vidimo, kao na Cetinju, kako bez pijeteta prema ičemu i bilo kome vladajući režim svoju bruku pretvara u normalnost.

Ostali su, naravno, nenormalni.

mportal