Nepomenik među Evropljane

Nepomenik među Evropljane

Piše: Slavko Mandić

Da ima zere hrabrosti u crnogorskom rukovodstvu, srbijanskom preśedniku bi znatno prije Tivatskog samita bio zabranjen ulazak u Crnu Goru. Bilo bi mu jasno rečeno da se miče i više ne priviri na ove strane dok je god živ. Zato što je učinio toliko zla i besprizorno iskaljivao svoj bijes nad Crnom Gorom, nastojeći da umanji njen značaj i spriječi je po svaku cijenu da se priključi porodici evropskih naroda. Boli ga, jasno je, što će naša zemlja, mimo njegove volje, ući u Evropsku Uniju, dokazujući na taj način koliko je u civilizacijskom smislu ispred njega, odavno pomahnitalog i njegove besprizorne despotije.

Naravno, diplomatija ne podrazumijeva takvu vrstu odgovora. Bar ne za sad, ali nije rečeno da nešto slično neće uslijediti kad konačno dara prevrši svaku mjeru. Jer je jasno da Vučić neće stati i da će pokušat po svaku cijenu da instalira mnogobrojne ćaci čardake po cijeloj Crnoj Gori, kako bi destabilizovao našu zemlju i opet je uveo u vlastitu zonu uticaja. Pogotovo sad kad mu nije uspio desant na Tivat i kad je uhvaćen u laži, pokušavajući da dobro poznatu bandu kriminalaca i batinaša, koja mu služi za razbijanje naraslih demonstranata po Srbiji,  predstavi kao nevino stado ovaca koje je neko poslao da zamuti vodu u Tivtu i evropsku elitu uvjerio da Crna Gora nije sposobna niti je dorasla za ozbiljnu priču kakva je Evropska Unija.
Na sreću, razotkiven je. Strane i domaće službe potrudile su se da mu zasluženo zagorčaju život. Dotukla ga je sopstvena glupost. Njegova nesposobna SNS kamarila, sačinjena od pretpolitičkih glasnogovornika ometenih u razvoju organizovala je 87 njima ravnih raznobojaca, potrpala ih u iznajmljeni avion i poslala Evropljanima da im urlanjem, drekom, ekscesima i po nekim prebijanjem nedužnog naroda po ulicama začine Samit od koga je Crna Gora očekivala mnogo. Nabildovani tetovirani autistični likovi, po Vučićevom nalogu, koji je išao preko Bijeljine, bili su spremni da krenu na odredište čim napuste avion. Visinske i sve ostale pripreme odradili su na vlastitom terenu, trenirajući na svome narodu i studentima koje su prebijali kad god im se za to ukazala prilika. Uz pomoć i podršku policije. Zato su valjda razumjeli da je crnogorska policija tu da ih zaštiti i pruži im svu potrebnu logistiku, uvjereni da je Aco Srbin završio sve neophodne konsultacije na tu temu. Grdno su se prevarili. Nijesu znali da saradnja sa jakim međunarodnim službama zaduženim za bezbjednost jasno definiše što se u ovakvim situacijama radi. Tako da dalje od aviona nijesu mogli mrdnut.

Krenula je srbijanska hajka. Počela je vrana da hvali gavrana, jer su oboje crni. Da crnji ne mogu bit. Prvi je zakukao Vrati konju glavu Dragane. Kotrljale su se suze gromoglasno niz zabrinuto lice Vučićevog kapitena beščašća. Potom je krenula serija laži. Ređali su se likovi iskrivljenih fizionomija, sa obezbijeđenim visokim partijskim obrazovanjem po sistemu Mega trenda, koji su objašnjavali hrabrost vožda da ode u osinje gnijezdo i Crnogorcima u brk saspe sve što je naumio. Prethodno mu je BIA saopštila da ne ide đe je naumio, jer mu je život bukvalno ugrožen, ali se stara junačka kost nije na to obrtao. Ide, pa neka pucaju „nesrećnici“ dok on svima dijeli lekcije o patriotizmu i spremnosti da hiljaditi put položi život, zlu ne trebalo, za svoju Srbiju, koju je, uzgler rečeno, zajedno sa odabranom družinom, očerupao do gole kože.

Aco Srbin nikad nije izgledao skrušenije. Bez poznate arogancije, prepotencije, nevaspitanja i nekulture, i neophodnih maligana, pokušao je da objasni glupost i da razbojnike iz Ćacilenda predstavi čak i kao vatrogasce koji su davno spašavali Lušticu od razbuktalog požara. O kakvim se likovima radi, ne bi čudilo da su zaista tamo bili, ali prije u ulozi piromana a ne vatrogasaca.
Batinaši su spakovani u isti avion i vraćeni tamo odakle su i došli. Slećeli su u Ćacilend, đe su ih dočekali na crvenom tepihu uz patriotsko zapomaganje baje Malog Knindže. Evropski, nego kako.
Bijesan što su mu poćerali ćaci družinu, njegovu ličnu intelektualnu gardu, Aco Srbin je pokazao svu svoju bijedu i jad kad je ni krivom ni dužnom narodu iz Crne Gore značajno otežao ulazak u Srbiju. Kad je pritisnut od Evrope, koja je još jednom viđela njegovu poganštinu na djelu, Aco Srbin je toboš „zamolio“ svoje organe da širom otvore granice, jer su, kako je kazao ljudi u Crnoj Gori “sestre i braća”, poručujući da  su dobrodošli u Srbiju.

“Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže; Otada smo viši prijatelji. U glavu mi pamet ućeraste.”