Ne prvi put

Meliha Meli Ramusović

ŠTA SE DEŠAVA KADA  POLITIKA RIALITI SPEKTAKLA BUDE  PRINUĐENA DA SE POKORI STVARNOSTI ?  

Piše: Dr Meliha Meli Ramusović, ekspertkinja u oblasti masovnih komunikacija

Počnimo od stvarnosti. One koja je nestala iz politike, iz akademskih ustanova, koje nema ni na naslovnicama, a naročito ne  u srcu vodviljski glasne tame javne debate.

Bombardovana hiperinflacijom svega,  utihnula u narcisoidnoj  buci  društvenih mreža, stvarnost je postal incident same sebe.  A,u tom svom incidentnom bivstvovanju, sebe može tek postfestum da dokaže.

Pa će se tako, retroaktivno, predstaviti i ova stvarnost u kojoj je Crna Gora samu sebe iznevjerila. Ne prvi put.

Naslućuje se ta naša stvarnost negdje na marginama rialiti spektakla srpskog sveta, komitskih igrokaza,  maršalovih planova apostolske inspiracije, I to u tišini onih u čije ime se dešavaju promjene – istorijske,  kažu jedni , praistorijske, tvrde drugi. U tišini građanina. Tišini koja se za trenutak prevari i sebi da glas, glas koji ne oprašta uvijek budno oko kerbera spektaktakla. Spektakla u kojem za sve , i svašta (a sve češće  i ono opasno svašta), mjesta ima, samo za stvarnost – ne.

Nema mjesta onoj stvarnoj stvarnosti, u kojoj je demokratija upitna, šovinizam neupitan, institucije zarobljene, politički pedigre bitniji od obrazovanja , meritokratija izgubljena u prevodu, a društvena odgovornost shvaćena kao servilnost.  Servilnost “gospodaru” , lokalnom , ili onom sa elementima inostranosti,  ili pak, nekom drugom,  sa elementima onostranosti. Iznad svega, skrivena je stvarnost sveprisutne korupcije, koja izjeda dostojanstvo i samobitnost društvenog tkiva.

Pitanje i nije da li će ta stvarnost biti . Ona već jeste ,samo joj treba momenat da sebe obznani u svoj svojoj brutalnoj bezperspektivnosti. A pitanje, koje sve nas dovodi u pitanje, jeste šta sve ta stvarnost, i takva kakva jeste, depresivni ilegalac u identitetskim spetaklu besmisla, nasleđuje sa sobom od tog opasnog simulakruma kojim se pokriva.

Naslijeđuje li i Crnu Goru u nebesima srpskog i komitskog sveta/svijeta ?Zbunjenost jednog  moćno kompleksnog identiteta, koji sebe nasilno želi da pojednostavi? Ovako ili onako, zeleno ili bijelo , plavo, crveno . Raspolućenu naciju koja zagledana u sebe u retrovizuru , previđa onaj autoput u budućnost. Skuplji i od ovog najskupljeg

Naslijđuje li  generaciju kojoj debata nije plemenita kategorija ljudskog uma , već progon  onog ko misli drugačije. Generaciju kojoj je biti glasniji bitnije, nego biti u pravu . Generaciju u kojoj je individualizam potcijenjen, a plemenska pripadnost, opasno precijenjena.

I možda, najopasnija zapitanost -naslijeđujemo li  kolektivni otpor prema stvarnosti? Jer, probali smo zabranjeno voće zabluda, opasno jednostavnih  odgovora na kompleksna pitanja,  zaraznu  lakoću neistine  i onima koji to budu nudili, predaćemo, bez mnogo borbe, moć nad našim dušama, strahovima i bijesovima.  Predaćemo i ovdje i negdje tamo daleko. A sa tom predajom odričemo se i budućnost kakvu zaslužujemo.

Stvarnost, baš kao i istina, može biti samo jedna. I istina je da za tu istinu u politici, koja nam se danas bezidejno i besramno nudi,  nema mjesta.

Ni hrabrosti.

Barem zasad, nema.