Ne može i ne može

Piše: Željko Rutović

“Stvari ne mogu ostati onakve kakve su, upravo zato što su takve kakve jesu”, glasi Brehtov aforizam koji je svojom suštinom i duhom primjeren karakteru odnosa i stanja unutar vladajuće parlamentarne većine. Takve kakve jesu, stvari su (pre)poznate kako konstituentima vlasti, tako i domaćoj i međunarodnoj javnosti. Međuprostor između spoznaje stvari, takvih kakvih jesu i sjutrašnje ure u kojoj takve stvari više neće biti iste, koristi(će) se za najširi spektar javne i tajne diplomatije, (para)obavještajnog rada, pritisaka, lobiranja, sukoba (ne)vjernika i otpadnika, gdje će svako za sebe grabiti što bolju startnu poziciju za dan kada stvari više ne budu takve kakve jesu.

Ambicija narativa van je vremenskog lociranja do kada “stvari ne mogu ostati onakve kakve su…”  je problematizovanje okvira u kojem se očitava politička ambivalentnost, heterogenost, programski dualizam, kontradiktornost i konfliktnost, kao činioci koji političke stvari izmiješaju van principijelnosti, realnosti, doslednosti i stajne tačke politike kao odgovornosti prema biračima i prema javnosti. Ništa od toga. Naprotiv.

Koalicija konstituisana na modelu nekritičke podrške međunarodnih centara moći, tj. geo-političko-obavještajno-klero inženjeringa u cilju uspostave nove vlasti, po principu, pošto – poto i tehnici populističkog iracionalizma klerikalno svetosavskog “istinoljublja” i posebno, revanšističkoj ekipiranosti i političko-patološkoj okupiranosti Milom Đukanovićem kao mobilizatorskom im centrumu, govori u prilog održivosti Brehtovog aforizma da “stvari ne mogu ostati onakve kakve su…”

Ne može i ne može. Razloga je mnogo. Nespojivosti dosta, jer kako pomiriti ne(stvarno): zajedno pod ruku gunj i bečko odijelo, ojkanje s prstom u uvu i filharmoniju, teokratiju i demokratiju, mantiju i sudijsku togu, srednjevjekovlje i slobodoumlje, slobodu izražavanja i njenog ugrožavanja, fašizam i antifašizam, kletvu i Hipokratovu zakletvu, populizam i realizam, ljudska prava i pravo jačega, EU standarde i istočne despotije,  Evropu i protiv Evrope… Ne može se navodno slaviti crnogorska nezavisnost a da se premijer pitao možda Crne Gore ne bi ni bilo. Ne može za 9. maj i protiv 9. maja. Zato iz mnogih ne može i ne može, koje se kod nove vlasti pod okriljem noći množe (sledstveno srednjevjekovnom mraku) svako malo se dešavaju apsurdnosti, paradoksi, neprincipijelnosti iz repertoara trivijalne pret-političke ekvilibristike koje trebaju zavarati tragove koji do pećine vode. A tamo (daleko) može sve. Ujutru jedno, uveče drugo, a sjutra već treće, pa tako na sve četiri strane, pa kom koaliciono smrkne, a kom svane. I tako može sve, da ministri u vladi Krivokapića, čestitaju tajno Leposaviću negiranje genocida u Srebrenici, pa da brže-bolje, isto poreknu javno  po omiljenoj im, ni luk jeli, ni (svetosavski) tamjan mirisali. A tamo daleko iza kulisa, klerikalna vlada potroši silnu energiju da litijaškom populusu dokaže da i oni misle što i Leposavić, ali na malo drugačiji, samo za javnost, način. I svjesno, i desno, da desnije ne može biti, sve ono što se i u pred, i u postizbornom nevremenu ne može skriti. I tako redom sa zločincem Kavajom protiv nezavisnog Kosova u kafani, i za nezavisno Kosovo kad se sa Evropljanima za milost šake vlasti divani. Izvrdavajući, kalkulišući, mijenjajući teze, Srebrenica je za Vladu u Premijerovom “pismu narodu” i “pitanje” i “zločin” sve samo ne genocid, jer kako u Sarajevu nedavno reče premijer “krivac za Srebrenicu i žrtve rata nikada nije jedan”.

No, po staroj istini, ne možeš lagati sve ljude sve vrijeme, koliko god apostoli mislili da je vrijeme su-očavanja sa istinom tamo daleko. Kad god bude, biće to po njih nevrijeme.

Čak i kad u svom administrativno-birokratsko-teokratsko-“ekspertskom” ustrojstvu stvari tehnički navodno opstaju, one odavno nijesu takve kakve jesu. U prilog ovoj tezi ne treba se pozivati ni na koga, i ni na što drugo, već na izjave konstituenata vlasti, binarno pozicionirane na relaciji DF-premijer Krivokapić. Međuprostor te relacije nije ništa drugo već kukavičko (oni bi kazali taktičko) dnevno jalovo manevrisanje, ćutanje, kupovina vremena, kako li bi se u nekom novom vremenu predstavili-ponudili kao konjukturni traženi i zapadu preporučeni dobri momci za neki novi politički algoritam razlike malih brojeva.

No, stvari odavno više nijesu i ne mogu biti iste.