Nasilje u Podgorici se dugo pripremalo kroz istorijski revizionizam

INTERVJU: Balša Božović, direktor Regionalne akademije za razvoj demokratije

Ključnu ulogu imaju i mediji pod direktnim uticajem bezbjednosnih struktura iz Beograda. Sve to ima jasnu političku zaleđinu u strankama koje su bliske režimu Aleksandra Vučića. Kada institucije ostanu nijeme pred podizanjem spomenika koljačima i zločincima, kada ekstremizam postane prihvatljiv, a nasilje „razumljivo“, onda dobijamo ono što danas gledamo na ulicama – kaže Božović

Autorka:Violeta Cvejić

Na vlast je došla struktura koja svoje vrednosne obrasce izvlači iz ratova devedesetih, iz narativa o „ugroženom srpstvu“, kao i iz revizionističkog romantizovanja kolaboracije iz Drugog svetskog rata. Taj ideološki okvir nije crnogorski – on je uveden spolja. I tu dolazimo do suštine. Beograd već godinama sistematski gradi političku, medijsku i parapolitičku mrežu uticaja u regionu, a Crnu Goru vidi kao ključnu tačku za projektovanje koncepta tzv. „srpskog sveta“ – kaže u intervjuu Pobjedi Balša Božović, direktor Regionalne akademije za razvoj demokratije. Ističe da zato nasilje koje se preliva nije posljedica slučaja, to je instrument političkog uticaja Aleksandra Vučića.

POBJEDA: Uvod u nerede u Podgorici bilo je divljanje navijača na fudbalskoj utakmici u Nikšiću, zatim bakljada u čast osuđenog ratnog zločinca Nebojše Pavkovića. Takvo nasilje imamo u Srbiji već godinu. Ko je odgovoran za prelivanje nasilja u Crnu Goru?

BOŽOVIĆ: Nasilje koje danas gledamo u Podgorici nije nastalo juče. Ono se priprema godinama, kroz istorijski revizionizam, kroz instrumentalizaciju navijačkih grupa, kroz militarizovan i šovinistički govor koji dolazi iz struktura Crkve Srbije i lokalnih funkcionera u Nikšiću i Pljevljima, ali i kroz normalizaciju tog militantnog obrasca u javnom prostoru od strane javnog servisa i političkih komentatora naklonjenih vlasti.

Paralelno s tim, ključnu ulogu imaju i mediji pod direktnim uticajem bezbednosnih struktura iz Beograda. Sve to ima jasnu političku zaleđinu u strankama koje su bliske režimu Aleksandra Vučića. Kada institucije ostanu neme pred podizanjem spomenika koljačima i zločincima, kada ekstremizam postane prihvatljiv, a nasilje „razumljivo“, onda dobijamo ono što danas gledamo na ulicama.

Simbolički i suštinski, normalizacija nasilja vidljiva je i u ponašanju najviših državnih funkcionera. Predsednik Skupštine se sa govornice obraća državnom tužiocu i traži zaštitu svog srodnika, ne zato što je nevin, već uprkos činjenici da je pucao iz službenog vozila. To nije anegdota, to je poruka urušavanja vladavine prava i zahtev da se jedna grupa u društvu postavi iznad zakona.

Bakljada na visećem mostu u čast osuđenom ratnom zločincu Nebojši Pavkvoiću, FOTO:Društvene mreže/Stop kadar

POBJEDA: Predsjednik Srbije je rekao da „nema pojma šta se dešava u Crnoj Gori“ i da su „lažovi“ oni koji kažu da se Beograd preko Podgorice obračunava sa Turskom. Ali Vučićev bliski saradnik Aleksandar Vulin je osnovao Rusko istorijsko društvo u Srbiji i najavio „borbu za srpski svet“. Ko od njih dvojice govori istinu?

BOŽOVIĆ: Antiturska kampanja nije počela u Crnoj Gori, niti je spontana. Ona je pokrenuta u Srbiji nakon što je Turska isporučila naoružanje Kosovu, konkretno dronove. Od tog trenutka, tabloidi i državni mediji u Srbiji kreću da proizvode narativ o Turskoj kao „destabilizujućem faktoru na Balkanu“, a zatim se nadovezuju poruke Aleksandra Vučića i Milorada Dodika da Turska „podriva mir“. Dakle, Crna Gora je samo poligon, prostor preko kojeg Vučić pokušava da pošalje poruku Turskoj da je u stanju da politički naruši njen imidž u regionu. To će ga, naravno, koštati, jer Turska nije ni mala ni nevažna država. Ali će koštati i Crnu Goru i narušiće poverenje koje je Crna Gora decenijama gradila sa Turskom. Da bi se razumela ova promena u tonu Vučića prema Erdoganu, treba imati u vidu još jednu suštinsku stvar: Srbija i dalje odbija da napusti antinatovske pozicije i da postane deo kolektivnog sistema bezbednosti. Zbog toga svako naoružavanje u okruženju, bilo na Kosovu ili Hrvatskoj, režim u Beogradu doživljava kao pretnju.

Aleksandar Vulin, FOTO: Društvene mreže/Stop kadar

A realnost je jasna: Kosovo jeste nezavisna država i ima pravo da brine o svojoj bezbednosti koja je naslonjena na NATO. Problem je što Vučić to nikada nije prihvatio politički, pa svako jačanje kosovskih institucija i njihovih odbrambenih snaga proglašava antisrpskim. Ista slika se ponavlja i kada se naoružava Hrvatska, to je obrazac, ne incident.

Što se tiče odnosa Vučića i Vulina, njih dvojica ne govore suprotne stvari. Oni su deo iste strategije, sa precizno podeljenim ulogama. Vučić se pred međunarodnom zajednicom predstavlja kao faktor stabilnosti dok Vulin služi da destabiliše region i pošalje signal Moskvi da Beograd ostaje u orbitama ruskog političkog i bezbednosnog uticaja. Drugim rečima, Vulin javno izgovara ono što Vučić sprovodi: širenje ideologije „srpskog sveta“, saradnju sa ruskim akterima, jačanje proruskih i antizapadnih narativa.

Okupljanje mještana na Zabjelu, FOTO: Mara Babović/Pobjeda

POBJEDA: Može li se crnogorsko društvo samo oduprijeti uzavreloj atmosferi koja je nizom dezinformacija svjesno kreirana u medijima, a koje su proizvele islamofobiju, poziv na linč, govor mržnje, uništavanje imovine turskih državljana…?

BOŽOVIĆ: Crna Gora se danas suočava sa organizovanom kampanjom dezinformacija koja funkcioniše kroz spoj srpskog nacionalizma, religijskog huškanja, antiislamske propagande i geopolitičkog interesa projekata koji dolaze iz Beograda i Moskve. To nije incident ni prolazna epizoda – već sistematski mehanizam stvaranja panike, straha i neprijateljstva.

Videli smo kako se to odvija u realnom vremenu. Pusti se vest, iz samog vrha vlasti, da su turski državljani izboli momka u Podgorici. Institucije to potvrde bez ikakve ozbiljne istrage. U istom trenutku kreće histerija na društvenim mrežama, političari i glasnogovornici vlasti daju zapaljive izjave, a huligani, koji su unapred pripremljeni, izlaze na ulice. Medijski spin se pokušava zaokružiti i sa javnim servisom, za koji su to „pobunjeni građani“, dok se na terenu razbijaju i pale objekti i imovina u vlasništvu turskih državljana, a deca turske nacionalnosti ne idu u školu danima iz bezbednosnih razloga. Premijer, u hroničnom netalentu za politiku, populistički ukida bezvizni režim sa Turskom. A onda se ispostavi da policija zapravo ne zna ko je napao koga, ko je nosio nož, i da se možda radi o sukobu u kojem uopšte nisu učestvovali turski državljani. Dakle, društvo je dovedeno u stanje potpune dezorijentacije, u kome se strah proizvodi planski, a nasilje postaje politički alat. U svemu tome jasno se prepoznaje rukopis Beograda, kroz model destabilizacije preuzet iz devedesetih, dok vlast u Crnoj Gori, zarobljena sopstvenom nemoći, oportunizmom, a možda i ucjenom zvaničnog Beograda, ostaje saučesnik u opasnom igrokazu.

Crna Gora u tom trenutku nije pokazala da ima kapacitet da se odbrani od uvezene propagande i uvezenog nasilja. Ali to ne znači da odbrana nije moguća. Ona počinje time da se prekine normalizacija govora mržnje u medijima i da se jasno kaže ko upravlja tim medijima. Zatim da se identifikuju i procesuiraju strukture i pojedinci koji su organizovale nasilje i oni koji su te noći svesno obmanjivali javnost. I najzad, da se vrati prostor građanskom glasu većinske Crne Gore, onoj tihoj većini koja ne želi sukob, osvetu, ni tuđi rat. Jer istina je jednostavna: većina građana ne želi nasilje. I ta većina mora ponovo da postane politički vidljiva.

POBJEDA: Odgovornost onog ko izaziva nered je lična, međutim, huligani na ulicama Podgorice poručuju da je kolektivna krivica Turske, i vlast u Srbiji stalno insistira na kolektivnoj krivici da je kažnjena Srbija i narod, a ne ratni zločinci. U kakvu opasnost se dovodi region takvim tvrdnjama?

BOŽOVIĆ: Huligani u Podgorici nisu izašli na ulicu da izraze bilo kakav „stav“, već da hirurški precizno sprovedu zadatak da se krivica iz jednog incidenta kolektivizuje. To je suština. Jer, kolektivna krivica je najefikasniji mehanizam za opravdavanje nasilja. Kada se kaže da je „čitav narod kriv“, onda se svaki čin odmazde predstavlja kao „pravedan“, a svaka buduća agresija kao „samoodbrana“.

Srbija je već platila strašnu cenu ideje kolektivne žrtve i kolektivne osvete devedesetih. Kada se taj model prenosi na region, otvara se prostor za nove sukobe, jer se nacionalni identitet pretvara u oružje. Zato je lična odgovornost ključna. Zločin koji počini pojedinac mora da ima kaznu koja je lična. Odgovornost nije ni etnička, ni verska, ni nacionalna. Onog trenutka kada društvo to zaboravi, ono ulazi u spiralu kolektivnog straha, osvete i stalne mobilizacije za neki novi sukob. To je ono čemu se Crna Gora mora jasno suprotstaviti.

POBJEDA: Sadašnja situacija je demokratski ispit za Crnu Goru ispred EU, jer nju sa Albanijom EU vidi kao sljedeću članicu. Da li je crnogorska vlast svjesna šta propušta i u šta vodi zemlju ako i dalje nastavi sluganski odnos prema vlasti u Srbiji?

BOŽOVIĆ: Crna Gora je danas najbliža članstvu u Evropskoj uniji, ali samo ako pokaže da je sposobna da zaštiti javni red, manjine i vladavinu prava, i da sačuva svoj građanski karakter bez političkih kalkulacija. Evropska perspektiva nije nagrada za retoriku, nego za institucije koje rade, za društvo koje se ne plaši da se odupre pritiscima i za državu koja se ponaša suvereno. Ako vlast u Podgorici nastavi da reaguje zavisno u odnosu na Beograd, izgubiće i međunarodnu podršku i stratešku prednost koju Crna Gora godinama ima u odnosu na ostatak Zapadnog Balkana. Odluke o budućnosti Crne Gore ne mogu se delegirati ni Beogradu, ni Crkvi Srbije, ni navijačkim grupama koje predstavljaju produženu ruku tuđih interesa. Pitanje se svodi na jednu jasnu liniju: da li je Crna Gora suverena evropska država, ili je deo političkog projekta potčinjavanja regiona „srpskom svetu“. To nije spoljna dilema. To je pitanje dostojanstva, identiteta i budućnosti društva. Crna Gora mora sama, jasno i glasno, da donese tu odluku.