Naivnost Patrijaršije

Malo ko misli da je patrijarh Perić naivan političar, ali je njegov poziv studentima od 16. marta 2025. godine da se vrate u amfiteatre više nego naivan. U Beogradu se ne odvija infantilna zabava studenata, već se odvija rat Univerziteta sa odmetnutom vladom Aleksandra Vučića, koji se proširio u opšti narodni otpor diktaturi i njenim zalima. Tu povratka nema, studenti se neće vratiti knjizi, a narod se neće smiriti sve dok Vučić ne padne.

Patrijarh se odao kontra-revoluciji i rizikuje ugled Crkve. Glasačka podrška studentima je stigla na 60 odsto, dok je podrška opozicionim partijama po prvi put od 2012. godine prešla podršku Vučićevim naprednjacima i njihovim „socijalističkim“ satrapima koji su pali na blizu 33 odsto, dok je partijska opozicija (bez studenata na izborima) otišla na preko 41 odsto – podaci od 14. marta 2025. godine Nove srpske političke misli iz Beograda, tumačenje je naše. Sada, posle decibelnog i elektromagnetskog udara topa po demonstrantima u Beogradu od 15. marta, to je verovatno još povoljnije po ustanike.

OD ZAHTJEVA DO ULTIMATUMA

Sadašnji opseg narodne pobune daleko nadmašuje prvi zahtev studenata da se otkrije ko je odgovoran za smrt 15 putnika pod staničnom nadstrešnicom u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine i nadmašuje preostala tri koji se odnose na sigurnost studenata na fakultetima i generalno poboljšavanje položaja prosvete od 20 odsto. Oni su od toga evoluirali i direktno su napali Vučića, iako njegovo ime ne pominju zahtevom da se u ustanovama političkog sistema moraju sprovoditi samo nadležne ustavne i zakonske ovlasti i nijedna van njih.

To Vučić ne može da ispuni jer bi odustao od toga da od predsednika republike bude i šef vlade, da bude šef ustavnog suda i svih drugih sudova, da bude vrhovni i opštinski tužilac, da bude šef policije, da bude šef diplomatije, da bude glavni utešitelj i lekar bolesnih, da bude glavni novinar i glavni investicioni inženjer državnih poduhvata – i da bude glavni recenzent plagijata doktorata svojih ministara. Otuda se dvoboj nastavlja.

ŠTO JE PATRIJARH REKAO

Patrijarh je odabrao da na drugu nedelju žrtvenog beskrvnog posta – pačista, pozove studente i učenike svih škola da se vrate tabli i kredi, i da se okanu metanisanja oko novosadske nadstrešnice. On pri tome tvrdi da se svojim pozivom baš ,,naslanja na Jevanđelje“ kada vraća ,,decu“ u učionice i potom dodaje svoj glavni topovski zvučni stav: „Mislim da nema čoveka koji nije za to da budu ispunjeni studentski zahtevi, a i verovatno je malo od nas sabranih koji može da kaže da li jesu ili nisu. To treba da kažu kompetentni, pozvani i plaćeni za to. Zato i tu treba da se blokira bezizlaz, da se blokira bespuće, da se blokira u nama isključivost, da se blokira egoizam, da se blokira samoljublje, da se blokira sve ono u nama što ne podrazumeva postojanje drugoga“.

Dakle, studenti nemaju razloga da zahtevaju odgovornost za one koji kriju i falsifikuju podatke o izgradnji novosadske železničke nadstrešnice što su upravo konstatovali profesori sa Građevinskog fakulteta. A ko drugi? I zbog toga što patrijarhovi „sabrani“ mučenici od posta nisu dorasli da to prihvate, on odbacuje da to smeju i studenti samo da bi ih udaljio od napada na korumpiranu Vučićevu vladu. On im prigovara da su pali u bezizlaz, da su pali u bespuće, da su isključivi, da su egoisti, da su samoljubivi i da odriču postojanje drugih ljudi osim sebe.

Kakav je patrijarh šizmatik i skroman političar! O, kako se svojim epitomom o srpskoj krizi odvojio od Jevanđelja optužbom da su se pravdoljubiva omladina i narod ogrešili o spisak etičkih imperativa istinitog moralnog društva i hrišćanskih svetaca i starih Jevreja!

ANATEMA

Sada je patrijarhu još samo ostalo da baci anatemu na studente i podignuti narod i opet dokaže da u tekućoj politici Srpske pravoslavne crkve nema progresa i ljubavi prema drugačijoj Srbiji od Vučićeve. On se odvažava da tvrdi da je studentski društveni identitet izuzet iz filantropije i da je njihov sadržaj identiteta čist egoizam! Takvu optužbu nismo našli ni kod jednog savremenog filozofa, posebno kod filozofa „o drugome“ kod Emanuela Levinasa. A šta ako je upravo obrnuto, da je upravo ,,filozofija“ patrijarha Perića odricanje od drugoga i želji da se on zagrli?

Uzgred, filozofija „o drugome“ je nama prilično dosadna, ne vidimo naročitu novost u huserlovskoj fenomenologiji ličnosti da tuđi identitet moraš prihvatiti da bi osećao svoju zasebnost. To je pomalo trivijalna istina iz njegove aritmetičke filozofije u kojoj je bio veliki majstor. Međutim, politika se sastoji od rivaliteta identiteta, od pobeda i poraza identiteta. A Patrijaršija se boji studentskog programa o novom identitetu države Srbije, jer se ona boji demokratskog i sekularnog političkog sistema.

Ona se boji da studenti Bogoslovije vide budućnost bez nasilja vladičanskog političkog jedinonačalija kojom im osporava mladalački politički identitet. I Patrijaršija voli kralja, a ona zaljubljeno voli i vladu koja joj tajno i javno daje novac, i voli ovu vladu koja je ne oporezuje. I ona od 1920. godine na ovamo voli Srbiju do Korčule i Dubrovnika, i voli da zavađa Srbe sa drugim Slovenima. A najviše voli diktaturu vladika bez crkveno-narodnog sabora.

Od kada joj je Tito 1967. godine dozvolio da bez vernika i države bira patrijarha, a da patrijarha biraju samo vladike, a da samo vladike biraju popove – i da svi to čine bez volje naroda, ona je službeno odbacila i ceo narod „kao drugoga“. To je njeno stvarno Jevanđelje, to je ,,Jevanđelje“ usamljenog popstva. Crkva – to su u SPC samo črnorisci. I to čak ne ni svi. Ta crkva jedva da je crkva jer u njoj nema nikakve narodne sabornosti, sve odluke donosi šezdesetak vladika, a oni su plutokratija konačnih kaluđera. To je crkva gde ni laički sveštenici nemaju nikakvu glasačku moć, kao ni kaluđeri van vladičanskih dvorova. A žene, monahinje, nemaju nikakva prava, one su robinje.

JEDINA SUDSKI OSUĐENA CRKVA U ISTORIJI

Nije čudno da je Srpska pravoslavna crkva 1995. godine u Parizu postala jedina crkva u istoriji koja je sudski osuđena za svoju politiku nečovještva, za podršku genocidu nad muslimanima (u Bosni). O, i mnoge crkve su to u istoriji zaslužile. I muslimani. Ali ne znamo da je u prošlosti ijedna crkva izgubila državni sudski, pravni, moralno-politički dvoboj sa protivnikom. Beogradska patrijaršija je bezuspešno tužila francuskog La Liberation, Le Figaro i Le Monde za klevetu. A zahumsko-hercegovački vladika Atanasije Jevtić je svojim drskostima na sudu toliko izazvao Pariz da je porazio sopstvenu crkvu. Možda Jevtić nije znao da je list Liberation 1973. godine osnovao Žan Pol Sartr (i Serž Žili, bio je nažalost i osuđeni antisemita 1982) i to baš zbog želje da nastavi svoju podršku ustanku pariskih studenata iz maja 1968. godine. Zar je Jevtić zaista mislio da može da porazi filozofiju Sartra i humanizam francuskih studenata u Parizu? A zar danas Patrijaršija SPC zaista misli da je jača od slobodarske misije studenata u Srbiji? Od naroda nije.

BISTA MILANA PRIBIĆEVIĆA

Nekim velikim Srbima se velikosrpski nacionalisti i sveštenici ne dive. Želimo da objasnimo zašto je to tako. A to je tako posle jugoslovenskog antifederalnog ujedinjenja 1918. godine i posle formiranja Srpske pravoslavne crkve 1920. godine.

U muzeju Smitsonijan u Vašingtonu se nalazi skulptura slavonskog Srbina pukovnika Milana Pribićevića. Bio je školovani austrijski vojnik, ali je otišao 1904. godine u srbijansku vojsku po savetu svog starijeg brata Svetozara Pribićevića, naknadno velikog vođe Srba u Hrvatskoj i ministra u vladi SHS posle Prvog svetskog rata. Obojica su želela Jugoslaviju. A Milan je bio i pisac i pesnik.

Milan je ovenčan slavom, on je bio komandant odstupnice srbijanskoj vojsci kroz Albaniju. Odlikovan je Karađorđevom zvezdom. Teško ranjen, po kraljevom zadatku, 1917. godine otišao je u Ameriku da regrutuje dobrovoljce svih naših naroda za srbijansku vojsku, za Solunski front. To je činio sa Mihajlom Pupinom, Srbinom iz Banata. Upoznao je tamo vajarku i novinarku Melinu Hofman i njenu sestru. Razvila se trostruka ljubav. Melina mu se divila i izvajala je 1917/18. godine njegovu bistu pod imenom „Moderni krstaš“. Nisu se uzeli, držala se nezavisno.

Bista Milana Pribićevića u Smitsonijevom muzeju u Vašingtonu

On se posle rata vratio u zemlju, napustio je vojsku i postao je seljak na Kosovu. Ona je došla u Srbiju, videli su se ponovo, i ponovo je otišla. Objavila je u Americi potresne tekstove o posleratnom izgledu Srbije. Milan se oženio drugom, našom. Osnovao je 1927. godine Zemljoradničku stranku u Kraljevini SHS. Umro je u Montreu u Švajcarskoj 1937. godine i sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu. Njegova supruga Ruža je 1939. godine postala počasni predsednik Zemljoradničke stranke koju je preuzeo Dragoljub Jovanović. I ona leži pored njega u Aleji velikana.

A bista Milana Pribićevića je zanimljivim putevima otišla u Smitsonijan 1979. godine. Divna je. Melina ga je prikazala u tamnoj bronzi koja nije sakrila reljef njegovog lica, u nežnom oklopu srednjovekovnog viteza. Ipak, umoran je on i snenog je pogleda. Ali i čvrste muževne snage.

SJAJ BISTE

Divimo se braći Pribićević, Milanu i Svetozaru. Divimo im se zbog jugoslovenskog viteštva. I pitamo se da li će ikada doći dan kada će – protivno politici SPC, srpski seljak na svom kongresu, bilo kom, ponovo izvikivati poštovanje hrvatskoj braći, kao što je to klicao na kongresu svoje Zemljoradničke stranke 31. decembra 1940. godine. Prvaci Hrvatske seljačke stranke su 1928. godine pobijeni u jugoslovenskom parlamentu hicima crnogorskog Srbina Puniše Račića.

A znate u kojoj dvorani je kongres održan? Održan je u velikoj sali beogradskog zdanja Kola srpskih sestara koje je tada bila svejugoslovenskog usmerenja i odvojena od bilo čije religije. U toj sali je prvi put burno pozdravljen govorio i Stjepan Radić 1926. godine. To ime Kolo srpskih sestara je danas prevarno preuzela SPC i stala osnivati veštačko Kolo srpskih sestara, kao svoju neistinitu kopiju bivših sestara, kao svoju reakcionarnu žensku i anti-modernu ustanovu nesposobnu za život bez krsta popova i odvojenu od jugoslovenskih žena.

Prava je sreća da je Račić promašio i Svetozara Pribićevića koga je takođe naciljao iz mržnje zbog njegovog osporavanja centralističke vlasti svesrpske beogradske buržoazije nad Jugoslavijom i narodom u Hrvatskoj. Račić je pucao u ideologiju federalizacije Jugoslavije bez srbijanske dominacije Federalizam će se ipak kasnije potvrditi osnivanjem unutrašnje hrvatske banske države 1939. godine i postati put za federalizaciju i spas cele zemlje. Kasno. Drugi svetski rat je to sprečio, a socijalistička federacija jugoslovenskih komunista posle njega je bila ispod snage predratnog srpsko-hrvatskog sporazuma iza koga je stajao Pavle Karađorđević.

EUGENIKA AUTOKRATA

Bista Milana Pribićevića jeste pre svega lepo umetničko delo, ali je mi ističemo kao simbol bratstva u našem slovenskom prostoru. Ona je opozicija sadašnjim velikosrpskim osvajačima i ideolozima mržnje među nama. Ona je opozicija diktaturi čudnih ljudi iz Beograda koji su poverovali da su nastali eugenikom, nadmoćnom mešavinom srpske, bosanske i patrijaršijske krvi. A Bosanci svakako nisu stvorili Srbiju već Šumadinci i Mačvani. Mi, ostali, mi smo im samo pomagali, i stoga je neučtivo biti banjalučki gazda u Kraljevu, Kragujevcu i Bogatiću. A Crnogorci su prevareni i izdani 1918. godine, kao i Vojvođani. Možemo samo svaki na svojoj teritoriji biti gazde i u slozi se poštovati.

I stoga oči jugoslovenskog krstaša Milana Pribićevića još čekaju na vedar pogled drugih. Odjekuju njegove reči da nema pravedne države ako jedni u njoj lože vatru, a drugi se greju.

CRNOGORSKI SPORAZUM

Ohrabruje razumom crnogorski sporazum da se Venecijanskoj komisiji prepusti preporuka domaćim partijama kako da se otresu protivustavne kadrovske politike u Ustavnom sudu i da se Crnogorci bar privremeno opozovu od nekorisne rasprave o dvojnom državljanstvu i identitetskim razmiricama.

Crnogorcima pomaže nesvakidašnji independitizam koji se sada rađa u Srbiji. Više niko u njoj ne govori da joj je potrebna pomoć Evropske unije da bi pronašla sopstveni put – iako, objektivno, jeste. Nove snage ne govore ni o Rusiji, ni o Americi, niti o Evropskoj uniji. Sve tri sile su se oslanjale na Vučića radi svojih interesa, a ne i na demokratske snage u Beogradu. Doduše, bile su i slabe. Kancelar Šolc je hteo Vučića zbog litijuma, Angela Merkel ga je htela zbog Vučićevog neistinitog obećanja o tihom napuštanju Kosmeta, Makronu je Vučić potreban zbog prodaje „Rafala“, Putin ga je hteo zbog snova Srbije da mu osigura mediteransku bazu u Crnoj Gori, a Ursula fon der Lajen je htela da Vučića drži uz Ukrajinu, a ne uz Moskvu. Svi su pogrešili, jer je Srbija umesto njihovih ciljeva jedino čisto održavala kriminalnu vladu i sprovodila politiku stalnog izazivača nemira u celom jugoslovenskom okruženju.

Studenti u Srbiji su se samoniklo digli i povukli narod iz apatije. Ne zanima ih sada nikakav strateški odnos prema Crnoj Gori. Takav predah je za Podgoricu dar sa neba. I on će na svu sreću po nju dugo trajati jer, posle odlaska Vučića, u Beogradu neće potom moći da se brzo obnovi nova velikosrpska politika. Dakako, ostaće i dalje deo snaga na toj poziciji, ali će on više podsećati na mumifikovanu prošlost nego na faraonski piramidalni poduhvat započet posle Prvog svetskog rata.

Posle pet godina od avgustovske smene vlasti u Podgorici 2020. godine, po prvi put se nebo pomalo raščistilo da se kroz iscepane oblake nasmeši sunce.

Pobjeda