Muka jada na zlo naćerala

Piše: Slavko Mandić

-Što ti je jado jadni, razdera se silnik aktuelne vlasti u jednoj brojčano maloj zemlji Mediterana, na svoga potčinjenog člana, koji nije baš voljan bio da potpiše vlastitu odloženu presudu za ono što bi sad učinio. A opet, šef to od njega traži. Onaj što je zaposlio njega, pa ženu mu, sestru, brata i đecu maloljetnu.

-Ne moraju ništa činjet. Neka im kapa svakoga mjeseca, reka je tada bahatnik i sad svaki član njegove familije svakoga mjeseca dobija na državne jasle, tu do iljade evra, kako se euro iz gologa inata zvanično zove u jednom od komšiluka.

-Malo li je, reče onako za sebe. Prvi put su mi svi iz famelje obuveni, obučeni, najedeni i napijeni. Ostane i prasad da se sladi. E pa za tu blagost, kad od tebe traže vlasnici tvoje duše, valja i pokisnuti. Zguren, odavno prepolovljen, sabijen u ramenima, manji no je obično bivao, uslugar prelomi. Potpisaće, pa neka bude što biti ne može. A biće, zna on to dobro. Kad-tad. Jer neće ovi dovijeka. Iźešće se između sebe. Malo je falilo da to više puta do sad učine. A onda im pred očima protutnje auta, jahte, restorani, hoteli, egzotične zemlje, ljetovanja, i sve to sa državnog korita. Stresu se od muke i gologa straha i poitaju jedan drugome u zagrljaj. Ne vole se oni ni poslije svega. Prije bi se reklo da se očima ne mogu viđet. Ali se još uvijek na vrijeme śete što sve mogu izgubit ako im vlast iz ruku uteče. Zato, progutaj, koliko god da je gadno, śetuje posilni sam sebe. I učini tako. Zažmuri i za gazdu završi rabotu. Znaće ON to da cijeni. Još ćeš se malo pripomoć iz kazana, namijenjenog za mačore.

Vala, sad kad je potpisa, ka da mu je, ne kamen, no stijena sa srca pala. Ośeti neki mir i toplinu. Uh, odahnu. Svršeno je, reče u sebi. Vala baš neka je ovo učinio. Ka da bi mu od ovih koji samo kritikuju neko reka fala. Bi malo śutra. Ne no bi mu zborili da je drpio bar tri put toliko. Mada….

Nadao se da će ga vlasnik bar jedno vrijeme ostavit da uživa u plodovima vlasti. Da ga neće dirat, jer ima toliko drugih koji mogu da ga zadovolje, da ne mora baš njega uzimat kad mu svrsne. Baš se dobro prevario. Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju, reći će jedna poučna umotvorina, koje se śeti sad dok mu se telefon opet javlja. I zove ga da poita. Jer nema vremena za čekanje. Mora, ako misli da mu ostane sve to što je steka. A toga je gomila.

Više puta se zapitao zašto silnik oće samo njega? Isprva mu je to bilo čudno. Mislio je da ga oće provjerit i bačit ga u zadatke, da vidi može li isplivat. Ali se brzo uvjerio da nije to. Ili makar nije samo to. Jer, on se pročuo kao odličan uslužnik i kod onih bivših. Ka njega, zborili su, drugoga nije bilo. Bio je kadar uglavnom uteć s „bojišta“ glavom bez obzira, ali je šefovima iporučivao sve što je od njega traženo. Nagrađivali su ga prilično. Ne ovoliko ka što to čine ovi danas, jer su tada važila neka drugačija pravila, ali mu je bilo sasvim dovoljno. Bio je komotniji i lakše je sve podnosio. Zahtjevi su bili umjereniji.

-Ovi danas, požaliće se jednom, u rupetinu od cara Trojana, da ga kojim slučaju ne čuje ko, da te bog mili sačuva. Utisak mu je da bi mu se najradije krvi napili, da im ne treba. Cijede iz njega sve što o onima zna. A on im zbori i što ne ištu. To je njegov lični doprinos sopstvenog odnosa sa novom vlašću.

Odjednom, o njemu više niko ništa nije znao. Ni đe je, ni što čini. Ni za koga sad rabota. Malo su se u muci našli njegovi današnji. Zna on i o njima dosta što može reć. Prepanuše se da može doć do kakvoga karambola, pa da moraju odit. Rastrčali su se i zamolili čak doušnike da im nađu đe ovaj može bit. Jer je jasno da je muka jada na nekakvo zlo naćerala.

Odahnuše jednoga petka. Stiže im aber da je on u aps. A otud se bez njinog ne izlazi.
-Dobro je, reče bahatnik. Sad bar možemo mirno zaspat. A ti, reče onome do sebe. Poitaj da nađeš drugoga onome sličnoga.
Lampa sa plafona se ugasi i opet nasta mrak. Koji traje, traje i traje…