Moskva se preko invazije Beograda na Crnu Goru domogla Jadrana

POGLED SA STRANE: Uticaj Rusije je nepobitan i u Crnoj Gori u kojoj su ruski turisti drugi po brojnosti iza srpskih

Jedino u čemu se izgleda svi slažemo jeste to da ne znamo kako da sa Vučićem izađemo na kraj. Svi bi da ga smijene, a malo kome je to u interesu. Nije u interesu Evrope, Amerike i matuške Rusije, naravno i Kine, kao što ni beogradska opozicija ne zna što bi trebalo da bude njen program poslije promjene vlasti. A njena riječ bi morala biti presudna. Mi, ipak, navijamo za studente i narod: idemo na izborni prevrat pa što potom bude. Ako smo genetski slatki pravoslavni hrišćani i srpske dobričine, onda će sve biti dobro. Ma ne, znate da je ovo samo šala

Autor: Dr Dragan Veselinov

Ako bi rusku političku pšenicu valjalo da sejemo u Crnoj Gori i Srbiji po savetu Igora Pšeničnikova, autora iz ruskog armijskog nedeljnika ,,Zvezda“, onda bi kod nas kuljao korov i na zvezde bi pao mrak. Ne smeta kada se ovaj autor pridružuje raznim opisima đavolskih vladalačkih osobina predsednika Srbije u ruskoj štampi – ali nam je zapalo za oko da mu te osobine ne bi povredile etiku ukoliko bi Vučić još više vodio politiku po ukusu imperijalne Moskve. A tamo je u Kremlju isti onakav kralj kakav je i vladalac u Beogradu. Pšeničnikov pati što Beograd nije dovoljno moskovski grad. Putina ne dira.

Da ova ličnost ne piše za ,,Zvezdu“, gotovo za Ministarstvo odbrane Rusije, ne bismo mnogo hajali za njegove stavove. Ali kada se piše za ministarstvo atomske sile, koja je pritom i u ratu – sada u Ukrajini, i koja je zbog agresorske politike pod evro-američkom kaznenom izolacijom, onda to ne smemo propustiti.

Crnogorci se verovatno još uvek sećaju Pšeničnikova kada je u novembru 2016. godine, tada u svojstvu savetnika direktora moskovskog Instituta za strateška istraživanja, kazao da je ,,ulazak Crne Gore u NATO deo scenarija Alijanse da se ova zemlja iskoristi kao teritorija za instaliranje sredstava za napad na Rusiju“. Sledeće godine je Crna Gora ušla u NATO, ali iz nje još niko nije napao Moskvu, ali je Moskva podržavala velikosrpski napad Beograda na Crnu Goru podrškom srpskoj iredenti u Crnoj Gori i provokacijama nezavisnosti Crne Gore koju do danas sprovodi Srpska pravoslavna crkva. Zašto? Zato da bi se Rusija preko invazije Beograda na Crnu Goru domogla Jadrana. To zna svaki Crnogorac i nije mu neophodan nijedan analitičar da ga u to ubeđuje. Po Pšeničnikovu, Srbi su možda i Rusi. Ubrzo ćemo i to obrazložiti.

Ovdje su Rusi u pravu i nijesu u pravu

Nijednog trenutka se ne kolebamo kada tvrdimo da su neki ruski autori, zajedno sa Pšeničnikovim, potpuno u pravu kada tvrde da u Beogradu nije u toku nikakva ukrajinska ,,Majdan obojena revolucija“, u stvari, uvezena intervencija iz zapadnog sveta, niti da je tu u pitanju studentski ustanak – već da je u pitanju pobuna naroda protiv trule korumpirane vlasti i bezakonja. I ne suprotstavljamo mu se kada tvrdi da bi Vučić nakon svoje ostavke završio na sudu naroda zajedno sa svojom kamarilom. Mada, to ne mora biti izvesno, jer se vladari od srdžbe naroda često sklanjaju u druge zemlje. A kamarilu prepuštaju da izdrži bes umesto njih.

Međutim, Pšeničnikov i njegov generalski zvezdani nedeljnik moskovskog ministarstva odbrane silno greši kada misli da zna za uzrok srdžbe naroda u Srbiji i za nezadovoljstva mnogih Crnogoraca svojom vladom u Podgorici. Po ,,Zvezdi“, narod u Crnoj Gori i u Srbiji je srdit zbog proevropske i proatlantske politike njihovih vlada, a on to ne želi, već želi pakt pod Rusijom i da se otrese Evrope. Mi, narod u Crnoj Gori i Srbiji, navodno patimo zbog svoje evropske zablude i podle obmane Zapada, misli on. Jer, mi, u stvari, hoćemo jedinstvo sa narodima do Urala i sa kozacima sa Kavkaza.To je srž njegovog znanja o strukturi političkog raspoloženja u našim državama i interesnim ciljevima Podgorice i Beograda. I sa tog stanovišta on čak napada i ,,neaktivnu“ rusku ambasadu u Beogradu iako je ona do sada kod nas proizvela dovoljno zla za ceo ovaj vek organizujući neviđenu špijunsku mrežu u našim krajevima, političke sabotaže i propagandu protiv jedinstva naših naroda sa narodima ujedinjene Evrope.

Uticaj Rusije je nepobitan i u Crnoj Gori u kojoj su njihovi turisti drugi po brojnosti iza srpskih. Njihova ulaganja u nekretnine, koje su od 2012. do 2019. godine otišle na preko 20 odsto od ukupnih u zemlji, nažalost su doprinele i ruiniranju obala Budve, Tivta, Bara i Kotora. A njihov investicioni kapital u industrijske kapacitete u smislu Deripaskinih metoda je izazvao krah bankarskih i državnih garancija i naterao državni budžet da pokriva ruske i vladine gubitke. Veliku odgovornost za to snosi elita pre izbora 2020. godine. Na svu sreću nije Deripaska na arbitražama dobio sve što je zahtevao. A u budžet Crne Gore blizu šest hiljada ruskih firmi ne ubacuje više od malo vidljivih 4,9 miliona evra godišnje. Većina njihovih firmi nema više od jednog zaposlenog.

Razlika između nas i Rusa

Znate, mi u Jugoslaviji smo se odavno uverili u skromno politikološko znanje Rusa u SSSR-u. Oni nisu imali političke nauke. Oni su tek posle Gorbačova počeli da ulaze u obimnu filozofsku i politikološku biblioteku svetske istorije misli, i biće im potrebno još vremena da steknu neophodnu istraživačku snagu za činjenične nalaze. Oni misle mišićima. Oni misle da ako imaju A-bombu mogu da rade šta hoće. Teško da to mogu, jer ne smeju da je upotrebe, pašće i na njih. I otuda druge narode najbolje razumeju kada im se suprotstave istom mišićavom merom. A svoje napredne umove, humaniste, umetnike i novinare, zatiru do grobalja. Setimo se opozicionara Navaljnog i novinara Levina-Utkina autora o stvarnoj biografiji Putina, i brojnih drugih.

Koliko je njihova politička analiza situacije u Srbiji korisna vidi se iz toga što oni zaista misle da Vučić i njegov dvor hoće u Evropsku uniju i NATO. Vučić to ne da neće, već to ni ne sme, jer bi se atlantska pravna država obračunala sa njegovom diktaturom i kriminalom vlade. Rusi ne pominju da se i Crna Gora posle 2020. godine zaglavila u petogodišnje levitiranje u puževoj kućici, na bespuću ka Brislu. Crna Gora je često više na Ostrogu, u pećini manastira, nego u Šengenu. Rusi se toga ne boje, jer što si bliži Bogu to si dalji od svoje zemlje. I bliži njima.Tragedija Srbije nije samo u tome što ima neiskrenu i reakcionalnu vlast, već i u tome što se u opoziciji i među studentima još nije podigao oproštaj od zaveta Kosovu, prava Srbije na Vojvodinu i prava Beograda na sve ,,srpske zemlje“. I Srbija liči na kolonijalnu državu – u patriotskim reklamama beogradske televizije na novosadskom Petrovaradinu igraju Srbijanci u šumadijskim nošnjama, a ne Vojvođani u svojim. Pokoreni su.

Riječ o ruskoj himni

Da li ste razumeli reči imperijalne ruske himne do 1917. godine? Počujte ih, horska muzika je divna, ženski glasovi su nenadmašni. Ali libreto… on beskrajno ponavlja da je ruski car silan pravoslavac – što su njihovi carevi vrlo malo bili jer su pravoslavlje potiskivali od ukidanja patrijarhata pod Petrom Velikim. Malo kome su doneli svoju crkvu, sem malim narodima preko Urala. Bili su silni osvajači, ne zbog hrišćanstva, već zbog gramzivosti. I teško bi iko kazao da je Katarina Velika ispovedala svoje državne tajne popovima. Pretvorila je Crkvu u državnu imovinu što Srbija i Crna Gora nisu. Obmana je suština njihove kolonijalne himne od 1833. godine dvorskog pesnika Alekseja Ljvova. Zbog nje slušalac želi da Moskva bude Treći Rim. Za Ruse ni Ostrog nije stvarna Crna Gora, jer hrišćanstvo – pa to je Moskva! Ujedinimo se slepi narode pod njom.

Ni mi nijesmo dalekovidi

Doduše, ni nama nije politikologija pomogla da se ne raspadnemo. I raspali smo se gore od SSSR-a, tukli smo se do krvi da bi na kraju svi ostali na postojećim republičkim granicama. I kod nas su stradavali hrabri novinari – i gotovo niko nije osuđen zbog tih zločina. Ali se mi ne zavaravamo oko toga šta je bio i ostao uzrok naših ratova. To je bio nacionalistički šovinizam kod Srba, Hrvata i Muslimana. I to je bila beogradska velikosrpska ideologija osvajanja drugih republika – ali i opravdana želja svih jugoslovenskih država da preko nezavisnosti pronađu bolji put razvoja od onog kog su trpeli pod centralizmom Beograda. Beg od lažne ,,Savezne skupštine“ plaćen je ratom. Jedina teritorija koja nije uspela da pobegne od Beograda je Vojvodina.

I za razliku od Rusa mi smo sigurni da nam demokratski politički sistem može osigurati napredak i doneti bezbednost u zajednici evropskih zemalja. Ruse, sadašnju Moskvu, to ne zanima. Moskvu zanima jedino osvajanje. Zanima je obnova moći nad odbeglim državama iz SSSR-a, gde ovaj imperijalni san prati java neviđene korupcije državnog vrha i njegovog despotizma nad utišanim narodom. Ponekad ćemo vam ponavaljati da je Marks 1856. godine kazao da Rusija nikada neće biti demokratska zemlja. Ako je igde bio u pravu, onda tu jeste.

Riječi Pšeničnikova

U pravu je Pšeničnikov kada govori da iza studentske pobune i istupa naroda u Srbiji ne stoji ,,zloglasni“ američki milijarder Džordž Soroš. Ustanak je autohton i nije mogao milijarder da ga stvori, jer se narod digao iz svog srca, a ne iz novčanika Amerike.

Kaže Pšeničnikov da je oholi Vučić ,,pretvorio Srbiju u banana republiku“ sličnu diktatoru iz romana O. Henrija ,,Kupus i kraljevi“ iz 1904. godine u kojoj je opisao politički sistem Ančurije, izmišljene države u Srednjoj Americi pod okupacijon trgovačkog kartela banana (mislio je na Honduras). Nije loše za Pšeničnikova. Ponegde je pogodio i kada je kazao da Srbi protestuju protiv potčinjavanja zemlje interesima transnacionalnih korporacija, zatim interesima Amerike (pretpostavljamo – Trampove i drugih porodica) i interesima Evropske unije oko kopanja minerala u Srbiji. To je istina. Ali je onda odmah otkrio i zašto misli da Srbi uopšte ni ne žele demokratiju i Evropsku uniju – oni su sa 80 odsto rusofili i hoće na Crveni trg. I kod njega je reč ,,Raška“ za staru državu Nemanjića ruskog porekla, jer je ona derivat reči ,,Rusija“. Tu se izgleda suviše prepustio mašti – to je izazov za lingviste. A ako su Srbi Rusi, kako onda Rusi nisu Srbi?

Da smo mnogi među nama rusofili – to jesmo, ali mi nismo ruska vojska na njenom moskovskom defileu. Ipak je Pšeničnikov uporan i tvrdi da su Srbi ,,genetski rusofili“. Možda on iz politikologije još nije savladao pojam biheviorizma. Ni Pšeničnikov nikako nije od ,,pšenjice“ uprkos imenu.

I pošto je srpsko rusofilstvo urođene genetske prirode, a Srbi i Rusi su urođeni pravoslavci, onda je razumljivo što Srbi neće na ,,bezbožni“ Zapad već hoće u pravoslavnu rusku rodinu. Tako je Pšeničnikov postao bihevioristički ,,teoretičar“ urođenih srpsko-ruskih pravoslavaca kao glavnog razloga da žive zajedno. Kao istovrsna jata riba. Ne stoga što smo mi belci, Sloveni, kičmenjaci, sisari, Evropljani, dobri šahisti i drugo. Jedino što nam je presudno od Boga socijalno urođeno je jevrejska otpadnička vera iako nismo Jevreji. A pošto se prirodi ne možeš odupreti, onda je težnja Srba ka Evropi protivprirodni blud, jednak onom u koji bi zapao jelen kada bi se odrekao da se uz septembarsku riku pari sa košutom.

Tu ipak ima jedna praznina: Rusi i Srbi nisu oduvek bili pravoslavni, čak su to postali vrlo kasno da bi im to postalo genom njihovog bića. A i Grci, Rumuni, Bugari, Gruzijci i drugi su takođe pravoslavni – a neće u jato na Crvenom trgu. Izgleda li onda da pravoslavlje baš i nema toliko jaku lepljivu snagu? Nije to tako, kaže Pšeničnikov, rešenje je ipak jednostavno, on tvrdi ovo: ,,Ostavite Srbiju u krilu pravoslavlja i sa Rusijom – i sve će se na ulici srpskih gradova smiriti kao magija“. Prosto, kako se toga nismo i mi dosetili? Naši popovi jesu.

Ruska dilema

Pšeničnikov je ustanovio da Vučić ,,čim zine laže“. On laže jer tvrdi da u ,,Rusiji ima prijatelje“. Nema ih, niko ga ne podržava u Moskvi, tako govori Pšeničnikov u julu ove godine. Trpe ga. A zašto ga trpe? Zato što u Beogradu od njega nema još goreg koji bi njima godio. Nema iskrenog rusofila, koji će konačno da utera Srbiju i Crnu Goru u rusku gubernijsku federaciju. I stoga se boje da demonstracije ne obore Vučića pre vremena – radi odlaska Beograda u Brisel. Rusi jesu za novog diktatora, ali su za svog, pravoslavnog hazjajina, i težeg od svih dosadašnjih.

Muka Evrope i Rusije sa Vučićem je u tome što nijedna strana nema interesa da ga smeni, svaka iz suprotnih razloga. Evropska unija još uvek ne može u Beogradu da pronađe boljeg saradnika od Vučića koji će istovremeno da javno otpiše Kosovo umesto tajne Vučićeve kapitulacije iz Briselskog sporazuma 2013. godine, koji će blokovski da bude za demokratiju, za EU, za NATO i ekologiju – a da istovremeno bude i za rovarenje po Srbiji radi litijuma i drugih elemenata. Ovo poslednje možda ima i sve manje značaja, jer izgleda da je potraga za litijumom u svetu na granici uzdržavanja. I to je tačno, jer malo ko od nas može reći da se iz postojećeg narodnog ustanka protiv zločina i korupcije Vučićevog dvora izdvojila ličnost i struja epohalnog prevrata.

Kod Rusa je obrnuto. Oni ne mogu da u Beogradu pronađu još goreg od Vučića koji će da odbaci u Srbiji celu Evropu i Ameriku i postane njen doživotni genetski satrap. Njhova želja je skroz nerealna i luđa je od Vučićeve politike u Srbiji. Vučić ih vara jer prodaje oružje Ukrajini i Izraelu radi briselskih novih obećanih 1,7 milijardi eura nove donacije do 2027. godine. Tako ćuti i jevrejski klan u Americi. A to što Srbija neće da raspiše sankcije Rusiji – to Moskvu ne ushićuje, jer od Srbije ni u čemu ne zavisi. Više bi osetila da joj ljigavi puž pređe preko stopala.

Što je zaključak

Jedino u čemu se izgleda svi slažemo jeste to da ne znamo kako sa Vučićem da izađemo na kraj. Svi bi da ga smene, a malo kome je to u interesu. Nije u interesu Evrope, Amerike i matuške Rusije, naravno i Kine, kao što ni beogradska opozicija ne zna šta bi trebalo da bude njen program posle promene vlasti. A njena reč bi morala biti presudna. Mi, ipak, navijamo za studente i narod: idemo na izborni prevrat pa šta potom bude. Ako smo genetski slatki pravoslavni hrišćani i srpske dobričine, onda će sve biti dobro. Ma ne, znate da je ovo samo šala.