Marijin pojas i milion eura

POGLED SA STRANE: Crkva opet nekažnjeno obećanim čudima naplaćuje sujevjerje napaćenim ljudima željnim sreće

Patrijarh nije rekao da će novac od unovčavanja Marijinih moći ulagati u istraživačke i medicinske ustanove radi pomaganja ženama da rode djecu, a da bolesne od raka spase od fatalnog kraja. A upravo to mističari Crkve pripisuju Mariji. Oni govore da njen Pojas oslobađa od bolesti. Izgleda da Patrijaršija neće dati novac ni za invalide, ni za škole, ni za javnu kuhinju gladnima, ni za galerije, ni simfonijskom orkestru i horovima, niti nezavisnim novinarima – već „srpskim porodicama na Kosovu i Metohiji i u druge čovjekoljubive svrhe“, reče otac beogradske Crkve. Marija je tu u preko dvije smjene radila za Vučićevu čovjekoljubivu „Srpsku listu“ na Kosmetu. I izgleda da će malo ko u Srbiji od otjeranih profesora, ljekara i istučenih studenata privući hristoljubivu crkvenu pažnju i od nje primiti dinar za prvi hljeb u bijedi. I protezu za zube zbog demonstracija

Autor:Dr Dragan Veselinov

Ako je tačno da je pojas Marije Bogorodice u Beogradu od 20. maja do 6. juna 2026. godine poljubilo milion i sto hiljada krstonosaca, uz davanje novčanih priloga Srpskoj pravoslavnoj crkvi, onda je ona zaradila pristojnu svotu. Možda i jedanaest miliona eura, a možda i mnogo manje, a možda i mnogo više. Nikada nećemo to saznati jer to Patrijaršija neće odati. I o prihodu neće obavestiti Ministarstvo finansija i platiti porez na dobit. Crkva nije protiv prošnje na ulici za hleb bezrukih ratnih invalida, ali nije ni protiv storuke crkvene prodaje čuda za zlatnike.

Crkva na hramovne i obredne prihode ne daje državi ništa – ona je već zadovoljna što od nje obilno uzima narodni novac. Jedino što možemo manje-više uspešno da tvrdimo jeste da se Srpska pravoslavna crkva u skladu sa narcisoidnom maštovitošću odvažila da obmane javnost tvrdnjom da je Marijin pojas poljubilo 17 odsto stanovništva Srbije. To joj ne ide u prilog. To može čitaoca dovesti u preteranu sumnju o mogućem zlatnom dejstvu Marijinog pojasa na blagajnu Patrijaršije. Ne slaže se broj posetitelja sa mogućom zaradom Crkve – iako o iznosu zarade ne možemo ništa tačno reći. Ali, o karakteru te zarade, možemo. Prevara.

HIPOTETIČKI RAČUN

Nemoguće je da je za dve nedelje u Hram Sv. Save ušlo 1,1 milion ljubitelja navodnog Marijinog pojasa. Evo računa: neka je poseta Hramu Sv. Save trajala i punih 24 časa tokom 17 dana. Neka je na svakih trideset sekundi Pojasu pristupilo i poljubilo ga po jedno lice, to na jedan čas daje 120 vernika. To na dan daje 2.800 ljudi. A 2.800 puta 17 dana daje 47. 600 posetilaca a ne 1.1 milion njih.

Naravno, Crkva može govoriti da Pojasu nisu pristupali jedino pojedinci već i zaljubljeni parovi, seksualni orgijastičari, parovi bez dece, roditelji sa decom, leprozni izopštenici, invalidska udruženja slepih i gluvih, „poneki debili“- sam patrijarh je to opažajno rekao, pomodarni kolačarski malograđani, studenti Sudnjeg dana i grupni teoretičari Boga sa Bogoslovije – možda i po petoro njih na svakih 30 sekundi – ali to opet poništava 1,1 milion ikonoboraca u korist 216.000 posetilaca. A ovaj broj opet obara činjenica da defile ikonoboraca ipak nije trajao svih 24 časa već oko 14-15 časova, a to daje oko 126.000 posetilaca. To je pretpostavljeni stvarni broj hodočasnika.

Crkva je umesto njih brojala duhove u Hramu Sv. Save a ne stvarne ljude. Bilo je verovatno deset puta manje hodočasnika nego što Patrijaršija tvrdi. Čak i da neki liturgijski praktikanti opijeni tamjanom nisu išli u krug i stalno se iznova vraćali u red, da bi opet poljubili Marijin pojas. I privatno su ulazili u Hram na sporedna vrata van „radnog vremena“ Hrama. Crkva je majstor propagande praznovernom narodu.

NOVAC

Hodočasnici su ostavljali novac beogradskoj Patrijaršiji. Neka je svako od 126.000 posetilaca dao po skromnih 10 eura priloga siromašnoj srbijanskoj crkvi, to daje 1,26 miliona eura. A ako je zaista bilo 1,1 milion bogoljubitelja Marijinog pojasa, onda to daje 11 miliona eura. Da je Martin Luter živ on bi isterao iz patrijaršijskog dvora tačan broj. Takvog Lutera nema u Srbiji.

Crkva još nekažnjeno obećanim čudima naplaćuje sujeverje napaćenim ljudima i ljudima željnim sreće. To je njen „biznis“. Zamislila je Indulgenciju za bolesne, ne i za moralno posrnule. Novac uzima za laž izlečenja. Nevina Marija joj je nova komercijalna investicija. Da li je time Crkva Mariju srozala u tezgu prevarnog travara bolesnima? Marija je melem bez melema? Ona je tkalac fetiške iluzije.

PREVARENA I MARIJA

Zanimljivo, patrijarh nije rekao da će novac od unovčavanja Marijinih moći ulagati u istraživačke i medicinske ustanove radi pomaganja ženama da rode decu, a da bolesne od raka spase od fatalnog kraja. A upravo to mističari Crkve pripisuju Mariji. Oni govore da njen Pojas oslobađa od bolesti. Izgleda da Patrijaršija neće dati novac ni za invalide, ni za škole, ni za javnu kuhinju gladnima, ni za galerije, ni simfonijskom orkestru i horovima, niti nezavisnim novinarima – već „srpskim porodicama na Kosovu i Metohiji i u druge čovekoljubive svrhe“, reče otac beogradske Crkve. Marija je tu u preko dve smene radila za Vučićevu čovekoljubivu „Srpsku listu“ na Kosmetu. I izgleda da će malo ko u Srbiji od oteranih profesora, lekara i istučenih studenata privući hristoljubivu crkvenu pažnju i od nje primiti dinar za prvi hleb u bedi. I protezu za zube zbog demonstracija.

JEVREM KOMERCIJALISTA

Iguman Vatopeda, Jevrem, se navodno odrekao od svakog sakupljenog novčića u Savinom beogradskom hramu – što bi bilo hristočastivo, ali je to možda malo verovatno. On je „prodavao“ Mariju i u Moskvi u novembru 2011. godine u izravnoj Putinovoj organizaciji njegove poslovne turneje radi jačanja saveza države i crkve. Lično je na aerodromu u Petrogradu dočekao Jevrema i Marijin pojas iz Vatopeda. Kao i Vučić 15 godina kasnije u Beogradu.

Tada Rusi od svojih 143-146 miliona stanovnika nisu mogli da sakupe više od dva miliona posetilaca u 14 gradova, među kojima su na turneji osim Moskve bili i Petrograd, Jekaterinburg, Vladivostok, Kalinjingrad, Volgograd i drugi, i obrukali su se pred budućim Beogradom i Srbijom od 6,5 miliona duša a sa pravovernih 1,1 milion svetosavskih Marijinih ljubaca. Doduše, neki tvrde da je Mariju ipak poljubilo i četiri miliona Rusa. Niko ne zna koliko su ruski ikonoborci dali para da vide „svetinju“ i da li je prečasni Jevrem odneo u Vatoped deo sa moskovske blagajne. Mogao je otvoriti i račun u Moskvi, jer kako da gotovinu unese u Grčku?

Beogradska patrijaršija se oslanja na pekinški savez sa autoritarnim i gramzivim beogradskim režimom, ne i na savez Rimske crkve sa stavovima stvarnih tvoraca poželjne humanističke budućnosti i evropske civilizacije. Tivatski gangsteraj, izazivanje beogradskog nereda i moralne katastrofe u Crnoj Gori – je samo oblik stvarnog socijalnog rasula beogradske političke svesti koja je daleko ispod rimske bojazni od prepuštanja odlučivanja u ruke veštačke inteligencije. Da li bi robot ipak donio Srbiji više sreće od sadašnje vlade?

SPLETKE

Neki u Beogradu drsko tvrde da Jevrem „ne radi“ i ne prodaje Mariju ispod jednog miliona eura po poseti. Da li su oni spletkari? Možda jesu, jer „svetinje“ po manastirima sa Svete Gore ne mogu zbog novca izaći napolje u svet bez saglasja svih dvadeset manastira. A njih nadzire carigradski patrijarh Vartolomej. Ipak… Neki se mogući drznici kod nas – u ime Manastira Hilandar, čak usuđuju da tvrde da je Vatoped iz budžeta Srbije i novčanika vrhovne vladajuće porodice dobio ne manje od tog jednog miliona unapred. Da Marija dođe u Srbiju.

Hilandar je opovrgao reči navodnih pravosnažnih zastupnika. Možda samo naizgled tamošnji monasi neguju neko podozrenje prema beogradskoj patrijaršiji iako su se složili sa svim ostalim svetogorskim manastirima da Marija ode u posetu Beogradu. Možda ipak razmišljaju zašto Vatoped komercijalizuje Mariju za sebe čiji je pojas ovom manastiru poklonio knez Lazar Hrebeljanović 80-tih godina 14.veka, oko pet godina pred Kosovo. Ne i Hilandaru. Freska Lazareva je sa Marijinim kovčegom u Vatopedu, a mogući novac iz 21.veka ne odlazi srpskom već grčkom manastiru. No, Lazar je i Hilandaru davao velike darove, veće od pojedinačnih Nemanjića i veće nego Vatopedu, tako da Hilandar nema zbog poklona razloga da se duri. A ako se ipak duri – onda ne znamo šta je tome uzrok. A spletke? Zanimljive su.

HAPŠENJE

Možda nije čudno da je komercijalista Jevrem kao iguman Vatopeda bio po povratku iz Moskve odmah uhapšen od grčkih vlasti u decembru 2011. godine. Zatvoren je u svojoj ćeliji u Vatopedu do 2012. godine i za to vreme je manastir bio okružen policijom i na moru i na kopnu. Iguman je navodnom prevarom kupovao za Vatoped nekretnine na zemljištu oko jezera Vistonida za koje je tvrdio da ga je Vatoped dobio na poklon još pre hiljadu godina. Država je to osporila i njegovo preprodavanje nekretnina koje je dostiglo 100 miliona eura nazvalo „prodajom magle“.

Na svoju sreću, oslobođen je optužbi posle velikog uplitanja Moskve u istražni proces. Nije uzalud bio kod Putina. I na svu sreću ni u Srbiji se „jevremovsko poslovanje“ ne događa, zbog čega u njoj navodno ni nema razloga da se igumani hapse. Crkva je nevina kao i netaknuta Marija.

RAZLIKA IZMEĐU PAPE I PATRIJARHA

Ima čuda. Upravo dok je Marijin pojas izlagan u Beogradu papa Lav XIV je 25. maja, 2026. godine, posle završenog rukopisa 15. maja, objavio i lično komentarisao svoju encikliku „Magnifica Humanis“. To obično u razradi čine kardinali, ne i papa. U njoj su u trima paragrafskim odeljcima pripisivane Mariji upravo one čarobne osobine koje su arhivirane u njenom Pojasu iako o njemu papa ne govori. On nas poziva da Mariju molimo da usaglašava naše operacije sa etičkim duhom njenog sina. Papa nije kazao da je život Marije bio malo privlačan – i kao žene, i kao majke, i kao društvene ličnosti. Ona je dosadna i neveselo je biće bez istorije. Njena „harmonija“ i „mir“ su u tuzi, ne u veselju života. Tu nema ničeg novog. Kod pape je čovek i dalje pasivan. Kao i Marija – sin joj je sve, ona je ništa.

Ali je zanimljiva papina dugačka rekapitulacija transformacije politike Rimske crkve od Lava XIII i njegovog Rerum Novaruma iz 1891. godine na ovamo, sve do pape Franje. Ukupno kroz 135 godina. Zanimljivo je to kako Vatikan objašnjava pravac rimske „socijalne doktrine“ kao adaptaciju Crkve na novo doba od 19-21.veka i ulazak Rimske crkve u arenu žustre političke konkurencije sa parlamentarnim i autoritarnim državama. Ta crkva više nije naglašeno obredna, već je socijalno aktivna snaga i ne libi se stalne utrke i saradnje sa raznim političkim snagama i ideologijama. Zaista je ekumenska. Ovaj aktivizam Svete Stolice je u poslednjih 135 godina vidljiv na svim kontinentima gde je kultura Evrope zasejala odlučno seme prevage. I zahvaljujući i Rimskoj crkvi, kao i protestantima – posebno evangelističkim luteranima – su eparhije SPC u Zapadnoj Evropi bile obilato pomagane kako bi uspešno pratile srpsku emigraciju.

Tu je Sveta Stolica strateški različita od ponašanja Srpske pravoslavne crkve jer se ova koncentrisala na nacionalističku ekspanziju, na opravdavanje srpskog rata protiv balkanskih Slovena, na obnovu monarhije, na saradnju sa nedemokratskim režimima u Srbiji i inostranstvu, i na dogmatsku mistifikaciju religije.

TIP BEOGRADSKOG ANTIEKUMENIZMA

Njeno anti-ekumenstvo Justina Popovića i kasnog Nikolaja Velimirovića – kada je on napustio ekumenski model ,,Svečoveka“, koji je prethodno bio monopolski šizmatički pravoslavni model Dostojevskog suprotstavljajući se protestantskim menonitima i nazarenima Katarine Velike u Ukrajini – je poraz integracije sa svetom. Beogradska patrijaršija će se teško prihvatiti poziva pape da razume šta je budućnost opšte „civilizacije ljubavi“.

Ona odustaje i od srpskih zasluga, jer, Rusi nisu bili ispred srpske hrišćanske patrističke egzegeze. Rusi su prihvatili krštenje Grka i Srba sa tri prsta umesto sa dva tek u 17. veku, kada im je to naredio njihov patrijarh Nikon 1653. godine. A Petar Veliki im je ukinuo patrijarhat 1700. godine, dok je antikolonijalne i svehrišćanske kvekerske duhoborce u 19. veku podržavao Nikolaj Tolstoj. Rusi će se službeno vratiti na patristički patrijarhat i tri prsta Srba i Grka tek 1917. godine. Malo im naše mitropolije i patrijaršije teološki duguju. Novac, knjige i vojno-političku podršku, dugujemo. Zahvalni smo im. Ali, bili smo u duhozborstvu ponekad ispred Rusa.

KINA JE OPASNA

Sve je to u papinoj enciklici bio preludij da u trećem odeljku izuzetno promišljeno i humanističkim manirom upozori na opasnost od nezavisne robotizacije i prepuštanja kompjuterskim softverima da odlučuju o delikatnim pitanjima ljudske egzistencije i etike. Veštačka inteligencija je besvesna, ona je mašinski algoritam, automat je – sa čime se slažemo, i ne bi smela da samostalno odlučuje o socijalnim rešenjima jer je praznog psihološkog bića, lišena je emocija i samosvesnog morala, ona ne zna za humor i ne može „razumeti“ spremnost ljudi i za korisna paradoksalna rešenja. I ne grize je savest.

I ne na naše iznenađenje, američki papa je jasno istakao da Kina sa konceptom veštačke inteligencije nije sposobna da obuhvati civilizaciono biće demokratskog i parlamentarnog sistema – odnosno kulturu evropskog sveta (nije se tako izrazio), što znači da njeni softveri mogu voditi svet u pravcu azijatizma, političke pokornosti, sputavanja nauke, književnosti i umetnosti – mi ovim prevodimo njegove termine na naš smisao razumevanja papinih pojmova. I ne sme se nikako dozvoliti robotu da odlučuje o oružju i ratu. Lav XIV je gotovo izravno pozvao evropski civilizacioni krug na svim kontinentima da se moralno i politički ujedini protiv kineskog modela AI.

Papin „antikineski stav“ može biti u suprotnosti sa željom sadašnje Vlade Srbije da se približava kineskom autokratskom moralu, centralizmu, svirepoj disciplini i bezakonju, azijskom neokolonijalizmu, i unošenju kineskih softvera za socijalno odlučivanje i organizaciju društvenog sistema po etičkim principima stare Azije. Ping-pong srpske vlade između Evrope i Kine će onesposobljavati Beograd da se integriše u tehnološki napredak Evrope i njenu neprekidnu izgradnju univerzalnog otvorenog kulturnog bloka.

IZMEĐU IKONE I STVARNOG DEJSTVA

Dok se beogradska patrijaršija u socijalnom snalaženju oslanja na arhivirano Marijino dejstvo u njenom Pojasu – a njen Pojas je fetiški magacin njenog etičkog karaktera, spremnik je njene duše i izvor je pravednih rešenja u Srbiji – dotle Sveta Stolica na javnom objašnjavanju enciklike „Magnifica Humanitas“ pored pape smešta u stolicu pored njega Krisa Olaha iz američkog AI giganta Antrophica. On je osnivač -suvlasnik te bilionski vredne istraživačke kompanije – i svetski je prvak ekspert za mašinsku neuralnu imitaciju ljudskog mozga i sposobnosti aparata da uči na ljudski način. I autor je ozbiljnih upozorenja o tome koje moraju biti psiho-etičke i političke granice ljudskog poverenja u automat. On nije samo sedeo pored pape, već je u Rimu u ime pape objašnjavao razloge za enciklikine globalne bojazni čak od njegovih sopstvenih izuma ukoliko se njima dozvoli nekontrolisani uticaj. Rim je u papinoj enciklici samo terminološki hrišćanizovao njegove sudove. Papa se oslanjao na nauku, ne i na Pojas. Doduše, voli Rim da s vremena na vreme ukaže i na čudesne mošti „svetaca“.

Beogradska patrijaršija se oslanja na pekinški savez sa autoritarnim i gramzivim beogradskim režimom, ne i na savez Rimske crkve sa stavovima stvarnih tvoraca poželjne humanističke budućnosti i evropske civilizacije. Tivatski gangsteraj, izazivanje beogradskog nereda i moralne katastrofe u Crnoj Gori – je samo oblik stvarnog socijalnog rasula beogradske političke svesti koja je daleko ispod rimske bojazni od prepuštanja odlučivanja u ruke veštačke inteligencije. Da li bi robot ipak doneo Srbiji više sreće od sadašnje vlade?