Laboratorija apokalipse

U svojoj čitulji nadvojvodi Francu Ferdinandu objavljenoj jula 1914. godine, najpoznatiji bečki esejista i satiričar svog vremena, Karl Kraus, nazvao je Austriju „laboratorijom apokalipse“. Tokom leta 2024, 110 godina kasnije, niz događaja ukazuje nam da ova etiketa sada sa punim pravom pripada zapadnom svetu koji predvode Sjedinjne Države.

Poput Dvojne monarhije Frojda i mladog Hitlera – koju je Kraus nazivao „Imperijom nad kojom sunce nikada ne izlazi“ – današnji Zapad lansirao je u svet mnoge razorne neuroze, kao što se pokazalo prilikom degutantnog spektakla otvaranja Olimpijskih igara u Parizu. Istovetno „očajan ali ne i ozbiljan“ kao i Habzburška imperija u svoj suton, današnji „kolektivni Zapad“ deluje podjednako nesposobno da spreči svoj predstojeći kolaps.

Uverljiv rezime problema pružio je mađarski premijer Viktor Orban 27. jula. Ukoliko zapadna civilizacija ipak opstane, ova beseda od 11.000 reči ostaće upamćena kao veliki govor jednog velikog državnika. On zaslužuje razmatranje pre nego što se posvetimo konkretnim događajima koji ga potvrđuju ovog leta.

Istorijska beseda

Obraćajući se pripadnicima mađarske zajednice u rumunskoj Transilvaniji, Orban je započeo isticanjem oštrih kritika koje mu upućuju visoki funkcioneri aparata Evropske unije povodom njegovih napora da pokrene pregovore za okončanje rata u Ukrajini, a naročito povodom njegove posete predsedniku Vladimiru Putinu. Osnivačka povelja EU navodi da je „cilj Unije mir“, kako podseća Orban, ali u Briselu „govore kako rat podržavaju zarad interesa mira“.

Odmah se prisećamo Vladimira Iljiča Lenjina, koji je podučavao da će sa napredovanjem komunizma država odumreti, ali će odumreti tako što će najpre konstantno da jača. Brisel takođe stvara mir konstantno podržavajući rat. […] Možda je Orvel bio u pravu kada je pisao o tome da u „novogovoru“ mir znači rat, a rat znači mir.

Orban je podvukao da trenutne zapadne vrednosti, iako su navodno univerzalne, odlučno odbacuje sve veći broj zemalja širom sveta. Zapadnu meku moć zamenila je ruska meka moć, smatra on, pošto je ideologija LGBTQ postala ključna u propagiranju zapadnih vrednosti.

Sam rat, nastavlja Orban, „jeste naša crvena pilula […] Evropski sistem donošenja odluka raspao se“. EU bezuslovno prati spoljnopolitičku agendu američkih demokrata, čak i po cenu sopstvenog uništenja. Sankcije naduvavaju cene energenata i čine evropsku ekonomiju nekonkurentnom. „Dopustili smo da dizanje Severnog toka u vazduh prođe bez odgovora“, rekao je. „Sama Nemačka je dopustila akt terorizma protiv svoje imovine – što je očigledno učinjeno po američkim instrukcijama – bez odgovora. Ovo nije ništa drugo do čin pokoravanja“.

Posledica je, prema Orbanu, „duhovna usamljenost Zapada“. Ponašao se kao merilo sveta, uključujući liberalnu demokratiju i zelenu tranziciju. Tokom poslednje dve godine, međutim, došlo je do zaokreta od 180 stepeni. Zapadni zahtev svetu da se suprotstavi Rusiji naišao je na otpor. To što je čak i Indija, kao najmnogoljudnija demokratija, na ruskoj strani, potpuno je „zapanjujuće“. Da se NATO članica Turska protivi zahtevima Zapada, a muslimanski svet Rusiju ne tretira kao neprijatelja nego kao partnera, podjednako je neočekivano.

Elite protiv nacionalne države

Glavni problem, prema Orbanu, jeste unutrašnja dezintegracija Zapada. Njegovo ponašanje je iracionalno jer elite poriču validnost nacionalne države. Međutim, nacionalna država nije pravna apstrakcija ili konstrukt. Ona je ukorenjena u konkretnoj kulturi, rekao je, ona ima zajednički set vrednosti, ima antropološku i istorijsku dubinu, ona stvara zajedničke moralne imperative zasnovane na konsenzusu. To nije fenomen koji se razvio u 19. veku, dodao je Orban, jer „verujemo da nacionalne države imaju biblijsku osnovu i pripadaju poretku Postanja“:

U Svetom pismu čitamo da će na kraju vremena sud doći ne samo za pojedince, nego i za narode.[…] No, potpuno suprotno od toga, Zapadnjaci […] poriču postojanje zajedničke kulture i zajedničkog morala zasnovanog na njoj. […] Oni misle da migracije nisu pretnja ili problem, nego način za bekstvo od etničke homogenosti koja je osnova nacije. To je suština progresivne liberalne internacionalističke koncepcije prostora.

Zapadne elite su nesvesne apsurda, kaže Orban, u kojem se stotine hiljada hrišćana međusobno ubijaju na istoku Evrope, dok na zapad Evrope dovodimo stotine hiljada ljudi iz stranih civilizacija. Unutar samih zapadnih društava vidimo rastući otpor migracijama, dženderizmu, ratu i globalizmu:

Elite osuđuju ljude za skretanje udesno. Osećanja i ideje naroda etiketiraju se kao ksenofobiju, homofobiju i nacionalizam. […] Imamo elitu koja ne da ne želi da predstavlja narod, nego se i ponosi time što ne želi da ga predstavlja, i imamo narod koji nema predstavnike.

U Sjedinjenim Državama, kako navodi Orban, ključna bitka se bije povodom srži američkog identiteta. Cilj Donalda Trampa je da vrati američki narod nazad iz stanja postnacionalne liberalne države, da ih uzdigne ponovo u nacionalnu državu. Zato su ulozi u američkim izborima tako ogromni:

Zato žele da spreče Donalda Trampa da učestvuje na izborima. Zato žele da ga strpaju u zatvor. Zato žele da mu oduzmu imovinu. I ukoliko ništa od toga ne bude funkcionisalo, zato žele i da ga ubiju. I ne zavaravajte se da je ono što se desilo poslednji pokušaj atentata u ovoj kampanji.

I u Americi, kao i u Evropi, kaže Orban, živimo sa plodovima „velike iluzije 1960-ih“, uverenja da će pojedinac biti slobodniji i veći ukoliko raskine sve kolektivne spone. Od tada je postalo jasno da, naprotiv, pojedinac jedino može postati veliki kroz zajednicu. Na Zapadu, spone su uspešno odbačene: metafizičke sa Bogom, nacionalne sa domovinom, i porodične. Ali za ovog mađarskog državnika, tajna veličine je služenje nečemu većem od nas samih:

Temelja veličine nema puno: vaš Bog, vaša zemlja i vaša porodica. Ali ako se umesto toga fokusirate na sopstvenu veličinu, verujući da ste pametniji, lepši, talentovaniji od većine ljudi, ako svoju energiju ulažete u saopštavanje svega toga drugima, onda nećete dobiti veličinu nego pretencioznost. I zato danas, kada god razgovaramo sa zapadnim Evropljanima, u svakom njihovom gestu osećamo pretencioznost umesto veličine.

Evropa ima dve opcije. Prva je ono što je Orban nazvao „muzej na otvorenom“ – Evropa apsorbovana od strane SAD, lišena dinamike za razvoj. Druga opcija je strateška autonomija, uključujući evropsko vojno savezništvo, evropsku energetsku samodovoljnost (nemoguće bez nuklearne energije) i novo pomirenje sa Rusijom. To znači, kako on zaključuje, da Evropska unija mora da digne ruke od ambicija o političkom projektu.

U oba slučaja – bilo da postanemo „muzej na otvorenom“ ili se pridružimo nadmetanju – moramo biti spremni da prihvatimo činjenicu da Ukrajina neće biti članica NATO ili Evropske unije. Ukrajina će se vratiti na poziciju tampon države. Ako bude imala sreće, to će se dogoditi uz međunarodne bezbednosne garancije, koje će biti obuhvaćene američko-ruskim sporazumom, u kojem će Evropljani možda moći da učestvuju.

U budućim generacijama, zaključuje Orban, baš kao i u našem vremenu, suštinski će postojati samo dve pozicije: liberali i nacionalisti:

Postojaće liberalni, slim-fit, avokado-late, bez alergena. samozadovoljni političari s jedne strane, i mladi ljudi nacionalističkog mentalnog sklopa sa druge strane, koji će čvrsto stajati na zemlji sa obe noge. Stoga moramo da krenemo da regrutujemo mlade ljude, i to sada, za našu stvar. Opoziciju konstantno organizuje i razmešta na bojište liberalni duh vremena (Zeitgeist). Njihova regrutacija dešava se automatski […] ali nacionalni tabor će jedino ustati na zvuk truba i jedino se može okupiti pod visoko uzdignutom zastavom.

Mađarska nacija ima sreće što se za njenim kormilom nalazi čovek tako čiste vizije i tako svestan svrhe svoje misije. Orban je od najređe sorte, on je konzervativni intelektualac sa temeljima hrišćanske vere, ali je istovremeno talentovan i uspešan politički operativac. U nedeljama neposredno pred njegov govor, pet velikih događaja dokazalo je ispravnost njegove dijagnoze boljki Zapada.

Dijagnoza po Orbanu

Ceremonija otvaranja Olimpijskih igara u Parizu 27. jula 2024. godine predstavlja najotvorenije bogohulnu antihrišćansku manifestaciju u istoriji. Tri sata su se fantazmagorične scene smenjivale frenetičnim tempom, uključujući odvratnog golog plavog muškarca na tanjiru. Sirovo nastrano ismevanje Poslednje večere predstavlja pompezno slavljenje Francuske ukorenjene u jakobinskom teroru – one autentično zle „anti-Francuske“ oprane hrišćanskom krvlju u Revoluciji – koje se savršeno uklapa u američku ludačku košulju woke „osvešćenosti“ i nastranosti.

Bila je to istinska satanistička orgija oslobođena svih granica – a opet neobično dosadna u kalkulisanom nastojanju da povredi, šokira i vređa. Pozitivna strana je u tome što je razotkrila kolektivni Zapad pred Ostalima (shodno sintagmi Semjuela Hantingtona “The West versus the Rest“, tj. „Zapad protiv ostalih“). Razotkrila ga je, demaskirala, u svoj degenerisanoj groteski. Bio je to najbolji mogući propagandni zgoditak za sve one koji su skloni ideji da je Zapad gotov.

Dana 30. jula, Tamaš Mencer, portparol Orbanovih vladajućih demohrišćana iz Fidesa, rekao je da Brisel želi da „preplavi“ Mađarsku migrantima, „ali mu to neće uspeti“. Odluka Evropskog suda, kojom je Mađarskoj izrečena kazna od 200 miliona evra – uz obrazloženje da mađarski imigracioni sistem nije usklađen sa regulativom EU – „bila je politički motivisana“, dodao je.

Naravno da jeste. Mađarska, koja je rotirajuće predsedavanje Evropskom unijom preuzela 1. jula, već je rekla da neće platiti visoku kaznu nametnutu od strane suda iz Luksemburga usled navodne povrede pravila Evropske unije o azilu. U junu je Sud kaznio Mađarsku sa 200 miliona evra i nametnuo dnevnu zateznu kamatu od milion evra za nepoštovanje odluke iz 2020. prema kojoj ova država mora da se pokorava procedurama za tražioce azila koje je izdiktirao Brisel. Budimpešta jedino dopušta tražiocima azila da svoje zahteve podnesu mađarskim ambasadama u inostranstvu i ne dozvoljava im da napuste imigracione centre dok je njihov slučaj na razmatranju.

Dana 16. jula, nemačka vlada zabranila je „desničarski ekstremistički“ časopis Kompakt, optužujući ga za raspirivanje „neizrecive“ mržnje i podrivanje ustavne demokratije ove države. U onome što je nazvala „snažnim udarcem“ protiv ultra-desnice, ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer naredila je u četiri nemačke države jutarnje racije na objekte povezane sa ovim glasilom, koje je ideološki blisko partiji Alternativa za Nemačku (AfD).

Fezerova je izjavila da je njena zabrana „ključnog megafona destničarske ekstremističke scene“ dokaz da njena vlada „preduzima akcije protiv intelektualnih vandala koji pokušavaju da rasplamsaju klimu mržnje i nasilja protiv izbeglica i migranata, te da pobede našu demokratsku državu“. Najznačajniji deo izjave Fezerove bio je kratak: „Naša poruka je veoma jasna – nećemo dozvoliti da etnicitet definiše ko pripada Nemačkoj, a ko ne“. Dotični časopis počinio je grešku što je na jednoj od svojih skorašnjih naslovnica objavio slogan „Nemačka Nemcima“.

Nemački sud je u sredu 14. avgusta poništio zabranu objavljivanja časopisa Kompakt, sve dok se ne donese konačna odluka o nastojanjima da se publikacija stavi van zakona. Upravni sud u istočnom gradu Lajpcigu saopštio je da trenutno nije moguće utvrditi da li časopis ispunjava osnove za zabranu na osnovu ustavnog poretka. Sud je ustanovio da je publikacija narušavala ljudsko dostojanstvo, ali da podržavanje slobode štampe ima prednost u njegovoj odluci da ukine zabranu, navodi se u saopštenju.

Glavni urednik Kompakta, Jirgen Elzaser, pozdravio je odluku suda kao pobedu. Ministarstvo unutrašnjih poslova odgovorilo je na odluku rekavši da postoji sveobuhvatno opravdanje za zabranu, na osnovu obaveštajnih podataka bezbednosnih organa i da će nastaviti da zahteva trajnu zabranu.

Trajnu zabranu zahteva i glavni sindikat nemačkih novinara. Dana 17. jula, upravni odbor Asocijacije nemačkih novinara (DJV) objavio je da više ne želi da razgovara sa Alternativom za Nemačku (AfD), „bez obzira na njen izborni rejting na nacionalnom nivou“. Ovo otkriva čudan odnos prema ulozi medija u momentu neposredno pred izbore u Saksoniji, Tiringiji i Brandenburgu. Vredi istaći da je AfD najjača politička stranka u sve tri pokrajine. DJV više neće slati predstavnike na događaje koje održavaju „antiustavne organizacije i njima bliske organizacije“.

Predsedavajući DJV Mika Bojster opravdao je ovu odluku bez presedana tvrdnjom da „AfD pokušava da uništi diskurs“. Ovo je zaista zapanjujuća tvrdnja: udruženje novinara se suprotstavlja navodnoj nameri treće najveće stranke u Saveznoj republici da uništi diskurs, time što uskraćuje samu mogućnost diskursa. Više od 27.000 novinara su članovi DJV, uključujući urednike i izveštače većine dnevnih i nedeljnih novina i časopisa, kao i fotografi i hiljade profesionalaca svih televizija, radija i internetskih formata. Niko od njih nije konsultovan povodom ove odluke, ali svi moraju da joj se povinuju inače će izgubiti člansku kartu Asocijacije.

Ove godine Nemačka slavi 75. godišnjicu svog ustava, koji garantuje „slobodu štampe i izveštavanja“. Takođe proklamuje da „neće biti cenzure“. To je baš tako lepo. Isto kao što Povelja EU tvrdi da je primarna svrha Unije „mir“.

Bilo bi i u američkom i u evropskom interesu ako se, za nekih 50 godina, ime Viktora Orbana ovekoveči u nazivima ulica, trgova, škola i javnih ustanova širom SAD i Evrope. To bi značilo da zlo nije pobedilo.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Chronicles” i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Benko Vivien Cher/Zvanični sajt Viktora Orbana