 Predsjednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić primio je danas u Podgorici predsjednika Udruženja Crnogoraca Australije Mihaila Mandića |
| Predsjednik Udruženja Crnogoraca Australije Mihailo Mandić predao je predsjedniku Krivokapiću “Inicijativu Crnogorske dijaspore za donošenje Deklaracije o poništenju odluka tzv Podgoričke Skupštine”, koja je proizvod konsultacija i saradnje crnogorskih udruženja širom svijeta.
On je ukazao da Inicijativa ima punu podršku Crnogorske asocijacije iz Evrope, Kanade, USA, Srbije, Hrvatske, Mađarske, Kosova, Slovenije, što joj daje posebnu političku težinu i značaj. Predsjednik Skupštine Ranko Krivokapić, zahvalio je Mihailu Mandiću na dosadašnjem kvalitetnom djelovanju Udruženja Crnogoraca Australije i ukazao na značajnu ulogu tokom godine referenduma u Crnoj Gori i veliki doprinos obnovi crnogorske državnosti. On je ocijenio da Inicijativa koja dolazi od crnogorskih udruženja širom svijeta ima poseban značaj i istakao da će se Skupština Crne Gore na primjeren i odgovoran način odrediti prema tom dokumentu. Mandić je ukazao i na to da dijaspora sa velikim interesovanjem prati politički i ekonomski razvoj Crne Gore, i izrazio želju da država Crna Gora izraste u visoko demokratsko i prosperitetno društvo, sa jasnim pravcima djelovanja u svim oblastima.
|
Tekst inicijative u cjelosti
INICIJATIVA CRNOGORSKE DIJASPORE SKUPŠTINI CRNE GORE ZA DONOŠENJE DEKLARACIJE O PONIŠTENJU ODLUKA tzv PODGORIČKE SKUPŠTINE
Crnogorska dijaspora sa velikim interesovanjem prati politički i ekonomski razvoj Crne Gore. Svima nama je zajednički cilj da Crna Gora izraste u visoko demokratsko, civilizovano i prosperitetno društvo sa jasnim pogledima u budućnost.
Crna Gora je prolazila kroz mnogobrojna iskušenja i nevolje svakojake vrste i od tih rana i dan danas krvari. Na nama je da pokušamo sve u našoj moći da animiramo crnogorske vlasti da se konačno odrede prema prošlosti kako bi se nove generacije neopterećene okrenule budućnosti.
U tom cilju prepoznajemo tzv Podgoričku skupštinu 1918. godine kao sramni događaj koji je imao nesagledive posljedice za Crnu Goru koji i dalje, do konačnog poništavanja utiče snažno na ukupne odnose izmedju Srbije i Crne Gore.
Svjedoci smo da je ovo bila ‘zabranjena’ tema svih ovih godina, a tabu teme uvijek donose rastuće nesporazume i nove probleme.
Crnogorska etnička zajednica smatra da je prošlo dovoljno vremena samostalnosti Crne Gore kako bi se jednom za svagda sknula magla sa ovog važnog istorijskog dogadjaja i traži od Skupštine Crne Gore i svih zvaničnih državnih institucija da se konačno izjasne o tzv Odlukama Podgoričke skupštine.
Crnogorska dijaspora smatra da uvjeravanja i izjave pojedinaca, kako su ove Odluke de fakto poništene zasijedanjem AVNOCG i Boke, kasnije CASNO i donošenjem Ustava NRCG (1946), nijesu dovoljne i unose dodatne nejasnoće u građenju jedne civilizovane i evropske budućnosti narednih generacija Crne Gore (od jezika, crkve, istorije, nacije, dinastije, školskih programa).
To određenje bi trebala napraviti Skupština Crne Gore Deklaracijom kojom bi naglasila NIŠTAVNOST Podgoričke skupštine kao i svih posljedica (prvenstveno ukidanje CPC) i na taj način dala istorijsku i političku ocjenu s najviše državne istance.
Ova Inicijativa Crnogorske etničke zajednice Australije je proizvod konsultacija i saradnje crnogorskih udruženja širom svijeta i obzirom da je dobila njihovu punu podršku (crnogorske asocijacije iz Evrope, Kanade, USA, Srbije, Hrvatske, Mađarske, Kosova i Slovenije) daje joj legitimitet da ovu Inicijativu preda u ime crnogorske dijaspore u nadi da će se Skupština Crne Gore prema njoj odnijeti sa dužnim poštovanjem i obavijestiti nas o namjerama koje po ovom pitanju namjerava da učini.
Za Crnogorsku etničku zajednicu Australije
Mihailo Mandic, President
Poštovani,prenosim saopštenje Koalicije desetak crnogorskih NVO sa Kosova i Metohije.Saopštenje su već prenijeli mnogi mediji:
Црногорци на Косову и Метохији, како је саопштила Коалиција која обједињава рад десетак црногорских НВО из јужне српске покрајине, са запрепашћењем су примили вијест да је Удружење Црногораца Аустралије предало Скупштини Црне Горе иницијативу којом је затражено поништење одлука Велике подгоричке народне скупштине из 1918. године. Коалиција црногорских НВО са КиМ истиче у саопштењу „да Црногорци изван Црне Горе имају много пречих питања и већих проблема од оваквих, наручених авантуристичких и неозбиљних иницијатива којима се исмијава свако ко иоле држи до црногорске части и угледа који су Црногорци кроз вјекове стицали”.
-Колико год она била траги-комична, увријеђени смо иницијативом из Аустралије, будући да она нема никаквог основа, и у функцији је сатанизације изворних Црногораца, ма гдје они живјели. Далеко паметније и сврсисходније би било да су браћа из Аустралије дигла глас против прогона Црногораца са Косова и Метохије који не престаје већ 12 година, и против сатанизације наше заједнице у овом дијелу Србије, гдје иначе привремене албанске институције не признају наше постојање, каже се у саопштењу. Истовремено, косметски Црногорци окупљени у Коалицији десетак НВО, јединствено истичу да Велика подгоричка народна скупштина за њих представља једну од најсвјетлијих тачака црногорске историје и да представник Удружења Црногораца Аустралије није имао мандат да помене на било који начин наводну подршку косметских Црногораца његовом сулудом науму. Ако је неки Тачијев приватни Црногорац тај болесни пројекат подржао, то не значи да је такав и став црногорске заједнице са Космета чији је једини легитимни представник управо Коалиција црногорских НВО, наводи се у реаговању достављеном порталу „ИН4С“.
Правичније и далеко моралније би било, каже се даље у саопштењу, да власти Црне Горе пониште срамну и велеиздајничку одлуку о признању терористичке монструм творевине назване „држава Косово“. Довољан аргумент за то је чињеница да је данашњи премијер те лажне државе, својом руком убијао Црногорце и вадио им органе продајући их за огроман новац преко разних “жутих кућа” по Албанији и Турској. Такође, морално и логично би било поништити такву одлуку и због тога јер двије трећине чланица Организације УН не признаје ту творевину, нити је лажна држава „Косово“ призната од стране било којег важнијег међународног форума. Они који се солидаришу са убицама Црногораца и подржвају њихове злочиначке подухвате, одрекли су свега што има везе са исконским Црногорцима и са традиционалном Црном Гором, која је настала и која живи на косовском миту – закључује се у саопштењу Управног одбора Коалиције црногорских НВО који је данас засиједао у енклави Гораждевац, код Пећи.
Г.Мандићу,
Прихватам,све је у реду.
Поздрав.
To što je o Podgoričkoj skupštini napisA Šuković je amaterski i ideološki pamflet, to je izvrćanje činjenica.
Uostalom Šuković nije istoričar, pseudoistoričar je. Onda je bio komunistički apartčik, sada nacionalsocijalistički ideolog za vrtanje svega što ne vElja, onda je bio izvršilac rušitelja Njegoševe kapele na Lovćenu, sada uzurpator i rušilac crkava i crkvene imovine. Srbomrzac je i mini Sekula Drljević.
Evo za Vaska Jovovića link i dio teksta Mijata Šukovića. Neka pročita i nauči jednom za sva vremena što je istina.
http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_izmedju_1_i_2_svj_rata/podgoricka_skupstina.htm
Mijat Šuković:
PODGORIČKA SKUPŠTINA
Crnogorski narod i njegova kultura još trpe posljedice Podgoričke skupštine
Podgorička skupština 1918 – čiji je zvanični naziv: Velika narodna skupština – ustanovljena suprotno tada važećem Ustavu države Crne Gore i njenom pravnom poretku – dana 26. novembra 1918. godine (13. novembra po starom kalendaru) donijela je Odluku kojom je: ukinuta država Crna Gora, njena teritorija unitaristički sjedinjena (pripojena) teritoriji države Srbije i njen narod inkorporiran u srpski!
Ukinuta je država, u vrijeme donošenja Odluke suverena, međunarodno priznata koja je imala Ustav, vladaoca, Narodnu skupštinu, kao ustavotvorni i zakonodavni organ, Vladu, pravni poredak. Kod čijeg suverena su Srbija i sve tadašnje savezničke velike sile imale svoja diplomatska predstavništva.
Crnogorski narod koji je Odlukom inkorporiran, uključen u srpski narod, pridodat njemu, vjekovima je bio samostalan istorijski činilac i subjekt.
Odlukom određeno, postalo je realnost odmah nakon njenog donošenja i trajalo je 23 godine, kada su u tokovima Narodnooslobodilačke borbe protiv njemačko – italijanske okupacije 1941-1945. godine stvoreni uslovi za vaspostavu crnogorske državnosti, sa državnim statusom federalne jedinice u okviru šestočlane jugoslovenske federacije.
Izvršni narodni odbor ustanovljen od Podgoričke skupštine 27. novembra preuzeo je svu vlast na teritoriji Crne Gore. Zadatke vlasti utvrdio je u svom operativno – radnom programu u devet tačaka, obznanjenom sljedećeg dana. Među njima istaknuto mjesto ima i zadatak – “sprovođenje u zemlji Odluke Velike narodne skupštine o ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom pod kraljem Petrom I Karađorđevićem”. U Proglasu narodu od 1. decembra poručuje Crnogorcima da je Odluka Podgoričke skupštine “tvrda kao stijena, koja se može dirnuti ili napasti samo preko krvi” i da će otpasti i “crnogorstvo” i “šumadijstvo” (podvučeno u tekstu iz koga se preuzima – M. Š.) Dakle, crnogorstvo je isto što i šumadijstvo! Narednih dana i mjeseci, uz podršku srpske vojske, oružjem, krvlju i brojnim bezobzirnostima i zločinstvima, obezbijeđeno je pokoravanje Odluci građana Crne Gore koji su se protivili njenom izvršenju.
Desubjektiviziranu Crnu Goru, Srbija je, kao svoj sastavni dio, 1. decembra uključila u sastav tog dana stvorene države jugoslovenskih naroda i zemalja – u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao dio Srbije u jugoslovenskoj državi je do njenog raspada 1941. godine.
Višeslojna je sadržina i suština Podgoričke skupštine i Odluke koju je ona donijela. Ne iscrpljuje se ni u njima samim za sebe. Ni samo u njihovoj relaciji sa pravima i interesima naroda Crne Gore. Bitan dio njene suštine jeste i odnos vlasti i vojne sile države Srbije prema državi Crnoj Gori, kao suverenoj i međunarodno priznatoj, i prema pravu crnogorskog naroda na samobitnost, njegovom pravu da sam, bez presije druge države, odlučuje o svojoj državi i o sebi.
Vrednovanje njihove slojevite sadržine i implikacija, kao i vrednovanje sadržine drugih slojevitih istorijskih zbivanja, odluka i procesa, zahtijeva primjenu višedimenzionalnih i složenih skala vrijednosti – pravnih, političkih, kulturnih, moralnih.
Odluka Podgoričke skupštine svojom sadržinom generirala je dugoročne procese. Crnogorska državnost, crnogorski narod i njegova kultura i sada, poslije osam decenija, trpe štetne posljedice njenog donošenja i izvršenja.
Vitni Voren: Utvrditi fakte da se ne desi da balkanska laž prođe kao istina
Jer, samo istina otvara vidike. I onome kome je neprijatna.
Utvrđenje istine o njima obaveza je naučna i ljudska. Da se ne dogodi “da balkanska laž prođe kao istina”, čime bi se “potkopala sopstvena sloboda” – kako je povodom zbivanja sa Crnom Gorom 1918. godine napisao istaknuti američki publicista Vitni Voren u kratkom predgovoru svoje knjige Crna Gora – zločin Mirovne konferencije. Da nasilje ne bude tretirano kao vrijednost. Da se provjeri koliku težinu ima ocjena znamenitog Gledstona, izgovorena u Domu lordova Parlamenta Velike Britanije koja glasi “Crna Gora ne bi mogla biti tretirana gore, da se borila na strani centralnih sila” a koje je Aleks Divajn izabrao kao moto svoje knjige Enigma Crna Gora, izdate u Londonu 1920. Obaveza je tim veća što je u utvrđenju istine o njima, u suštini, utvrđenje značajnog dijela istine o Crnoj Gori, njenoj sudbini i državnosti, njenim istorijskim i civilizacijskim pravima, o crnogorskom narodu i njegovoj samobitnosti, o nelegalnom i nelegitimnom odnosu iskazanom prema njima – a ne samo o jednom istorijskom dešavanju prije osam decenija.
Francuska uvjerava Nikolu I: Nećemo dozvoliti Srbiji da okupira Crnu Goru
Naravno da slobodna Boka ništa drugo ne može nego da glupostima pokuša da skrene pažnju. “slavna” ali izdajnička podgorička skupština je imala za rezultat brutalnu okupaciju Crne Gore a srbijanska vojska se iživljavala čak i nad našom nejači. Vi se ponosite time. U prevelikoj mržnji prema Crnogorcima zaboravićete svaku istinu koja na čast može biti samo družini sličnoj Vašom. Zamjeram moderatoru što pušta svakojake komentare poput Vaših. Čime se Vi možete radovati kad Vam stradanje jednog naroda može pričinjava zadovoljstvo?
Г.Веско-модератору,
Немате аргумената као и увјек.Ово што радите је класично понашање једног конвертита.
Vi ste gospodine Jovoviću bezobrazni. Pored svega što Vam puštam Vi se služite ovakvim insinuacijama. Vjerujte, sve ima mjeru.
Slavko Mandić
Г.Мандићу,
Не знам какве везе са Вама има моја полемика са г.Веселином?
Или можда има?
Што се тиче Велике народне скупштине 1918.године,препоручујем Вам да прочитате што је о томе написао историчар Димитрије Димо Вујовић у вријеме комунистичке власти.Напоменућу,г.Вујовић није био члан комуниста.
Што се тиче Мијата Шуковића,он није историчар,он је комунистички идеолог,један од највећих заговорника рушења капеле на Ловћену.
Шуковић је освједочени србомрзац.Трговачким жаргоном-мање паковање Секуле Дрљевића.
Г.Мандићу,објасните јавности,из којег разлога ширите србофобију на Вашем радију?
Да ли мислите да ћете на тај начин придобити некога?Нећете,вјерујте.Оваквом политиком само губите..Због чега не релаксирате грађане као локални радио?Дијелу суграђана,значајном,је јасно што радите.Уосталом,видјећете.
А ово око тога да Ви мене “пуштате” да коментаришем,немојте.Требали да Вам захвалимо на томе?То је то новинарство и политика које глорификујете.На форуму,никога увриједио нисам,док се то не би могло рећи за многе Ваше истомишљенике који се баш не могу похвалити високим нивоом културе.
Ја сам изнио чињенице…а оне можда некога боле.То је већ лични проблем.
Gospodine Jovoviću, pogrešno sam protumačio da ste se meni obratili na način koji nije dosljedan. Izvinjavam se zbog toga. Naravno da imate pravo da iznositite svoje mišljenje, korektno kao i do sada. Kad sam kazao da Vas puštam da komentarišete nijesam mislio da Vam nešto činim već da mi nije namjera da Vam uskratim pravo zato što sam moderator. Ali sam bio iznenađen Vašim komentarom misleći da je upućen meni. Tim prije što Vi ne govorite uvrerjedljivo. Vaše je mišljenje Vaša stvar. Važno je samo da to sve bude korektno.
Griješite što govorfite da širim srbofobiju na mom radiju. Navedite jedan primjer. Ako različito gledamo na neke stvari ne znači da se mrzimo. Gosti Skala radija bili su svi lideri i značajni funkcioneri političkih partija u Crnoj Gori. Njihova saopštenja i mišljenja nalaze u potpunosti mjesto na našem radiju. Vama može da se ne sviđa i to je sasvim u redu. Samo nemojte nekom lijepiti etiketu. Ako neku politiku ne odobravam to ne znači da mrzim jedan narod. Molim Vas razmislite o tome. Pozivam Vas da dođete u Skalu na kafu i da otvoreno o svemu razgovaramo. Pozdravljam Vas,
Slavko Mandić
Као и уочи трећег референдума у историји Црне Горе одржаног 2006. године, тако и уочи и након пописа 2011.(а прије објављивања резултата) режимски медији пуни су прилога којима се подстичу подјела у Црној Гори. И даље је омиљена тема Велика народна скупштина у Подгорици 1918. године, или како они воле да кажу Подгоричка скупштина која је наводно главни узрок престанка постојања краљевине Црне Горе као суверене државе. При томе се намјерно избјегава саопштавање логичким редом чињеница које су довеле до одржавања Велике народне скупштине, као и оних о догађајима које су потом услиједили.
Крај Краљевине Црне Горе као суверене државе фактички је отпочео преговорима о примирју са Аустро-угарском, а потом одлуком Владе Црне Горе да потпише акт о капитулацији и изађе из рата 1916.године. То је Краљевину Црну Гору довело у ранг поражених држава на обије зараћене стране. Иако режимска историографија у Црној Гори избјегава да пише о томе, Црна Горе се више није водила као савезничка држава, већ као земља која је поражена и која је изашла из рата потписујући капитулацију са Аустро-угарском. Из овог је произишао режим који је заведен у Црној Гори послије завршетка Првог свјетског рата, да она једина буде заправо окупирана од савезничких трупа. Белгији и Србији се то није догодило јер су оне, иако окупиране, опстале у рату. Извеле су своју војску и своје краљеве из земље, и нијесу потписале никакав документ о капитулацији. Отуда је у новембру 1918. године одредбама примирја са Аустро-угарском, било предвиђено да Црна Гора буде окупирана од стране савезничких трупа, као дио Аустро-угарске територије.
Најкраће речено, Краљевина Црна Гора је ушла у Први свјетски рат као савезничка држава, али несрећном одлуком о капитуацији, 1916. године она је третирана на крају рата као поражена држава под савезничком окупацијом. Као поражена држава, са краљем и владом у егзилу, којима силе подбједнице нијесу дозволиле повратак, Црна Гора је могла или даље остати под окупационим режимом и безвлашћем, или изабрати своју власт. Избори за Велику народну скупштину 1918. године и њене одлуке нијесу биле узрок фактичког краја Краљевине Црне Горе, већ и посљедица напријед изнијетих чињеница.
Велика народна скупштина у Подгорици 26. новембра 1918, којој су присуствовали изабрани посланици са ”бјелашке” и ”зеленашке” стране, поименичним гласањем једногласно је одлучила, између осталог, ”да се Црна Гора уједини са братском Србијом под династијом Карађорђевића, те тако уједињењи ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца”.
Одлуку о уједињењу у Краљевину СХС донијела је и Народна скупштина Краљевине Србије 29. децембра 1918.године, што политичари и режимски историчари у Црној Гори упорно прећуткују.
Први конзулт народа, или референдум у историји Црне Горе о чему политичари и режимски историчари такође упорно ћуте, одржан је 28. новембра 1920. године. Највише података о разлозима за одржавање референдума је оставио посљедњи предсједник владе у егзилу Краљевине Црне Горе Јован Пламенац. Послије повратка из егзила Јован Пламенац је саслушан код првостепеног суда, 30. октобра 1926. г. У записнику пише, између осталог, сљедеће:
”Стална историјска била је жеља народа Црне Горе, да се подигне велико и уједињено Српство…Сви ми, било да смо били на престољу, или у колиби, били смо за народно и државно уједињење и у часу, кад су пале Централне Силе – у години 1918. само, што су једни сматрали да се то има спровести једним путем, док су други говорили да то треба извршити другим путем…
На питање: до када сам вршио дужност министра председника имам ово одговорити:
Да би влада Краљевине Црне Горе једанпут за свагда скинула међународно с дневног реда Црногорско Питање одржата је једна историјска министарска седница у Кап – Мартену у Француској под председништвом Краља Николе I, на којој је одлучено, да се попусти Великим Силама у питању њиховог тражења о консултовању народа у Црној Гори о његовој даљој политичкој и државној будућности али под контролом Великих Сила, ма да се је то противило суверенитету једне независне државе, да њене изборе контролишу стране државе. На основу те одлуке предао сам, као шеф Владе и министар иностраних дела, Конференцији мира у Сан Рему, ону познату црногорску санремску ноту.
Велике силе савезнице усвојиле су својим одговорима речени предлог црногорске владе. Остало је великим силама, да изаберу тренутак, кад ће се моћи у поменутом циљу консултовати народ Црне Горе.
Кад су велике силе дознале, да ће се на дан 28. новембра 1920. год. вршити избори у држави Срба, Хрвата и Словенаца за њену Народну Уставотворну скупштину, оне су одлучиле, да тога дана буду проведени избори и на територији Краљевине Црне Горе и да то буде горе речени консулт. О тој одлуци – о реченом изборном дану, као и о именима лица, која су одређена као чланови Контролне делегације – велике силе саопштили су Црногорској влади са својим нотама.
Избори су извршени на речени дан. Изабрани црногорски посланици нису се зауставили у Црној Гори, него су отишли у Београд и постали су чланови Уставотворног Парламента државе Срба, Хрвата и Словенаца, што је значило да народ Црне Горе не жели да уђе путем свога државног суверенитета у јединствену државу Срба, Хрвата и Словенаца, него да његова отаџбина уђе као бивша ослобођена непријатељска провинција.
Чим су велике силе константирале овај факт, по пријему извјештаја од стране Изборне контролне комисије, донеле су одлуку ишчезнућу међудржавног суверенитета Краљевине Црне Горе и присаједињењу исте држави Срба, Хрвата и Словенаца.
Прва о овој одлуци известила ме је влада француске републике, својом нотом од 20. децембра 1920. год. и да она услед тога опозива покрај Краља и црногорске владе свога опуномоћеног министра г. Делароша Вернеа. Копију ове ноте поседа без сумње и наше Министарство иностраних дела у Београду. Иза овога су постепено стизале и ноте осталих великих сила савезничких.
Краљ Никола је после овога умро. Влада је распустила војску у првој половини године 1921. Убрзо иза овога поднела је моја влада оставку…
У вези са овим напомињем: док сам ја још био министар председник распуштена је црногорска војска. То је било у првој половини 1921. године.”
Јован Пламенац као некадашњи народни посланик, предсједник Народне скупштине, министар разних ресора, државни савјетник и тадашњи предсједник Владе добро је знао, што и наводи у изјави, да су велике силе прихватиле резултате избора од 28. новембра 1920. као легитимно изражену вољу народа Црне Горе за будући живот у држави Срба, Хрвата и Словенаца. Као искусни политичар и државник свјестан је био да доношењем Устава државе Срба, Хрвата и Словенаца престаје и формално важење Устава и Краљевине Црне Горе као међународног субјекта тј. као посебне државе.
Није тешко уочити да указ о оставци владе Јована Пламенца носи датум 28. јун 1921. Тога дана проглашен је Устав државе Срба, Хрвата и Словенаца, у народу познат као Видовдански устав.
Овој контроверзној личности могле би се вјероватно приговорити многе ствари, али не политичка неписменост и непознавање редосљеда потеза. Логично произлази да је за подношење његове оставке 28. јуна 1921. пресудни разлог и формални нестанак Краљевине Црне Горе као државе. Од 28. јуна 1921. он је могао бити само на папиру предсједник владе Краљевине, која више није постојала.
Данас као да се намјерно, вјероватно из дневнополитичких разлога, прећуткује неколико неспорних чињеница када се говори о крају Краљевине Црне Горе.
Прва, да су Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија de facto (стварно) престале да постоје 1918. године, у корист нове државе Краљевине СХС. Црногорци су то прихватили на Великој народној скупштини од 26. новембра 1918, а Србијанци на Народној скупштини од 29. децембра 1918.године.
Друга, да је у Црној Гори провјерена воља народа, на изборима од 28. новембра 1920. године, што је међународна заједница третирала као референдум (конзулт народа), за који су дали сагласност краљ и влада у емиграцији. Значи, не само на Подгоричкој скупштини, већ и на референдуму, народ у Црној Гори се изјаснио за уједињење. Вјероватно да би се прикрила чињеница да је одржан референдум, данас политичари, режимски историчари и правници, недовољно информисаној јавности помињу само одлуке Подгоричке скупштине, али не и одлуку народа Црне Горе на референдуму, који не могу документима оспорити.
Трећa, као што су заједнички на Берлинском конгресу 1878. године међународно признате као независне државе, проглашењем Устава државе Краљевине СХС 28. јуна 1921. престају и de јure (формално правно) да постоје Краљевина Црна Гора и Краљевина Србија као међународни субјекти, тј. као посебне државе.
Данашњи политичари и режимски историчари прећуткују да је и Краљевина Србија нестала као суверена држава, као што прећуткују чињенице да су се Црногорци у Краљевини Црној Гори национално исказивали као Срби, и да је програм ”зеленаша” на Великој народној скупштини (Подгоричкој скупштини) био за, а не против уједињења, односно да је скоро читав народ Краљевине Црне Горе био за уједињење у државу Срба, Хрвата и Словенаца.
О изборима од 28. новембра 1920. године и резултатима избора др Шербо Растодер у студији ”Политичке странке у Црној Гори 1918-1929” (Бар, 2000, стр.435-477) пише, између осталог, следеће:
,, Из свега наведеног може се закључити да су парламентарни избори 1920. године вршени, не само по нешто либералнијим законским рјешењима, већ су за највећи дио Црне Горе и по форми и по карактеру били апсолутна новина.
Парламентарни избори 1920. године имали су за Црну Гору посебан значај. Њима је требало потврдити легитимитет Подгоричке скупштине и конституисати демократску политичку инфраструктуру, тј. власт која би, кроз Уставотворну скупштину, донијела Устав као највиши правни акт народне воље.
Британска влада је с посебним интересовањем пратила резултате избора. У Црну Гору су, као посматрачи на изборима, упућени Roland Bryce и мајор L.E.Ottley. У поднесеном извјештају наводи се да су избори поштено извршени и да није постојало неко чврсто расположење против уједињења са Србијом, што је условило да британска влада повуче признање црногорског конзула у Британији, а то су, изузев Италије, убрзо урадиле и друге земље.
Наведени извори недвосмислено указују да су резултати избора 1920. године у изборном округу Црна Гора, превасходно проматрани кроз опцију односа присталица и противника безусловног уједињења Црне Горе и Србије, без обзира на чињеницу што на овим изборима ниједна страначка групација није оспоравала одлуке Подгоричке скупштине.“
О извјештају Међународне посматрачке мисије, поводом одржаних избора који су третирани као референдум, проф.др Драгољуб Живојиновић пише између осталог, следће:
”Међународни посматрачи су закључили да је гласање обављено у складу са изборним законом и да је обезбијеђена њихова потпуна тајност. Начин гласања је био прилагођен чињеници да је у земљи, међу гласачима, постојао велики број неписмених. На начин гласања нијесу имали никаквих примједби. Испитани гласачи, припадници различитих друштвених слојева становништва, нијесу имали примједбе на поштење и тајност гласања. Избори су прошли мирно и без инцидената, осим једног безначајног сукоба у Колашину, без политичке позадине. Војска и полиција нијесу били примијећени, а није било ни случајева да су се власти мијешале или вршиле притисак на бираче.“
Проф. Живојиновић истиче да је досадашња историографија о проблему Црне Горе у Првом светском рату и након његовог завршетка била је, сем ријетких изузетака, окренута проучавању односа између Црне Горе и Србије, пре свега њихових суревњивости, сукоба и повремене сарадње. Таква једнодушност у истраживачком напорима одређивала је приступ, као и резултате. Скоро све остало, било је занемарено, потиснуто на страну. У свему томе било је доста и текуће политике, старије и новије. Појединци су откривали ”нечасну улогу” једне или друге стране, ”издају” краља Николе, ”намјеру” Србије да уништи Црну Гору или жељу Карађорђевића да ”уклоне” Петровиће Његоше, …
Посљедица тога било је скоро потпуно слепило према сушаственим питањима црногорске државе – политичким циљевима, ставовима великих сила, држању Мировне конференције. Ова и са њима повезана питања остајала су неистражена, занемарена, као да су била презрена и кужна. Први приступ, узајамно оптуживање Београда и Цетиња, био је лакши и прихватљивији. Није се дирало у стварност, коју као да нико није желео да види, од које су скоро сви зазирали. Већ давно утврђене чињенице су се потврђивале, а нове као да никога нису привлачиле…
На крају, поставља се питање каква је у свему томе била улога Србије о којој се тако много говори? Проф. Живојиновић, који је истражио готово све свјетске архиве и објавио четири књиге на ову тему, каже следеће:
,, Оно што пише у грађи у савезничким архивима показује да је много истицана улога Србије у процесу нестајања Црне Горе, без обзира на сву галаму, била скоро маргинална. Будући да је и сама била у великим невољама, а потом у изгнанству, њен глас, без обзира на жеље и намере, био је слабашан, једва чујан. Савезничке владе су доносиле одлуке не узимајући у обзир њене предлоге, жеље и захтеве, иако су они постојали. Како то показују радови објављени у књизи, њен глас се тек повремено чуо…“ У посљедњој од четири, по нашем мишљењу импозантне, књиге које документима свједоче о овом периоду историје, под насловом ”Крај Краљевине Црне Горе” проф. др Драгољуб Р. Живојиновић је још одређенији и закључује сљедеће:
”С обзиром да су велике силе кројиле нову политичку карту Европе и утицале на њен коначан изглед, њихова реч је била пресудна у уклањању Црне Горе и њене династије са политичке сцене. Оне су биле свесне тога, али су биле неспремне да признају своју одговорност за такав исход мировних напора.”
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је у времену од 1918. до 1922. године била подијељена на округе и жупаније, а потом од 1922. до 1929. године на 33 области. Промјеном службеног назива државе Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину Југославију она је подијељена 1929. године на девет бановина:
1. Дравска са сједиштем у Љубљани;
2. Савска са сједиштем у Загребу;
3. Врбаска са сједиштем у Бањалуци;
4. Приморска са сједиштем у Сплиту;
5. Дринска са сједиштем у Сарајеву;
6. Зетска са сједиштем на Цетињу;
7. Дунавска са сједиштем у Новом Саду;
8. Моравска са сједиштем у Нишу;
9. Вардарска са сједиштем у Скопљу.
Територија некадашње Краљевине Србије је била подијељена на четири бановине: (Дунавску, Дринску, Моравску и Вардарску) и Управу града Београда.
Територију некадашње Краљевине Црне Горе је обухватала Зетска бановина, којој су припојене: Бока Которска са Будвом и Петровцем; Јужна Далмација (Корчула, Мљет, Пељешац) са Дубровником; Источна Херцеговина (Требиње, Столац, Љубиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Фоча и Калиновик) са Чапљином; Рашка област (Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Сјеница, Тутин, Нови Пазар, Рашка, Студеница и Ивањица) и Митровица са Косова.
Зетска бановина је по територији била преко два пута већа од Краљевине Црне Горе (30.741 км2 : 14.443 км2), као и према броју становника (787.972 ст : приближно 350.000 ст) и са бољим природним предиспозицијама за економски развој.
Bravo Mandici,
Evo i mi u Boki cemo reviziju praviti odnosa sa Crnom Gorom.
Bravo Mandiću i dobro nam doša! nego neka se okrenu gospoda iz Vlasti prema vama iz dijaspore a ne samo da vas poznaju kad im glasovi trebaju.
Pozdravljam “Inicijativu Crnogorske dijaspore za donošenje Deklaracije o poništenju odluka tzv Podgoričke Skupštine”.
Ovoga Mandica treba iskoristiti dok je tu.
Nakon 1918,on,Ranko i naravno(Dzej)Slavko pod hitno da izvrse reviziju berlinskog kongresa.
Nakon toga da se vrate jos ranije i izvrse reviziju Hristovog raspeca.
Kako cujem,Turci traze reviziju Bitke na Krusima,kazu da nisu zadovoljni,da je nelegitimno odrubljena glava Mehmed-pasi Busatliji i odnesena na Cetinje.Kazu da ih po tom pitanju niko nista pitao nije.
Komican je Ranko a komicni su i Mandici.
PRAVILA KOMENTARISANJA
Komentari se objavljuju na portalu Skala radija. Odgovorni za sadržaj su isključivo autori napisanih komentara.
U komentarima je zabranjeno koristiti uvredljive riječi, psovke i klevete. Neće se objavit komentar koji sadrži ove elemente kao ni tekst komentara koji sadrži govor mržnje. Ukoliko se dogodi propust pa tekst bude objavljen, moderator je dužan da ga odmah ukloni čim ga primijeti ili mu neko skrene pažnju na sadržaj. Neprimjeren sadržaj će biti uklonjen a autor može biti prijavljen nadležnim organima.
Za eventualne primjedbe i sugestije mejl je [email protected].