Ko će da spašava spasioce?

Ko će da spašava spasioce?

Telefon je zvonio. U dežurnoj službi kotorske vatrogasnice zavladala je tišina. Ekipa koja se upravo vratila s intervencije još je pod punom opremom. Zastali su nestrpljivi da čuju dežurnog. Nema ovđe nikakve misterije. Znaju unaprijed što može biti. Noćna je ura. Saobraćajna nesreća zna se često desiti u kasne sate. Nije ni požar isključen. Instalacije, neoprezne roštiljdžije. Ponajprije turisti koji su se zaigrali po brdima, uživajući u čarobnim ljepotama mističnosti kakvih je rijetko poput ovih iznad Kotora. A onda odjednom strah, napetost, neizvjesnost. Shvatili su da ih je uhvatio mrak. Na litici su sa koje je i po danu teško sići. Kako im se ovo desilo, u nevjerici sebe pitaju? Rečeno im je da paze. Znaju da moraju obilježenom stazom, ali se nekim čudom u zanosu predaju ljepoti koju nijesu očekivali, i žele više, ne obazirući se na opasnost. Staza ostaje neđe iza njih, a oni odjednom u središtu grotla koji prijeti da ih proguta.

Pa ipak, i u tom po malo paničnom strahu koji im postepeno okupira svijest, znaju da moraju da pozovu spasioce. Drugo im ništa ne ostaje.

Vatrogasci slušaju dežurnog kako objašnjava nekome s druge strane telefonske veze da se ne pomjeraju, da drže telefon otvoren i da samo slušaju upute koje će dobijati od pripadnika spasilačke ekipe.
Samo da ne moraju opet put Pestingrada, pomisliše, svjesni da im nema ni minut odmora. Vrlet je to. Strmi kamenjar đe opasnost vrijeba na svakom koraku. Neće biti lako, znaju, ali nema se kud. Opet u vozila, koja se u sezoni skoro i ne gase. Od kanjona, polako uz brdo korak po korak. Obučeni su i dobro poznaju svaku stopu,ali po ovom mrklom mraku, i pored jakih svjetiljki, iznenađenja su i te kako moguća.

Ne prođe dan a da vatrogasci, spasioci, pomagači ljudskom rodu i svemu živom što po zemlji hodi, čuvari tuđe imovine, jer su uglavnom bez svoje, humanisti čazbeni i časni, gorostasi čije srce kuca za sve podjednako, pod punom opremom  skoče na zov brdskih i planinskih divljina, odakle treba spuštiti zalutale turiste koji unaprijed znaju da je dovoljno okrenuti broj 123 za sve njihove muke i probleme. Znaju, i kao da ne haju što će se dio jedinice dići na noge zbog njihovog hira. Znaju oni da vatrogasci moraju intervenisati i spašavati osobe koje skrenu s obilježenih staza. Namjerno, ili slučajno. Sasvim je sve jedno. Ne samo zbog zakonske obaveze, već prvenstveno zbog humanosti koja ih krasi, zbog koje, nerijetko stavljaju na kocku i vlastite živote.

Locirali su poslije više sati zalutale. Dron im je pomogao u pretraživanju nepristupačnog terena. Viđeli su kako skoro nepomično dva mladića čekaju da im stigne pomoć. Kao da jedva dišu. Ispod nogu jasno su čuli kako se sitno kamenje obrušava i kako mu treba vremena da udari neđe dolje u tlo. To ih je dodatno onespokojilo.
Spasioci su uspostavili kontakt sa njima. Popeli su se iznad njih i saopštili im da uhvate konope koje će im spustiti. Rekli su im da ih uhvate ali da ništa ne čine dok se vatrogasci do njih ne spušte. Prošao je još jedan sat prije nego što su se  konačno sreli. Vatrogasci su ih vezali konopima i lagano počeli da ih izvlače ka obilježenoj stazi. Nije bilo lako. Uplašeni turisti su se nećkali, plašeći se visine. Drugačije ipak nije moglo. Malo po malo, spasioci su uspjeli da ih izvedu na sigurno. Kad su im provjerili stanje i viđeli u njihovim očima olakšanje, krenula je operacija spuštanja do odredišta. Naporna i složena. Poslije više sati, spašavanje turista je okončano. Vatrogasci su ih doveli do svoje stance, napojili ih i dali im sendviče iz automata. Oni su se zahvali i otišli.

Vatrogasci su umorni ostali da čekaju novo zvono telefona. Što god bude, naredni su, čućete od njih i poslije najsloženih i rizičnih operacija i iscrpljivanja koja se teško podnose. Oni su profesionalci, i to je potpuno jasno. Vatrogasci, spasioci su obučeni i spremni. Pravo na život imaju svi, bez obzira na često neodgovorno ponašanje pojedinaca, poput ovoga koji je nedavno srećno okončan.
Vatrogasci ne biraju nikad kome treba pomoći. Njima su svi, ama baš svi jednaki. Druge službe treba da se bave otkrivanjem krivaca za nastalu situaciju, i za ne mali rizik od mogućeg fatalnog ishoda.

Kada je u pitanju angažovanje jedinice za spašavanje lica koja se nijesu pridržavala propisanih pravila i koristili isključivo obilježene staze, onda oni moraju da snose troškove kompletne operacije. Poznato je da akcija spašavanja može angažovati desetine ljudi, terenska vozila, raznovrsnu opremu, pa čak i helikoptere, što košta hiljade eura. Neobilježeni dijelovi brda često kriju nepredvidive litice, odrone kamenja, skrivene jame i strme kosine sklone klizanju, čime su ugroženi i životi spasilaca, ništa manje od onih koje treba spašavati.

Dok traje spašavanje lica koja se nijesu pridržavala jasnih pravila i propisa, kaže komandir kotorske Službe zaštite i spašavanja Maksim Mandić, njihovi resursi su zauzeti za druge intervencije za koje se može ukazati potreba. Tako je moguće da se neće izaći u punom sastavu na požar ili saobraćajnu nesreću, što direkto ugrožava živote ljudi i njihovu imovinu. Zbog svega toga, u mnogim zemljama se vode ozbiljni razgovori da se uvedu zakonska rješenja , debate da osobe koje su spašene sa neobilježenih staza zbog očiglednog nemara, same snose kompletne troškove akcije spašavanja. Neke zemlje, kaže Mandić, to su već uradile. Statistika kaže da je neuporedivo manje onih koji, kad moraju da plate, krše propise i pravila. Zakon bi na taj način štitio sistem zaštite i spašavanja od ovog načina ugrožavanja i crpljenja njegovih resursa.

Ne mislim pritom na one koji su upali u kakav problem mimo sopstvene krivice. Samo za ove koji ne poštuju pravila, kategoričan je Mandić. Jer, kad se sve završi, od turista  čujete HVALA. I tu se sve završava. Nema objašnjenja zašto nije išao obilježenim stazama. To je, kaže Mandić, izgleda naš a ne njihov problem.

Nadam se da će država konačno reagovati na naše apele kada je ovaj problem u pitanju. Jer se postavlja pitanje, ako se ovako nastavi, ko će da spašava spasioce?, jasan je kotorski komandir.