Kako da ne volim Adžića

Piše: Zoran Piperović

13.09.

00:25h

Čitali ste “Tunel “ od Ernesta Sabata.

Sadržajno, nema veze sa namjerom ovog tunela, ali, pade mi na pamet.

I ne samo taj naziv romana i genijalni autor, Argentinac, od majke Albanke (slabo ko zna ovaj fakat), već pomislih odmah i na Tigra.

Imaš li lopatu, kramp i grebulju sa prigušivačem – pitam.

Kaže da ima.

Jesi li skoro posudio nekom?

Nisam.

Odahnuh.

Otkud znam.

Možda traži “đe su dokumenta – dokumenta su na sigurnom”.

Tunel je ispod Vrhovnog suda i na 15 metara od ulaza u Vladu, sretne nam države.

Ko zna, možda je i tamo kopan.

Što nema nikakve veze sa obavještajnim službama, sektorom bezbjednosti. I njihovim radom.

I zato, kako da ne volim Adžića.

Ko bi kao on, s pravom, pričao o tome odakle vjetar duva i kome odgovara da se uđe u depo suda, a da ne pomene službe kojima rukovodi.

Ili da kaže nešto o njegovoj i komšijinoj obrukanošću. Glede ovog.

Mada, najbolje je da oni ulaze pod zemljom sa rudarskim kapama, na kojima su zakačene one sijalice i da tumaraju ispod zemlje oko zgrada suda i Vlade.

Kako da ne.

Malo li su postigli u sprečavanju šverca duvana, kokaina, očuvanja mira na Adi Bojani i sprečavanju divlje gradnje u Valdanosu.

Malo li su uradili da Milatović bude šef delegacije u Njujorku.

I dobro Dritan reče – da je samo njihova dobra volja omogućila taj status Milatoviću.

Da su bili mrzovoljni, da se nisu dobro provodili po Ulcinju, zabranili bi mu da uopšte ide.

Evo, pitajte Jelušićku.

Ruka pravde je i do tunela stigla.

P.S:

Ja sam iskren. Bivalo je dana kada sam saznavao da sam magarac. I to saznanje pomoglo mi je da mi bude lakše.

P.S 1:

Nismo svi isti. Kad to saznamo. Ili ne saznamo.

P.S 2:

Svima će nam laknuti kada naučimo da budemo ispunjeni najvećom vrlinom – pristojnošću.

P.S 3:

Neka je Bog pošalje za početak – Demokratama.

P.S 4:

Pod uslovom da nije već zakasnio za tako nešto.

Mportal