Kada larva prijevremeno dobije krila

Lovćenske straže

Kultura  śećanja  je  na  ivici  opstanka. Ako  zaboravimo  svoju prošlost i ne suočimo se sa svim njenim   pojavnim   oblicima   nećemo  imati  budućnost, a  budućnost, kako  kaže Niče, pripada  onima koji  se najdalje i najduže śećaju prošlosti. Crnogorsko društvo koje su karakterisali demokratija, suživot  zasnovan   na   poštovanju   svih  vjera, međusobno uvažavanje  različitosti, kultura  dijaloga, samosvijest  da  je upravo  sloboda  najveća  i vrhunska  vrijednost  kako  za  narod kao  kolektiv   tako  i  za  svakog  njegovog pojedinačnog  pripadnika, dolaskom “oslobodilaca”  koji ističu  da  su  nakon  70 godina  sa sebe skinuli  sindžire, počinje  agresivno  da  se  mijenja. U  tom procesu   transformacije  i  prilagođavanja  nekoj  novoj  Crnoj  Gori  tragovi  „robijanja“  ispisuju pravila   vladanja. Pitanje  na  koje  još   nijesmo   dobili   odgovor   je  na  kojoj  strani  su  se  borili tokom  naše   slavne   antifašističke   borbe. Odgovor  iz  njihove   hipoteze  postavljene  izjavom Zdravka  Krivokapića   da  ne  treba više  slaviti   Dan   pobjede   nad   fašizmom,  nego 23. septembar,  datum  kada je formirana  nova  parlamentarna  većina, jeste  da  su  se borili  skupa  s fašistima, i to su, na velju žalost građanske Crne Gore, potvrdili   sljedbenici Đurišićevog i Mihailovićevog  četničkog  pokreta. U  duhu  oslobodilaca  sa ( po) grešnom ideološkom  matricom, pokliči  iz  devedesetih  ponovo  paraju  crnogorsko  nebo. Kontaminacija  nemorala, nevaspitanja, neznavenosti,  primitivizma,  nekulture, idiotluka  različitih   profilacija, dijaloška  i  retorička  neukost   i drugi   oblici  nagonskih  dinamizama   postaju  kliše  i  za  pojavu   najgorih  nus produkata jednog društva. Kao krunski svjedok nemorala, lopovluka, prevara, razvrata, bluda, pedofilije  i  mentalnih  bahanalija   opijanja  mase javlja  se sektaški ogranak SPC u Crnoj Gori.Narod, ustrojen pravilima  mase  da  ne razmišlja  već  da  vjeruje, slijepo  ide  za  svojim vođama, među kojima prednjače popovi repetenti (ponavljači), kažnjavani lopovi i obijači automobila, pripadnici   terorističkih   organizacija, doušnici  i  plaćenici  BIA-e, duhovni  pastiri ratnih  zločinaca  i  miropomazanici  genocidne  dehumanizacije  društva.

Oživljavanje šovinizma, srpskog nacionalizma i klerofašizma je institucionalizovano, ali i potpomognuto    paramilirantnim   organizacijama   za   regrutovanje   Isusovih   vojnika   i onih  u kojima  se   đeci   predškolskog   i   školskog   uzrasta   propovjeda   svetosavlje. Lovćenske  straže 1990. pitaju   aktuelnu   „strahovladu“ koliko   je  takvih  objekata privedenih  namjeni   da  služe srpskom   svetu   u   Crnoj Gori ? Kome  služite  potomci  slavnih  crnogorskih  dinastija, znate li?

Tek po neki blistavi um opomene gromoglasno taj narod crnogorski da se vrće sebi, svojim korjenima, svom   ognjištu   i  rodnjoj  kući   u   kojoj   nas   sa  zidova   posmatraju  uramljeni  likovi predaka, prekaljenih  boraca   za  slobodu Crne Gore, nacionalnih velikana, gorostasa  koji  davno zaždiše  luču  pismenosti, kulture, suživota, čojstva, crnogorstva, junaštva i drugih najuzvišenijih etičkih  načela  po  kojima  je   jedna  društveno – socijalna zajednica  bila  vjekovima  prepoznatljiva.

Incidentni   nosioci  izvršne vlasti – likovi motivisani dogmatskom erudicijom, razgrađuju tradicionalnu   crnogorsku   etiku   i  utrkuju se s besmislom kao opštevažećim pravilom razmnožavanja   najgorih   nus   produkata. Granica   između   moralnog  i  nemoralnog  se potire, estetika   ružnog   se   širi   vrtoglavo, a beznađe  poprima  vizuru  transsemiotičkog   korpusa  laži, prevara, bluda i nasilja. Prilika da sačuvamo drugoga od sebe je previše, sagledavamo sopstvo u jednom   drugačijem   kontekstu  i   izmičemo  se  nužnosti   reakcije. Trpimo   najprimitivnije  oblike dijaloga   maskirane „zlatoustim pojcima“, kvaziekspertima   kojima  često  fali  godina   sopstvenog života   da  bi  opravdali   reciprocitet   etiketiranih   biografija. Nije   potreban   izoštren  sluh  da bi čuli  kako   pritajeni  pedofili  i  njihovi  zaštitnici  perverznom  samilošću   razgrađuju hrišćansko poimanje   vjere. Grijeh, griješnost   i   ogriješenje   postaju   nosioci   istog  značenja. Nema  kazni  i sve  je  dozvoljeno. Ponuđeni   modeli   kažnjivog   ponašanja   se prećutno   odobravaju. Policija doživljava   najveće   poniženje  u  istoriji  naše  države. Otimamo  se  degradaciji  ali  vrlo  stidno  i  uplašeno. Možda   pojedinima   iz  intelektualne   elite   naše   države   zaista   trebaju   kriptovani telefoni   da   se  čojski  i junački   proslave  u  odbrani  napadnutih  tekovina? Možda  oni  sa  jedva svršenom  gimnazijom   u  kojoj  su  3  puta  padali  na  godinu  treba  zaista  da  budu  duhovne vođe? Možda  nemoral, blud  i  prevare  od  kojih  se  bezglavo   pobjeglo   iz  Hercegovine  moraju baš  u   Crnoj  Gori  da   budu  uzori   prosvjetiteljstva, kulture , nauke i sporta? Pitanja  je  previše a odgovori   koji   će   tek   da  uslijede   postaće   najbolje   sredstvo  za   lobotomiju  izmiljelih štetočina, opasnih zvijeri i podivljalih humanista.

Kada  larva  prijevremeno  dobije  krila, ne  postaje  leptir, nego  reptil, nesvjestan  da  je do izumiranja  njegove vrste ostalo vrlo malo vremena.

UO „Lovćenske straže 1990.“