Jotovani kokot u petla i obrnuto

Piše: Slavko Mandić

Kukurikuuuu, oglasi se pijetao, (ranije kokot), iz velike zgrade u centru velikog grada, da probudi uspavane kako bi na vrijeme započeli svoj (ne)radni dan. Mora i pijetao, (u bliskoj budućnosti, vjeruje se, zvaće se petao) strogo da vodi računa je li pretjerano jotovan, jer mu se može desiti da ga zbrišu iz sistematizacije kao da nikad postojao nije. Pritom mu je balast korišćenje jezika u prošlom(nekad minulom) vremenu, ali što će on jadan kad je kukurikuuu jednako i jotovan i nejotovan. Strah ga je što će misliti ovi današnji? Da mu ne pripišu kakvu provokaciju, pa mu se može desiti da ga kakva kokoška, patka ili ćurka zamijene u jutarnjem budilniku.
Zato pijetao i ne rastegne koliko je nekad to radio (činio) no iskukuriče to što ima onako ispod glasa, da ne uznemiri članove Savjeta koji spavaju bez prestanka. I to svaki dan, kako bi prikupili potrebnu energiju za donošenje istorijski važnih odluka o upotrebi jezika.
Nije pijetao ni malo zadovoljan što još uvijek kukuriče a ne recimo pijetoriče ili petopeva. Ovo je prvo toliko crnogorsko da svakome normalnome smeta. Ali ne može on donosit umne odluke pored onih izabranih.
Posebno onoga što mu oko vrata visi komad (peča) nečega što na srebren krst liči. E pa on će toga lično da zamoli da ga promijeni u petla, može i pevca, jer se brate lakše izgovara i nekako je njihovije. A danas je to bitno za naraštaje, koje će domaći petao da miluje pijetorikom, sve dok mu iz imena i prezimena ne izbace (izbače)  ij. Pa će konačno od domaćeg kokota, preko prelaznog pijetla doći petao koji ne kukuriče nego pijetoriče za početak, a petoriče za daleka neka pokoljenja.

Jednoga dana, bez obzira što je svako znao koliko se jadan petao domaćeg serijskog broja, trudio da bude petao a ne kokot, isteraše ga na ulicu (ranije išćeraše ga na džadu). Govorio im je da griješe (brkaju) jer takvoga koji se svim svojim srcem zanjihovio, više nikad neće imat. Tamo njima (onima drugima) slao je (odašiljao) jako kukurijekanje, da ih lomi i da ih slomi. Dok je ovim novonjegovim poetlovao na uvce. Pa zar takvoga da odstrane iz svetosavskog tkiva i da bez  takvog alta ostane svetosavski hor.

Onako besan (bijesan), kako sam reče odluči da napusti zemlju i ode u inostranstvo. Prije toga da nauči nejotovani, njihovih zemalja. Ali kako kad ga udari u lice saopštenje omiljene mu crkve Srbije koja svojim v(j)ernicima poručuje da uče strane jezike jer oni nijesu u duhu pravoslavlja. Mogu samo kineski i ruski, jer su to braća, posebno Kinezi, sa kojima zajedno čine milijardu 207 miliona, bez Kosova.

Što sad da radi, zapita se petao? Da ide u Kinu, daleko mu. Njihov jezik je prilično jotovan, pa što će kad ga nauči ako mu ga crkva ne prizna? Nema kukurikanja ni na kineskom.

Viđe domaći kokot da mu nema spasa, ostane li petao.
Učini mu se da je ipak bolje da bude domaći kokot, među svojim kokoškama, a ne prodani petao među tuđim kljunarima. Pope se na  visoku zgradu u kojoj je smješten štab četničkog petla Marka. I dok je ovaj slušao umilni poj umetničke kreatorke Crnogorčević  uživaju u serenadi kukaju bule… zakukurika na naškom toliko jako da Maši popucaše bubne opne.

Oglasiše se i ostali kokoti po Nikšiću, koji su se bili premetnuli u petle i svanu sunce nad Trebjesom.

Ko zna, možda tako i bude.