Grobolupežina Dritan i Veleizdajnik Abazović pred sudom (II)

0

Na velju žalost Crne Gore – za sobom će ostaviti: silne, teške, tužne, jadne, mračne i sramotne posljedice, koje će morati ispravljati i liječiti više generacija: normalnih, ponosnih, dostojanstvenih, časnih, civilizovanih i proevropski opredijeljenih postojbnika, iliti – rodoljuba dostojnih naše, kroz povjesnicu – uzvišene domovine.

Piše: Miodrag Draga Blažo’a BAJKOVIĆ, iz Građanah (svrh Oberah) – Riječka nahija, atar Prijestolnice Cetinje

Potlje podugačke stanke i očitoga nerelaksiranoga premišljanja, već podosta skala i bez hitanja Dritan Abazović sudniku – odgovara (integralno citiram njegov monolog iz mojega sna):

”Ti, sudniče, odlično znaš da sam Ja lažac!

Svi prisutni u sudnici znadete da sam Ja lažov!

Ukupna crnogorska javnost zna da sam Ja oberlažov!

U cijelomu regionu i sve do Bruxelles-a znadu da sam Ja lažovčina!

Ali, kad navi čas uložim beśedu držat – zadajem Ti moju RIJEČ da ću konačno, i doslovice po prvi put u vaskolikomu mojemu životu:

  • pošteno i otkrito zborit;
  • potanko i pravo se ispovijedit i
  • sve samu golu istinu izgovorit.

Kad sam bio malen i žgoljav, svi su me, i đeca i odrasli i starci – tretirali još malenijim i žgoljavijim no što sam zbiljski bio.

Mene je strašno śekiralo to što su me posmatrali ka’ šaku jada – i fizički i u pamet.

Svoju življensku muku da sam niko i ništa vučem od đetinjstva.

Baš sporad toga silno sam želio i bio se zainatio da postanem Neko i Nešto!

Prepunan kompleksa među vrsnicima – počesto sam od više ćeskobe prskava’ ka’ crijevo na uglijer.

Tokom mojega teškoga đetinstva, pa potlje ka’ nejaki frkun i sve do dana-danjega – jedino sam se nadahnuto i nadobudno ośeća’ kad šćah na TV programu, u štampi ili na internetu ugledat Dučka, mojega Bendžija, mojega kolegu Muškolina (Benito Mussolini, zvani Duče (vođa) – primj. aut.).

On, Veliki Benito – odvazda mi je uzor bio.

Ka’ on sam bit stio.

Kolega Dolfi Hićo (Adolf Hitler – primj. aut.) nije me privlačio.

Dolfi je vazda ima’ zalizanu frizuru koju nijesam podnosio.

Sa kolegom Francijem (Francisco Franco – primj. aut.) nijesam se baš nešto ponosio.

Franci je bio bitanga.

Daklen, moj pokonji kolega preko Adriatičeskoga mora, u Rimu – bio je vrh-vrhovah!

Jes’ da nije ima’ kose, a ja evo zisto imam; jes’ da je bio (s)puštio drob, a meni je trbuh posalidžan pločicama od samijeh mišića; jes’ da je nosio uniformu, a meni je nijesu šćeli dadnut – ne znajući da će mi to tako teško padnut.

Ali, dragi moj Muškolini je volio da se: prči, peči, beči i degenči – isto ka’ ja.

Drugojače, naški rečeno: volio je da se kurči – taman ka’ ja.

Dučko je ima’ svojega ”Vučka” (mni na A. Hitlera – primj. aut.), ka’ što ja imam mojega A. Vučka pokraj ušća ”dve velike reke” (mni na Beogradski paśaluk – primj. aut.).

Bendži je hodio kod svojega, ka’ što ja hodih k mojemu – samo što je mene moj lješe stima’.

Vala će mi zavazda ostanut žal što ja njega, Vučka – nikad ne primih (laže, prima’ ga je đe je stiga’ da nije ima’ kuđ više ni češće – primj. aut.).

Dalje.

Potpisujući ”TU”-a u Vili ”Gorica” doživio sam najljepše uzbuđenje moje premijerske, i cjelokupne političke karijere.

Tun mi onadijer, iako nakratko, sa Prletom i Jadotom, koji mi obetaše da će mi svakoje neđelje na letuđijama ime spominjati, doklen gođ budem temeljito lišen slobode – bješe lješe od ijednoga orgazma koji ikad doživljeh u mojemu mlađanom življenju.

Znam Ja odlično da sam se u Skupštini i Vladi, a tijem po dubini primitivističke vlasti, sve do dežurnih i po potrebi agresivnih kučkova to tijeh ulica – udružio sa srbočetničkom bagrom, srbonacionalističkom ološi, klerofašističkim banditima i litijaškouličarskim poganima, ali – meni je bilo važno samo:

  • da Ja imam moć;
  • da baš Ja DPS-ovce razbijem u tirinte i svedem im kukavičko, dvolično, preletačko članstvo na tanke grane, tj. da jednom, i to skorijeh dana – svi preostali, pravi DPS-ovci mogu stat u jednu prugu (autobus – primj. aut.);
  • da se iz inata osvetim onomu podosta, čak za moj ukus i apsolutnu metražu i previše, visočijem od mene – predśedniku Dugajliji koji me Bitangom prozva!

Eto zato sam ovakav!

Nastavljam. 

Glede moje beśede u Potočarima: sudniče, ne može mi bit jasno kako se do sad nijesi aviza’ da sam Ja: površan, neodgovoran i neozbiljan uobraženi fakin, koji na dripački način zalutah u politiku, zarad česa me nekizi zovu Dritan-Dripac.

Glede onijeh koje nazvah ”lelekačima”: kriv sam, ali nijedan od njih me, vala, pljunuo još nije – a svi mi izreda rekoše da sam Ja samoga sebe dovoljno napljuva’.

Glede junačkijeh i pravičnijeh Belvederaca: kriv sam, ali se, eto, uzdam da me neće raščerečit ka’ zeca ili odrat ka’ jarca dok budem sprovođen u Spuž – a imali biše 100 pravica da od mene to učine.

aktuelno

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

PRAVILA KOMENTARISANJA

Komentari se objavljuju na portalu Skala radija. Odgovorni za sadržaj su isključivo autori napisanih komentara.

U komentarima je zabranjeno koristiti uvredljive riječi, psovke i klevete. Neće se objavit komentar koji sadrži ove elemente kao ni tekst komentara koji sadrži govor mržnje. Ukoliko se dogodi propust pa tekst bude objavljen, moderator je dužan da ga odmah ukloni čim ga primijeti ili mu neko skrene pažnju na sadržaj. Neprimjeren sadržaj će biti uklonjen a autor može biti prijavljen nadležnim organima.

Za eventualne primjedbe i sugestije mejl je [email protected].