Dvanaest nezarađenih plata za Mickeya i Milatovića

Piše: Slavko Mandić

Bože kakve su nam avetinje vodile državu. Pa ima li to iđe još na ovome bijelom okrsnom svijetu? Ne vala, u sve se mogu zaklet. I živo i mrtvo. Prije pedesetak godina takvim likovima roditelji su plašili đecu, govoreći im što ih može snaći od ovakvih ako ne budu slušali i išli pravim putem kroz život. I nije bilo kod njih dileme. Izabrali su pravi put, jer ovo što su viđeli na slikama i u riječima roditelja, nije bila nikakva alternativa. Bio je to pakao u kojem su se krčkale upravo avetinje, nama kasnije poslate po zadatku.

Juče konstatovasmo da se ne zna đe je završila žena četnik. Ko zna, možda se vrnula tamo odakle je upućena da nam kvarnom rabotom šteti državi? Teže je to vjerovat, jer u te hercegovačke pustare ne ide se svojom voljom. A nju, kako vidimo, niko još ne proziva da odgovara za svašta što je ovamo činjela.

Dok se ona neđe na suncu junskom prži, po pretpostavci a ne čvrstom saznanju, da vidimo zna li iko što je sa čuvenim ekspertima Jakovom Milatovićem i još čuvenijim Milojkom Spajićem, poznatijim pod imenom Mickey. Ime je dobio po jednom čuvenom Singapurcu, originalnom pripadniku soja srpskog crkvenog stvaranja od prije nastanka svijeta. Ovaj ekspert je proizvod upravo takvog śemena, iz koga se rađa rasad mitske snage. Da, da, upravo tako. Samo nas je Bog veliki pogledao kad nam je poslao ovakvog eksperta da nam razdrma finansije. Čudo, zaista, nad čudima. Ne bi ga Singapurci tek tako prisvojili, da im nije donio blagostanje od koga se oni moćni još uvijek oporavljaju. Jer, poznato je, nije se lako snalaziti u izobilju. Milojko nama nije obezbijedio pogled na svijet iz takve perspektive, ali jeste iz one od koje se pamet vrti. Još nije ni sio, a milijarda je stigla na račun države. Da je čekao da to bude po zakonu i Ustavu, pa da o tome raspravljaju nekakva radna tijela i plenarna Skupština, ode voz niza stranu. Bio bi stečaj države, i teško da bi se od nje tada nešto moglo čerupati. Ovo je bio najsigurniji put da se raskubanje nastavi u velikom stilu.
Neko će reći da je Mickey slagao kad je kazao da je u Singapuru ostavio platu od više desetina hiljada eura mjesečno, jer je zov svoje države bio veći izazov. Tačnije onaj Amfilohijev. Poziv arhitektike novog crnogorskog ideološkog poretka i njegovo obećanje što se dobija prihvatanjem ovog aranžmana, nije ostavljao dilemu. Zgrabi i nastavi da djeluješ u izobilju. I tako bi. Singapurska plata ne bi bila dovoljna ni za putovanja po bijelom svijetu, a o dnevnicama da i ne zborimo. Nakupi se eura grdilo. Zato je Mickeyu neobično bilo stalo da se zadrži na funkciji, jer je nepresušno vrelo odakle se crpi i uzima.

Njegov prijatelj Jakov Milatović, londonsko čudo, za koga kažu da nema što sve nije bio. Od NLB banke, preko Dojče banke u Frankfurtu. Radio je nešto i kao timski igrač za političku i ekonomsku analizu u Evropskoj banci za obnovu i razvoj. Imao je kancelariju u Podgorici i otud dirigovao nekakvim orkestrom. Ako ga je ikada bilo?
I ovaj genije se rastočio kad ga je Crna Gora(malo śutra) pozvala da joj pomogne i spasi  je velikog propadanja. I on je dobio saradnike koje je sam birao, onoliko koliko je htio, novih novcatih mercedesa i audija, mobilnik telefona i elektronskih pomagala. Od koleginice koja će, sasvim sigurno doći na dnevni red, je imao NATO helikopter da se oburda put primorja na nedostojno ustoličenje svoga ega. I Mickeyovoga, razumije se.
Isprazniše meštri od litija kasu, i viđeše da je đavo ponio šalu. Laž kod građana više nije prolazila. Pa ni ona kad su kazali da mogu da śutra odu, on u London a Mickey u Singapur, samo je nasmijao narod.
Ako je to baš tako, što su onda tražili da im država isplati 12 plata? Ispostavilo se da im je bolje da zoblju državnu pogaču, dok ne pokušaju da se ubače na kakvu rabotu kod onih koji ih još ne poznaju dovoljno. Ili makar onih koji za njihove “poduhvate” još nijesu čuli.  A možda im je najbolje da naprave partiju, koju bi finansirali kakvi crnogorcomrzci, ubijeđeni da se može uništiti naša država, a onda ovo što ostane darovati Rusima i Vučku velikomučeniku. Njih, ako se śete – śete, što bi kazao Mitar Čvorović, patriota.

Crna Gora je redom ostajala bez fabrika, kompanija, preduzeća, a građani bez posla i plata za preživljavanje.
Ćeraju se značajni investitori. Evropa zabrinuta, a mnogi zapadni faktori jasno uviđaju da je crkva Srbije glavna remetilačka snaga koja čini sve kako bi Crnoj Gori oduzela pravo da bude država. Crkva koja je birala vladu u manastiru Ostrog, lagala je narod da je država željela da joj otme svetinje. Taj zločin učinjela je prema Crnoj Gori i Crnogorcima crkva Srbije, po nalogu krvavog Aleksanda. Zločinci su oteli državu, a potom i crkvu Crnogorcima prije stotinu godina. Plašeći se da ne povratimo izgubljeno, kako bi zaštitili nelegalno stečeni imetak i ogromno bogatstvo kojim je raspolagala, crkva Srbije je krenula u agresivno litijanje. Srpski popovi su krenuli u potonji obračun sa građanskom, multietničkom i multikonfesionalnom državom. Izgubili su bitku, iako su sa njima bili svi ministri i ministarke, na čelu sa Spajićem i Milatovićem, redovnim učesnicima protesta koje je organizovao njihov koalicioni partner Demokratska Crna Gora, u pokušaju da spriječe izbor manjinske vlade, zarad činjenice da u njoj njih neće biti. A to ih je boljelo toliko jako da im ni najjači analgetici nijesu mogli pomoći.

Ni tada ne odoše, Milatović put Londona a Spajić u Sigapur. Ipak se bolje živi ovđe, sa onih 12 plata, nezasluženih, naravno.

Valja se śetiti i onih Medojevićevih konstatacija. Pa i da je 90% za odbačit, što činjet sa onih 10?  On je govorio da  Spajić i Milatović švercuju podatke o broju zaposlenih, da su ubice ekonomije i da ih treba rušiti što hitnije, da  Spajić i Milatović obmanjuju javnost i da se cijene goriva i životnih namirnica mogu ograničiti i bez usvajanja zakona u Skupštini. Medojević je tražio da se bivši premijer Krivokapić i ministar Spajić procesuiraju zbog nezakonitog zaduživanja države. Za njegov ekonomski program kazao je da je to – “Provizija sad” i da će se kreditori  naknadno pronaći. Tajno i organizovano do novih 221 milion eura.
Mnogo je toga što se stavlja na teret Milatoviću i Spajiću.
Vrijeme je da se klupko počne odmotavati, kako bi krenuo da se plete bar pravni pulover koji bi zaštitio još uvijek nejaka leđa države.

A put ekspertima za London i Singapur im sad nema više ko platiti. Jer ono što su stekli, a nije bilo njihovo, časkom se potroši.

Partiju da osnuju, možda im je još jedini spas? Ako ga uopšte za njih ima?