Dokle?!

Piše: Goran Sekulović

Crna Gora se, u posljednji čas, vraća demokratiji. Ovako bi izgledala – naravno, sasvim neadekvatna i nerealna – optimistička varijanta viđenja naših političkih aktuelnosti. Pesimistička varijanta je dakako mnogo bliža istini. Kada sam uoči samog izbora tzv. ‘’ekspertske’’ i ‘’apostolske’’ Vlade gostovao u televizijskoj emisiji kod jednog od najistaknutijih crnogorskih novinara Slavka Mandića, konstatovao sam da je veliki broj nepoznanica i upitnosti kada je riječ o tome kako će funkcionisati nova vlast, tj. Parlamentarna većina i Vlada. (Ovo zbog realne situacije, ali i nade da bi neko od njih ipak morao i trebao kat-tad okrenuti se Crnoj Gori!?). Prije svega unutar njih samih, najprije u okviru brojnih koalicionih partnera svakog pojedinačnog subjekta vlasti, zatim u njihovom međusobnom trojnom odnosu, ali i prema Vladi i spram njihove ukupne kohabitacije sa Predsjednikom Crne Gore. Na stranu izuzetno bitan stvaran, praktičan (a ne ‘’apsolviran’’ iznuđenim potpisom!) odnos prema evroatlantskim integracijama!
Danas bi se, opet optimistički i blagonaklono, moglo pomisliti da su nepoznanice i upitnosti tada mogle imati i one strukture nove vlasti koje danas ne samo da iz nje izlaze već je i ruše i žele da (konačno!?) i u praksi počnu da sprovode ono što su obećali biračima, tj. još brže, jače i kvalitetnije evroatlantske integracije. S obzirom na u međuvremenu katastrofalne učinke nove vlasti na ovom planu to znači da deblokiraju evropski put zemlje i učvrste i obnove već poljuljano NATO povjerenje u našu zemlju. Jasno je svima da to znači zapravo nastavak puta evroatlantskih integracija započetog i utemeljenog od strane bivše DPS-ovske vlasti. (Koliko i zbog ovoga isprazno zvuče zaklinjanja DF i Demokrata da se DPS-u ne smije dati da o ičemu bitnom odlučuje!?) Zato se ne bi moglo reći da URA i SNP (a o njima se dakako radi!) nijesu znali s kim prave vlast. Osobito njihovi lideri, ključne figure manjinske Vlade na pomolu, Dritan Abazović i Vladimir Joković. No, nikad nije kasno, iako je zemlji napravljena velika šteta. S jedne strane, konačno primijeti Abazović doprinos Demokratske Crne Gore fašizaciji društva. S druge strane, nema potrebe i niko ne očekuje da se Vladimir Joković odrekne srpskog naroda i Srpske crkve u Crnoj Gori za koje kaže da će i dalje da ih brani i štiti. To i niko, dakle, i ne traži i to je svakako dio budućeg evropskog puta, kao što je protivna tome putu svaka politika koja se ne odriče velikosrpstva i Srpske crkve koji negiraju vjerska i etnička prava Crnogoraca i drugih naroda u Crnoj Gori.
A s kim su napravili vlast, tj. na čiju su vlast (Srpske crkve) pristali, najbolje su pokazali događaji na Cetinju 4. i 5. septembra prošle godine, kada su upravo Dritan Abazović i Vladimir Joković, svaki na svoj način, prednjačili u orvelovskom pohodu na rodno i zavjetno mjesto Crne Gore. Cetinjski događaji i Belveder (kao i onaj prije Drugog svjetskog rata!) pokazali su dvije stvari: pravu i ogoljenu, (klero)fašističko-mrziteljsku, prirodu, prirodu ‘’čiste moći’’, još uvijek aktuelne ‘’crnogorske’’ vlasti i odlučan i beskompromisan otpor građanske, (multi)nacionalne, državničke, demokratske, suverenističke, civilizacijske i evropske Crne Gore.
Svaki iole objektivan i nepristrasan posmatrač mogao je na primjeru Cetinja 4. i 5. septembra da bukvalno do kraja adekvatnom i realnom, istinskom i surovom zbiljom ilustruje, potvrdi i dokumentuje genijalno sljedeće literarno predviđanje Džordža Orvela: ’’Partija želi moć jedino i isključivo radi same moći. Nas ne zanima dobrobit drugih; zanima nas samo moć. Ni bogatstvo, ni raskoš, ni dug život, ni sreća; samo moć, čista moć. Šta znači čista moć, shvatićeš odmah. Mi se razlikujemo od svih oligarhijskih grupa iz prošlosti utoliko što znamo šta radimo. Svi ostali, čak i oni koji su nam bili slični, bili su kukavice i licemeri. Nemački nacisti i staljinisti su nam po svojim metodima bili vrlo blizu, ali nikad nisu imali hrabrosti da priznaju svoje motive. Oni su tvrdili, možda čak i verujući u to, da su se dočepali vlasti ne želeći, i na ograničeno vreme; da odmah iza ugla leži raj u kome će svi ljudi biti slobodni i jednaki. Mi nismo takvi. Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Moć nije sredstvo, moć je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala revolucija nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura. Cilj progonjenja je progonjenje. Cilj mučenja je mučenje. Cilj moći je moć…Treba da shvatiš da je moć kolektivna stvar. Jedinka je moćna samo kad prestane biti jedinka. Tebi je poznata parola Partije: ’Sloboda je ropstvo’. Je li ti padalo na pamet da se ona može čitati i natraške? Ropstvo je sloboda. Usamljen – slobodan – čovek će uvek biti poražen. Tako mora biti, jer je svakom ljudskom biću suđeno da umre, što je najveći od svih poraza. Ali ako je u stanju da se potpuno, do kraja potčini, ako se može utopiti u Partiju tako da su on i Partija jedno, onda je svemoćan i besmrtan…Moć znači moć nad ljudskim bićima. Nad telom – ali pre svega nad duhom…Prava moć, moć za koju se mi moramo boriti i danju i noću, nije moć nad stvarima nego nad ljudima…Kako jedan čovek uspostavlja svoju moć nad drugim?…Primoravajući ga da pati… Moć se sastoji u nanošenju bola i poniženja. Moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u željeni oblik…Kakav svet mi stvaramo?… Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgažen, svet koji će s procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u našem svetu značiće napredak ka povećanju bola. Stare civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Naša se zasniva na mržnji. U našem svetu neće biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samouniženja. Sve ostalo ćemo uništiti – sve… Neće biti odanosti, sem odanosti partiji. Neće biti ljubavi, sem ljubavi prema Velikom Bratu. Neće biti smeha, sem smeha pobedioca nad pobeđenim. Neće biti umetnosti, neće biti književnosti, neće biti nauke…Ali uvek…uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije…Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice – zauvek…Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam…Uvek ćemo imati jeretika pred sobom, prepuštenog nama na milost i nemilost, koji vrišti od bola, slomljen, dostojan prezira – i koji će se na kraju potpuno pokajati, spasen od samog sebe, koji će od svoje volje puziti do naših stopa. To je svet koji pripremamo…Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na živac moći…Partija je besmrtna…Mi vladamo životom…na svim njegovim nivoima…Ljudsku prirodu stvaramo mi. Čovek se može mesiti do beskonačnosti. Ili…će se proleteri ili robovi dići i zbaciti nas…Oni su bespomoćni, kao životinje. Čovečanstvo – to je Partija. Ostali su van njega; nevažni su.’’
U crnogorskom slučaju, tj. u velikosrpskom šovinističkom i klerofašističkom viđenju Crne Gore i Crnogoraca i svih manjinskih naroda ovo već danas znači samo jedno: Čovečanstvo – to su Litijaši. Srpska pravoslavna crkva. Ostali – Crnogorci, Albanci, Bošnjaci, Muslimani, Hrvati, kako u (st)rasnom ”patriotskom” zanosu nabroja njihove političke predstavnike ministarka prosvjete (hic!), kulture, nauke i sporta Vesna Bratić (a to važi i za sve ”obične” i ”male” Srbe u Crnoj Gori koji ne žele da budu velikosrbi i da negiraju Crnogorce i druge narode) – nevažni su, možemo ih mijesiti do beskonačnosti, jer su bespomoćni, kao životinje.
Hoćemo li, dakle, ovakvu ”budućnost” u kojoj ćemo na svakom koraku gledati čizmu kako gazi ljudsko lice, dok nam se na kraju ne zarije i u sopstveno?! Dritan Abazović i Danilo Joković zato su danas na ispitu svoje savjesti. I ne samo oni dakako. Cijela Crna Gora. Jer, zapamtimo: što budu jači, velikosrbi i Srpska crkva koji negiraju prava drugih biće sve bezobzirniji, što je slabiji naš otpor, to će biti jači njihov despotizam… Od svih nas, od većinske Crne Gore – jer mržnja ne može biti jača od ljubavi i solidarnosti, od empatije i poštovanja svih drugih i samih sebe – zavisiće da li ćemo im isporučivati jeretike i ”izdajnike”, između ostalog i Abazovića i Jokovića i svih njihovih podržavaoca i simpatizera, prepuštenih im na milost i nemilost, koji vrište od bola, slomljeni, dostojni njihovog prezira, jer očekuju moćnici, despoti, fašisti (poput svih takvih u istoriji svijeta) da se ti ”nenacionalni elementi” na kraju potpuno pokaju, spasu ”od samog sebe”, tako, dakle, što će ”od svoje volje puziti” do njihovih stopa. Na to računaju, otuda i toliki pritisci, demonstracije, protesti, saopštenja, fašizacija društva… Jer, kažimo jasno i glasno: to je srpski svijet koji se ne samo priprema, već je dobrano i ostvaren, makar u nacrtima, zamislima, težnjama, tendencijama, a bogami i u realizacijama! ”Svet pobede za pobedom, trijumfa za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na živac moći…” Dokle?!