Da njega u Brisel poslaše, o jadu bi ih zabavio

Piše: Slavko Mandić

Viđela žaba đe se konji kuju pa i ona digla nogu.

“The frog saw how the horses were shod, so she also lifted up her foot”, kazala bi jedinstvena poprečnoprugasta pojava smještena u istorijskom herbarijumu pretpolitičkih živućih bića. Poljoprivredni intelektualac i zborilac više jezika. Sem domaćega. A i on nije njegov. Tamo kome se svojski, mada ne i čojski dao, zbore drugačije. Naučiće da ga lomi,(na jezik mislim) ako bog da. Ka što je i ovi NATO jezičak, koji jadan javno mora da voli i da mu bude lažno privržen. Mada i oni siroti znaju na čiju je BANDU obrnuo ovaj politički trbuhozborac. Ali diplomatija, koja je Joku bratu prirodno svojstvo, naučila ga je da ne zbori sve što misli. Bolje reći naučila ga je da ne misli. I on je, kao racionalna i mudra neznalica, razumio razloge takvog prijedloga i u potpunosti ga prihvatio kao vlastite.
Poljoprivredni Jokaš, spuštajući se niz obradivu površinu, tercira milozvučnu rapsodiju jednojajčanog naroda i njegove izlegle narodnosti, svetosavskonazorske: Zlo goveče, june dovijeka! Ili po briselski, a može i jokaški: Evil beef, June forever!
Joko jeste fenomen. Gleda i pita se: Okle njemu ovakav spoj glasova? Pa on nikad nije znao da prozbori stranski. Nije ni beogradski skroz savlada. Ali, vidiš, sad kad postade vlast, pljušte slova ka manita. Čak i ovog  jezika briselskog ima koliko god oćeš, od kojeg mu mrkne pred očima. I ne samo njemu no i zajedničkim glagolima državne vlasti, porođene u klanovskim apokaliptičnim moralnim tandaramandarama.
Ali da se vrnemo fenomenu naglog prihvatanja evropskih standarda, za koje Jokaš nije, pa nije. Neće tijelo ali se um koprca. I govori Mu: Vidiš li Jokašu, skoročeljade, koliko je dobro kad ti uđenu tu muku da nešto znaš. Mada je to lažno, što i sam znaš, djeluje ka da nije. Prosto ti se vidi zadovoljstvo kad kao savjesni poljoprivredni čudotvorac, sa stalnim rastom obradivih goveda, stupaš po šumama i gorama naše zemlje ponosne.
Jokaš je čvrsto riješen da unaprijedi unazađeni temeljni abazoid potpisan sa JoVanikijem i Prletom Acovim i od njega napravi jedinstveni obrazac koji će kasnije moći da služi opštem svetosavsko nečovječnom postulatu, ili opštečetničkom ideološkom savremenom rukopisu. Služilo bi se svetosavsko geodetsko pravoslavlje na svim zemljanim pozicijama, jer je srBstvo neotuđivo pravo i obaveza svakog postignutog (s)tvora. Bez obzira na opšte značenje, ili novu sintagmu, tj ON u oboru od slamarice.

-E da mi je kukavcu da sam bio đe i ona nepomenica po zadatku, pa da dignem sve četiri za naše prekogranične prijatelje, braću, sestre, rođake, đecu, očinske oce, koalicione partnere, poljoprivredna dobra. Jer mi smo oni, samo što toga ovamo još nijesu śesni pa se sprdaju sami sa sobom.
A Maja je znala. Neće oni njoj pipunskoga im pipuna, određivat za koga će dizat ruke. Kad je država ovakva kakva jeste i kad vrh umije najbolje od svih dosadašnjih da dobro ćuti, onda mora da postoji i neki svetosavac koji je spreman na samoodricanje. A to će reći da progovori. Pa i uprkos zvaničnoj državnoj politici. I da bude protiv nje! No što! Ne krije se Jokaš. I nikad nije. Za Srbiju brale, daće cijelu Crnu Goru. Kad bi mu se moglo, razumije se.
To mnogi ne razumiju. Ali Joko nije mnogi. On je jedna slamka među vihorove. Dokazana, njegove mi časti. Zato bi on volio da je tamo đe je ona odila. Da pokaže da mu basta  udarit na obraz svojoj državi, koja to jeste, ali je ona druga brate rođeni i slađa i milija. Uostalom, eto zašto je ON tuN đe jeste, jer je to što jeste.