Citius, altius, Isus

Piše: Boris Dežulović (portalnovosti.com)

„Reći ću najiskrenije: pomogli su mi Bog i anđeli čuvari. U tim trenucima, kada više fizički i materijalno ne osećaš noge, ne osećaš sebe, ne osećaš da imaš snagu, vrti ti se tlo pod nogama, vrti ti se nebo iznad glave, u tim trenucima, sa svojom verom koju imaš, nadaš se da će biti ta božanska intervencija. Možda mi nećete verovati ovo što sada pričam, ali to mi se desilo mnogo puta u karijeri, gde sam ja sam sebe iznenadio, da kažemo ovako, kako bih rekao, mentalno razmišljajući da sam se iznenadio kako je moguće da sam izdržao to? Pa moguće je ako veruješ u Boga i veruješ da ima viša sila koja ti pomogne u tim trenucima, ja to dosta ozbiljno shvatam i u to izuzetno verujem, tako da mislim da je to definitivno bilo prisustvo božanskog. U momentima kada uđeš u drugi sat igre u jednom setu, kada više ne vidim jasno lopticu, meni se sve muti pred očima, znači došao sam do neke krajnje tačke fizičke iscrpljenosti, i to je verovatno presudilo pobednika.“

Tako je na konferenciji za novinare nakon pobede u finalu olimpijskog teniskog turnira u Parizu najveći teniser svih vremena Novak Đoković u šokantnom priznanju objasnio tajnu svog neverovatnog uspeha: Bog i anđeli čuvari, viša sila, prisustvo božanskog, božanska intervencija.

Očekivao sam da tog trenutka u salu upadnu policajci i zvaničnici Međunarodnog olimpijskog komiteta, ili barem oni besni demonstranti što već nedeljama marširaju po Parizu i nadižu hajku na „ženskog muškarca“ Imane Kelif, bokserku iz Alžira kod koje je navodno zabeleženo prisustvo muških hromozoma i samim tim nepravedno preimućstvo u odnosu na njene olimpijske protivnice, čistokrvne žene sa ženskim hromozomima.

I ništa.

Novak Đoković lepo je i otvoreno pred celim svetom priznao božansku intervenciju i „prisustvo božanskog“, dakle „više sile“, pa samim tim i nepravedno preimućstvo u odnosu na olimpijske protivnike kojima u organizmu nije bilo zabeleženo prisustvo Boga, anđela i ostalih stimulativnih supstanci – priznajući, dapače, da je „to verovatno i presudilo protivnika“ – i nikome ništa! Štaviše, isti oni koji su potpaljivali lomaču za vešticu iz Alžira sada su ridali i padali na kolena pred čudesnom snagom vere srpskog tenisera.

Da je, međutim, Imane Kelif sazvala konferenciju za novinare i rekla kako joj je, „najiskrenije, pomogao muški XY hromozom“ – da je ispričala kako se „u tim trenucima, kada više fizički i materijalno ne osećaš ruke, ne osećaš sebe, ne osećaš da imaš snagu, vrti ti se tlo pod nogama, vrti ti se nebo iznad glave, u tim trenucima, sa svojom verom koju imaš, nadaš da će biti ta genetska intervencija i aktivacija dihidrotestosterona“, kako „veruje u biologiju i veruje da ima viša sila koja ti pomogne u tim trenucima“, da ona to „dosta ozbiljno shvata i u to izuzetno veruje, tako da misli da je to definitivno bilo prisustvo XY hromozoma“, koji je „verovatno i presudio pobednicu“ – ceo svet digao bi se na stražnje noge. Ili barem isti onaj svet koji je slavio Novaka Đokovića zbog vere u Boga i prisustva hristozoma u telu.

Imane Kelif nije muškarac koji je rešio da promeni pol da bi dobio priliku legalno mlatiti žene – iako, poznavajući muški um, ne sumnjam da postoji lep broj bilmeza kojima to zvuči kao odlična ideja: Imani je rođena kao devojčica, odrastala je kao devojka i formirana kao žena. Kao devojčica, devojka i žena pritom je rođena, odrasla i formirana u islamskoj patrijarhalnoj kulturi koja u Boga, anđele i božanske intervencije veruje barem koliko i Novak Đoković, i u kojoj za potpaljivanje lomače pod Imane – da je zaista „ženski muškarac“ – ne bi trebali vešticolovci sa hrišćanskog Zapada.

Šta da je tako Imani izašla pred novinare pa izjavila kako su joj „najiskrenije, pomogli Allah dželle-šanuhu i meleci čuvari“? Šta da je rekla kako se „u tim trenucima, kada više fizički i materijalno ne osećaš ruke, ne osećaš sebe, ne osećaš da imaš snagu, nadaš da će biti ta božanska intervencija“, da joj se to „desilo mnogo puta u karijeri“, da je „to moguće ako veruješ u Allaha milostivog i veruješ da ima viša sila koja ti pomogne u tim trenucima“ i da je „to verovatno presudilo pobednicu“?

Ja, recimo, privatno mislim da su to budalaštine, onaj sam iz Đokovićevog šokantnog priznanja koji mu „ne veruje ovo što sada priča“, koji misli da Bog i anđeli nemaju baš nikakve veze sa Novakovom zlatnom medaljom i da je njegova pobeda trijumf čovekovog talenta, rada i neverovatne snage, hm, „mentalnog razmišljanja“, ali ja nisam važan: u ovoj priči ionako svi sem mene – a verovatno i sama gospođica Imani, ja se unapred izvinjavam ako grešim – „izuzetno veruju“ u Boga, anđele, višu silu i božansku intervenciju.

Pretpostavimo zato za potrebe ovog ogleda da ta stvar zaista postoji: pretpostavimo da stvarno postoji Svemogući Bog koji nedeljom zavaljen u naslonjač na svom daljinskom vrti kanale i zastane kad mu se pred svevidećim očima ukaže Karlos Alkaraz koji kod 4-4 na Đokovićevom servisu ima brejk loptu, pa brzo pošalje dežurnog anđela da Novakov servis spusti tačno na crtu, a Alkarazov forhend u mrežu. I tako pet puta. Pet brejk loptica Đokoviću je spasao Bog sa anđelima, celu tu nedelju zajebavao se Bog sa žutim brejk lopticama na Rolan Garosu i spasavao čoveka od dvesta pedeset miliona evra, dok su tri hiljade trista trideset tri kilometra istočnije u Njegovoj Palestini spas u podrumima čekala neka preplašena deca: gruvalo je toga dana sa svih strana, vrtelo se mališanima tlo pod nogama, vrtelo im se nebo iznad glave, u tim trenucima, sa svojom verom koju imaju, nadali su se oni da će biti ta božanska intervencija o kojoj svi pričaju, a Bog je za to vreme na Plejstejšn Tenis Vorld Turu igrao finale Olimpijskih igara.

Ovako napisano može, ne kažem izgledati duboko nepravedno, ali dogovorili smo se da Ga ima i nije na nama da preispitujemo Njegove odluke. Čudni su, kako vidite, putevi Gospodnji, bilo je i čudnijih: Bog je, naposletku, u Palestini i sopstveno dete ostavio na cedilu, pa što bi spasavao tuđu? Vrtelo se njegovom sinu tlo pod nogama dok je vukao onaj krst, vrtelo mu se nebo iznad glave dok je razapet gledao gore, u tim trenucima, sa svojom verom koju je imao, nadao se Hrist da će biti ta božanska intervencija, „Oče, Oče, zašto si me ostavio?“, a Otac je za to vreme na Gladiejtor Vorld Turu igrao finale turnira u galskoj Luteciji.

Šta je onda problem sa tom „izuzetnom verom“? Problem sa tom „izuzetnom verom“ je u tome što ona pretpostavlja da je sve na ovom svetu od Boga, da je sve rezultat Njegovih „intervencija“, da su od Njega i čovek i žena, i zlatna medalja na muškom olimpijskom turniru i zlatna medalja na ženskom bokserskom turniru.

O da, braćo i sestre, Imane Kelif, kakva god da jeste, Božje je dete. U Njegove čudne puteve se ne sumnja, i ako je on intervenisao da Imani ima XY hromozom, ko ste bre vi šupci da preispitujete Njegove odluke?, ja se izvinjavam na rečniku, malo me prenela „izuzetna vera“, moj greh. Isti dakle Bog koji je pomogao Novaku Đokoviću – isti Onaj pred kojim ničice padaju čuvari tradicionalnih, sportskih i olimpijskih vrednosti – pomogao je, eto, i Imane Kelif, koju čuvari tradicionalnih, sportskih i olimpijskih vrednosti onda vide upravo kao negaciju svake pojedinačne te, kako se zove, tradicionalne, sportske i olimpijske vrednosti.

„Reći ću najiskrenije: pomogli su mi Bog i anđeli čuvari“, reći se sutra naša sestra Imani, „u tim trenucima, kada više fizički i materijalno ne osećaš ruke, ne osećaš sebe, nadaš se da će biti ta božanska intervencija u deobi ćelija, ja to dosta ozbiljno shvatam i u to izuzetno verujem, tako da mislim da je moj XY hromozom definitivno bio prisustvo božanskog, i to je verovatno presudilo pobednika.“

I ako Imane Kelif treba da se diskvalifikuje zbog prisustva „muškog hromozoma“ u organizmu, koji joj daje nepravedno preimućstvo u odnosu na protivnice, jednako bi, molim lepo, zbog „prisustva božanskog“ u organizmu – koje mu daje nepravedno preimućstvo u odnosu na protivnike – trebalo da se diskvalifikuje i Novak Đoković: da mu se oduzme zlatna medalja i svetu pošalje poruka da su Olimpijske igre svečanost sporta i festival čovekovog talenta, rada i „mentalnog razmišljanja“, a ne nekakav jebeni Plejstejšn turnir za Boga i anđele, ja se izvinjavam, malo me prenelo, Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, oče blagoslovi, amin.