Bešlin: Vučić nije zadovoljan rezultatima popisa

“O čemu svjedoči i reakcija njegovih strogo kontrolisanih i propagandnih medija”

Bešlin: Vučić nije zadovoljan rezultatima popisa

Ovim tempom, čak i kada bi nastavio da se kreće, srpski autokrata bi morao da vlada još pola vijeka do nacionalnog egal odnosa u Crnoj Gori… Crna Gora se, ipak, pokazala mnogo tvrđim orahom – kaže Bešlin

Rezultati popisa očekivani su i u granicama vrijednosti koje su pokazali oni iz 2003. i 2011. godine, jedina dva popisa sa kojima ima smisla porediti ovogodišnji. Ima li boljeg dokaza da su dva prethodna popisa bila fer i sprovedena u demokratskoj atmosferi političkog i društvenog pluralizma, kaže za Pobjedu srpski istoričar Milivoj Bešlin. Bešlin je, komentarišući ove sedmice prezentovane rezultate popisa stanovništva i domaćinstava, kazao da su, očekivano, pažnju javnosti najviše privukli odgovori na identitetska pitanja, što, kako navodi, za građansku državu nije presudno.

– Uostalom, verovatno je ovo poslednji popis gde se nacionalno i religijski izjašnjavalo i svrstavalo. U razvijenim demokratijama, to se smatra sferom privatnosti, ali i politički irelevantnim kategorijama. Mnogo zanimljiviji odgovori su oni koji daju dubinski uvid u crnogorsko društvo – od starosne strukture, stepena i profila obrazovanja, nivoa pismenosti, ekonomske (ne)zavisnosti, upotrebe kompjutera i interneta itd – kaže Bešlin za Pobjedu.

Rezultati popisa pobjeda su građanske države, ponavljaju opozicija i pojedini analitičari. Jesu li?

BEŠLIN: Jesu. Otkako nacionalne identitete u Crnoj Gori možemo posmatrati kao dovršene procese, što nije slučaj ni 1991. godine, a ni ranije, rezultati svih popisa potvrđuju izrazito nacionalno, iz čega proizlazi i politički pluralni karakter crnogorskog društva. Što nameće jedino mogući koncept države kao građanske, demokratske, pluralne. Jedini identitet koji bi u tim okolnostima morao biti na snazi jeste državni identitet, dok su svi partikularni, nacionalni identiteti zaštićeni, ali se ne mogu nametati bilo kome. Ovo moderno, evropsko rešenje koje je Crna Gora, uz manja odstupanja, negovala, narušeno je 2020. godine, jer su zastupnici jedne etničke skupine, sa svojom verskom organizacijom i sa svim ideološko-nacionalističkim (para)državnim aparatom i narativima, težili da se nametnu kao državna politika i službena ,,istina“.

Ako je predsjednik Srbije Aleksandar Vučić popis u Crnoj Gori definisao kao jedan od najvažnijih događaja za Srbiju, može li biti zadovoljan rezultatom?

BEŠLIN: Znajući stvarne ciljeve nacional-šovinističkog režima u Beogradu, kao i nivo uloženih sredstava i silu koju su upotrebili za identitetsku konverziju Crne Gore, mislim da nikako ne može biti zadovoljan. Ovim tempom, čak i kada bi nastavio da se kreće, srpski autokrata bi morao da vlada još pola veka do nacionalnog egal odnosa u Crnoj Gori. Zbog toga verujem da nije zadovoljan, o čemu svedoči i reakcija njegovih strogo kontrolisanih i propagandnih medija, odnosno, BIA ispostava širom regiona. Crna Gora se, ipak, pokazala mnogo tvrđim orahom.

Naposletku, nisu svi nacionalno izjašnjeni Srbi u Crnoj Gori poštovaoci ili podržavaoci Vučića i njegovih lojalista u Crnoj Gori. Srbima, kao i svim građanima Crne Gore, pred očima je dovoljno dugo bio drugačiji model vlasti, ako hoćete i liderstva, da bi danas nepodeljeno stali uz Vučića i njegov ekstremno-desni i populistički politički stil.

Crnogoraca je danas gotovo četiri procenta manje u odnosu na posljednji popis. Što je na to uticalo?

BEŠLIN: Više je razloga. U popisne rezultate ušao je, recimo, i veliki broj ljudi bez državljanstva; procenat koji navodite bio bi drugačiji da to nije uzeto u obzir. Drugo, manji broj građana sa dualnim crnogorsko-srpskim identitetom očito je optirao ka srpskom, jer je to politički preporučljivo.

U kojem smislu preporučljivo?

BEŠLIN: U smislu da je režim u Crnoj Gori danas sastavljen od srpskih nacionalističkih i klerikalnih opcija. Takođe, verujem da je manji broj ljudi i na prošlom popisu optirao ka crnogorstvu, jer je to bilo društveno i politički prihvatljivo. Treće, jedan broj tvrdih procrnogorskih suverenista odbio je da se popiše, bojkotujući ovako organizovan popis. Četvrto i najvažnije: u korist srpske identifikacije na popisu korišćena je sva sila beogradskih, banjalučkih i svih srpskih medija iz regiona. Ali i ruskih. Potom, milioni su uloženi u propagandu te vrste, u reklame, bilborde, spotove, kampanje, crkvene agitatore, u partijska zapošljavanja i slične ,,projekte“. Ta se sila spustila na Crnu Goru s cilljem brze i nasilne srbi(jani)zacije i pravo je čudo da su pomeranja tako neupadljiva i sasvim nesrazmerna pritiscima i kampanjama koje su vođenje.

S druge strane nije bilo sistematične diseminacije, osim nekoliko Tviter profila, koji su sugerisali da se ljudi izjasne, pre svega vezano za crnogorski jezik. Ali kada pogledate tu silu – političku, propagandnu, finansijsku i obaveštajnu – koju su upotrebila dva kriminalizovana režima iz regiona – mislim na Beograd i Banjaluku – kao i sasvim jasnu prosrpsku pristrasnost i državnih institucija Crne Gore i odsustvo bilo kakve organizovanosti sa druge strane, pravo je čudo kako su postignuti rezultati izneverili očekivanja nacionalističkih propagandista tzv. srpskog sveta, odnosno, velikodržavne šovinističke ideologije kao državne ideologije aktuelnog režima u Beogradu.

I, kako to objašnjavate?

BEŠLIN: Verujem da je to dokaz da su identiteti u Crnoj Gori dovršene kategorije i da se samo mali broj ljudi i dalje koleba. I to na nivou statističke greške. Sve to temeljno demantuje očekivanje srpskog mitropolita u Crnoj Gori Joanikija o Crnogorcima kao pečurkama posle kiše, koje će – nestati.

U Podgorici, Nikšiću, Mojkovcu, Kolašinu, Danilovgradu, Šavniku – o Cetinju da ne govorimo – broj građana koji su se izjasnili kao Crnogorci prelazi pedeset procenata. U svim tim gradovima na vlasti su proruske stranke ili koalicije. Kako to objašnjavate?

BEŠLIN: Kao kontraargument, mogao bih da Vam navedem rezultate poslednjih izbora u Andrijevici i rezultate popisa u tom gradu.

Sasvim na mjestu.

BEŠLIN: Razliku između nacionalnog opredeljivanja na popisu i partijsko-političkog optiranja vidim kao svojevrsnu racionalnost građanki i građana Crne Gore.

Zašto kao racionalnost?

BEŠLIN: Ako bi se njeni građani ovde striktno nacionalno izjašnjavali, Crna Gora bi bila na pola koraka do Bosne i Hercegovine. U kojoj su, baš kao i u Crnoj Gori, nedavno održani lokalni izbori. Ipak, za razliku od Podgorice i Kotora, građani BiH od kraja rata, u ovako etnički skrojenoj i raskoljenoj državi, glasaju potpuno predvidivo i po nacionalnom ključu, koji podrazumeva da nacionalno ,,naš“ političar ili tajkun dobije podršku glasača da nastavi da ih pljačka i teroriše. U Crnoj Gori je ipak drugačije.

Kako drugačije?

BEŠLIN: Podgoričani nisu dominantno nacionalno glasali; pre bih rekao da su kaznili korupciju, partijsko zapošljavanje, sramno nefunkcionisanje gradskih službi, gomile smeća u gradu i sl. Uprkos pokušajima dosadašnjih vlasti da se tu silom zadrže, verujem da je i pobeda opozicije u Kotoru rezultat ne nacionalnog preglasavanja, nego ponižavajuće marginalizacije tog divnog grada, koju sprovodi aktuelna vlast.

Verujem da građani Crne Gore ovako glasaju i usled političkog licemerja i mimikrije jednog broja srpskih nacionalističkih političkih partija navođenih iz Beograda. Uglavnom su koncipirane kao naizgled građanske i zainteresovane isključivo za ekonomska pitanja ili su iznad ,,podela“, a suštinski – kukavičja jaja i projekti nacional-šovinističkog režima u Srbiji. Naravno, govorim o lažnim građanskim partijama koje su deo aktuelnog vladajućeg režima u Crnoj Gori i čiji je nesumnjivi lider, šef Vučićeve ,,srpske liste“ za Crnu Goru, četnički vojvoda Andrija Mandić. Nažalost, ovoj svojevrsnoj prevari birača i preoblačenju tih partija sa jasnim klerikalnim i velikosrpskim predznakom u građanske odore, značajno su doprinele i neke zapadne ambasade.

Srpskim jezikom u Crnoj Gori danas govori 44 procenta građana, crnogorskim – 37. Kakav problem Crnogorci imaju sa svojim jezikom, što mislite?

BEŠLIN: Kao i popis, nacionalnu genezu i slične fenomene, ni jezičko pitanje u Crnoj Gori ne možemo posmatrati izvan šireg vremenskog konteksta. Pola veka je jezik stanovnika Crne Gore nazivan srpskohrvatskim, potom više od decenije samo srpskim, zatim, srpskim i maternjim i najzad crnogorskim, srpskim, bosanskim i hrvatskim. Najveći deo nacionalnih Crnogoraca opredelio se da govori crnogorskim, ali je deo naveo da govori srpskim, što je bilo opredeljenje i aktuelnog predsednika; deo se, pak, opredelio da govori bosanskim jezikom. Sve su to oznake izrazite nacionalne pluralnosti u Crnoj Gori, koje bi neko mogao da tumači i kao konfuziju.

Vi ne?

BEŠLIN: Ne. Vidim to kao dobre strane građanskog karaktera države i izrazite kulturne raznolikosti. Ipak, najvažnije je da se ljudi u Crnoj Gori dobro razumeju. Mi koji često dolazimo u Crnu Goru, a verujem i svi njeni građani, ne uočavamo razliku kada neko govori srpskim, crnogorskim ili bosanskim jezikom. Kako god da ga zovu, ljudi suštinski govore isti jezik, koji se samo dijalekatski razlikuje, i to ne zavisno od nacionalnog imena jezika, već zavisno od dela Crne Gore iz kojeg dolaze. U tom smislu, jezik stanovnika Crne Gore razlikuje se regionalno, ali ne i nacionalno. I ne vidim nikakav problem u tome, naprotiv: to je jedinstveno državno, društveno i kulturno tkivo Crne Gore. Nešto je drugačija situacija sa pisanom rečju, jer se dva pisma neznatno, ipak, razlikuju.

Čuli ste da prosrpske i proruske stranke najavljuju da će tražiti da srpski jezik dobije status službenog. Očekujete li da će taj prijedlog biti usvojen?

BEŠLIN: Teško je reći šta je od njihovih predloga stvarna namera, šta služi zaustavljanju evropskih integracija Crne Gore, što je ključni politički cilj režima u Beogradu, a šta je dimna zavesa kako bi se lakše progurao, recimo, zakon o državljanstvu. Ali kao neko ko je poreklom iz Vojvodine, koja je možda bila i najviše jugoslovenski deo nekadašnje jugoslovenske federacije, mogu reći da više službenih jezika – a u AP Vojvodini ih je danas šest – ima prednosti. U Crnoj Gori je službeni jezik onaj koji nosi ime države, ali ako bi se išlo u pravcu u kome govorite, ne vidim što bi samo još jedan jezik – srpski – za sebe tražio status službenog. Zašto to onda ne mogu biti svi jezici kojima govore građanke i građani Crne Gore? Takođe, službeni jezici se ne moraju proglašavati samo na nivou države, nego i na nivou lokalnih samouprava. Svakako, treba videti najmodernija evropska rešenja ka kojima Crna Gora teži.

Evo, pomenuli ste izmjene Zakona o državljanstvu. Mogu li rezultati popisa ohrabriti proruske političke stranke u tom smislu?

BEŠLIN: Zakon o državljanstvu je crvena linija oko koje će ili doći do političkog konsenzusa ili će se, u protivnom, otvoriti najveća politička kriza u poslednjoj deceniji, i to sa nesagledivim posledicama. Takav zakon, kako ga bar zamišljaju i planiraju kreatori srpskog i ruskog sveta, ukida ne samo građanski koncept države Crne Gore, nego i obesmišljava postojanje same države i ukida mogućnost fer i demokratskih izbora. Dakle, takav zakon može biti samo plod najšireg političkog konsenzusa, uz međunarodno posredovanje. Svako nasilno oktroisanje otvoriće Pandorinu kutiju, čije posledice je teško predvideti. Igranje vatrom na balkanskom buretu baruta nije preporučljivo.

“Crnogorci, sad znamo koliko vas je”, komentarisali su srpski mediji crnogorski popis. Kakva je ovo poruka?

BEŠLIN: Reč je o mešavini ljutnje i neskrivene pretnje: Crnogoraca je, naime, više nego što su se nadali. Ali to je model režimskih, sada već u punoj meri fašizovanih medija, koji otvoreno rasprostiru rasizam, pozivaju na sukobe i na linč svih protivnika šovinističko-radikalske politike i zločinačke ideologije režima u Beogradu, koju primenjuje kao državnu politiku. Ne smem ni da mislim o posledicama takve propagande, danas neuporedive u Evropi, koja i Srbiju i ceo region pretvara u zverinjak.

Ako već znaju koliko je Crnogoraca u Crnoj Gori, znaju li srpski mediji zašto su u Srbiji praktično u nestajanju?

BEŠLIN: Od referenduma 2006, crnogorski identitet je u Srbiji sistematski kriminalizovan, suštinski nepriznat i izložen konstantnim uvredama i dehumanizaciji. Ovi trendovi u Srbiji posebno su eskalirali od početka klerošovinističkih litija 2019. godine. Adekvatan i naučno precizan termin za to bio bi – rasizam. Crnogorski identitet se sistematično negira, kako od predstavnika političke, tako i intelektualne elite; proglašava se pogrdno za ,,milogorstvo“, prisvaja se i svojata, krivotvori istorija i naposletku otvoreno ismeva i kriminalizuje. Kao rezultat, samo su najdosledniji ostali u tom identitetu, dok je ogromna većina konvertirala u srpstvo, neretko i u otvoreni nacionalizam i šovinizam, kao vid mimikrije. Ipak, ne treba zanemariti ni činjenicu da su pojmovi i ,,srpstva“ i ,,crnogorstva“ značajno izmenjeni u odnosu na popise tokom socijalizma i Jugoslavije, pa tek poslednja tri popisa, ona posle 2000. godine, možemo uzimati kao poredbeno relevantne i smislene. Isto važi za popise u Srbiji i u Crnoj Gori.

Srpska opozicija želi da oponaša Vučićev ideološki model i zbog toga je neuspješna

Prilikom nedavne posjete Crnoj Gori, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić izveo je još jedan performans, pokušavajući da ponizi Crnu Goru i Crnogorce. Je li uspio?

BEŠLIN: Istinski mi je teško da komentarišem patetične žalopojke ili agresivne izlive i histerizaciju aktuelnog beogradskog autokrate. Generator gotovo svih kriza u regionu i pokrivitelj kriminalizacije sistema zaslužuje posebnu pažnju zbog onoga što radi, a ne zbog propagandnih floskula koje baca unaokolo.

Jesu li propagandne floskule i ocjene ministra Ivice Dačića, čija je stranka, na primjer, u izreci presude za ubistvo nekadašnjeg predsjednika Predsjedništva Srbije Ivana Stambolića, označena kao odgovorna za taj zločin, da svako selo u Crnoj Gori ima svoju organizovanu kriminalnu grupu? Imaju li uopšte i vlast i parlamentarna opozicija u Srbiji bilo kakvu svijest o tome što je njihova država činila i što čini i u svojoj zemlji i regionu?

BEŠLIN: Srpsko ispadanje iz istorije, kako je pisao Stojan Cerović, dubina moralnog i političkog ponora zbog sveopšte kriminalizacije društva i zločina učinjenih u ratovima i genocida devedesetih godina, toliko je da je politička i dominantna intelektualna elita Srbije danas uverena da se od tih trauma nemoguće odvojiti i da je jedini put negiranje ili potpuna identifikacija sa magnum crimenom. Takva Srbija, potpuno identifikovana sa zločinom, spremna je, kako je rekao Dačić, na drugo poluvreme; dakle, na ponavljanje učinjenog.

Model i ideološki koncept naprednjačko-radikalske vlasti duboka je društvena i politička ekstremizacija i fašizacija. To je društvo sada mnogo teže i suštinskije potonulo u mržnju, u naci-šovinizam i ksenofobiju nego tokom devedesetih. Pritom, alternative gotovo da nema ili je svedena na nekoliko progonjenih pojedinaca.

Ova sumorna slika jednako je mrska i neprihvatljiva i režimskim i opozicionim medijima i političarima. Srpska opozicija želi da oponaša Vučićev ideološki model i zbog toga je neuspešna, što ima za posledicu to da punih dvanaest godina nije u stanju da ostvari ni najmanju pobedu nad režimom. Totalitarni ideološki model nacionalističkog velikodržavlja, čiji je Vučić prvosveštenik, stvorio je politički koncept bez stvarne alternative i sa pseudoopozicijom kao važnim potpornim stubom legitimizacije kriminalnog i fašistoidnog poretka. Zbog toga je pitanje sledećeg nasilja, kao nastavka takve politike, samo pitanje vremena. Namere i ciljevi su neupitni. Doduše, to će zavisiti i od predstojećih američkih izbora.

Uvjerljiva izborna pobjeda DPS-a na izborima koji nijesu bili fer

Rezultati izbora u Podgorici još nijesu potvrđeni. Što je uslovilo ovakav rezultat, što mislite?

BEŠLIN: Uverljiva izborna pobeda DPS-a u Podgorici, koji su više od lokalnih izbora s obzirom na broj i strukturu njenih stanovnika, svedoči o snazi i žilavosti društva u Crnoj Gori. To se društvo, za razliku od onog u Srbiji, gde je Vučić veoma brzo uništio svaku relevantnu opoziciju, očito ne da zastrašiti i slomiti. Pritom, ovo nisu bili ni fer ni pošteni izbori: birački spisak je nesređen, ne poštuju se i ne primenjuju Ustav i zakoni, izborni putujući cirkusi kojima Vučić i Dodik obesmišljavaju sve izbore u regionu posebno loše utiču na Crnu Goru. Podgorica je gledala ,,beogradski scenario“ – autobuse uvezenih pseudoglasača. Nažalost, opozicija u Srbiji, kojoj je na osnovu takvih prevara i manipulacija i oduzeta izborna pobeda u Beogradu, sada je ćutala na iste Vučićeve BIA mehanizme u Crnoj Gori. Verujem da ćemo jednoga dana saznati cenu ove glasne tišine u Srbiji. Istovremeno, oni koji u Crnoj Gori pristaju na to da na osnovu BIA izbornih manipulacija dobijaju glasove, jednoga će dana odgovarati. Nadam se, ne samo politički.

U Podgorici je predsjednik Jakov Milatović ,,tas na vagi“. Na koju će stranu, što mislite?

BEŠLIN: Predsednik Milatović je poslednjih meseci evoluirao i u svom narativu i u političkom stavu. Tu evoluciju vidim kao državno odgovorniji i hrabriji politički stav: od odnosa prema antifašizmu, do ekonomskih kritika Vlade i vraćanja štetnih i koruptivnih zakona koje je usvajala aktuelna vladajuća koalicija. Čudno bi bilo da se vrati jatu iz koga je izašao. U suprotnom, pitanje je zbog čega je obarao prethodnu vlast u Podgorici. Ne mogu da nagađam na koju će stranu, a veliko je pitanje zna li sam. Ipak, najveća dilema jeste da li i u kojoj meri predsednik države odlučuje samostalno – kako u odnosu na aktere iz Beograda, tako i u odnosu na tajkunsko-medijske faktore u Podgorici. Tim pre što se predsednikov politički legitimitet dosta istanjio: pokazalo se, naime, da je Milatovićeva pobeda na predsedničkim izborima bila ne samo rezultat veoma široke koalicije iz aprila 2022, nego i izrazito referendumskog glasanja protiv, ne nužno za. Svakako bi u svojim potezima i o tome trebalo da povede računa. Veoma zanimljiva je i pobeda opozicije u Kotoru, gde je režim u Beogradu, kao izborni argument, potegao svoga crkvenog poglavara kao aktivistu kleronacionalističkih i Vučiću odanih političkih partija.

I nije uspjelo.

BEŠLIN: Da, nije. Koliko vidim, ni Crnogorci, a ni većina Srba, nisu fascinirani raskošnim i skupo plaćenim pirom Vučićevog patrijarha u Kotoru. Zahvaljujući političkom sluganstvu, radikalnim šovinističkim narativima i kontroverznim potezima, taj čovek nema veći autoritet ni u Srbiji, a kamoli u Crnoj Gori, što ide u prilog tvrdnji da režim u Beogradu ne razume Crnu Goru, sve na sreću nje same. Ne bih im savetovao da ,,patrijaršijski“ argument ubuduće više potežu bilo gde na izborima u Crnoj Gori.

portalanalitika