Alo, Jokašu…

Piše: Slavko Mandić

–Alo, Jokašu, jesi li to ti?  Đe ste to, ne čujem te to đaolje. Čuješ ko je. Ada ja. Kopitović. Onaj što śetuje Singapurca. Oni vele da sam nečesovi koordinator za njegove rabote sa potpreśednicima, samozvanim zamjenikom i ovom gomilom ministara. Nijesu to neki odnosi bog zna. Čuju se oni kad su ove tele śednice, da se ne mora dolazit. Jer mu pred ulaz  trube neki studenti a narod puva u pištaljeke i udara u talambase. Moje je da vas sve obrnem, posebno ove naše. A vi dignete ruku, jer ste za to što će śutra on da reče narodu da ste se, za njihovo dobro, odlučili. Nije ni važno koliko vas je. Ka da to ko može prebrojat. Ima tamo i kusih i repatih. Jedni bi ovo, a drugi ono. Da ih čoek pušti, to se bez kaštiga ne bi završavalo. Ovako, ja to uzmem pod svoje i dok treneš, zgotovi se śednik.  Eto to mi je rabota. Složena i odgovorna, ka poijedna.
Kako me ništa ne čuješ. Sad vi moram opet sve nanovo zborit.

– Alo, aloooo gosn Jokašu. Evo ni ja tebe ne čujem. Ka da ste preo svijeta.  Đavo pozoba i ovakve veze. A śednica Vlade samo što ne počne. Kako će bez Jokaša. Krči veza. Samo čujem krrrr, krrr. Ka da je u sred šume. Neka, muči jadan, neka…evo nešto. Ka da je on.
-Alooo, ko je to na tu bandu? Ođe Jokaš, a ko bi čoče drugi bio? Što me zoveš? Koji si to ti?

-Kopitović, čujete li me. Kooppitooo…Bogu fala da me čuješ.  Oni koordinator za vezu s tobom, plemeniti i časni Jokašu.  Počinje śednica Vlade, pa te ja pitam jesi li ti za to što će tamo bit. Poitaj ka boga te molim, jer Singapurca čeka auto iza zgrade. Što znam ja đe će. U nekakvu Švicarsku, ili Albaniju, prije no tamo. Nešto se dogovara za brzopoteznu izgradnju autocesti i gradnju novijeh gradova. Ih Jokašu velečasni, poperiće ih đe god brda bude. Moga bi i ti zakučit tamo stan u po cijene. Što veliš? Što u po cijene kad možeš džabe, jer te pripada.
Tačno Jokašu, tačno. Pripada vam, no što. Svega si se odreka da pomožeš kad je zapelo, pa je valjda red da ti se nešto vrne. Reči ti mene đe si to?

-U šumu, a đe ću drugo bit. Jesi li poaveta pa me to pitaš. Gledam što se ovamo čini i kako je najbolje da se pozitivno zavrne ovi narod. Sve za opštu dobrobit. No ti ne znaš moj dobri i po malo pošteni Kopito. Ajde đaole, ne sičijaj se. Šalim se, jesi li me čunuo. Znam ja jado sve tvoje. I na povojnicu sam ti doodio. Ko ti je onoga međeda donio? Ja, no ko to drugi. Živoga, no što drugo đetiću. Obraza ti, znaš li što je to na Vladi? O čemu će se navodno zborit?
Što? Od šumama. Znaju li oni mrčni, kakvi su, mimo Singapurca, išta o tome? Ne đaolju kap. Ja ću im zgotovit kad izidem odole jednoga dana. Nije itanje. Važna je to tema. Znaš li ti moje Kopito, što je to šuma. Čoek je tu nasta, a ne đe drugo, što ovi neznaveni studenti zbore. U sred šume. E sad tu istu šumu čoek brsti to što može. Još malo pa je neće bit više ni za lijek. Viđeću ja što nam je činjet čim  se vrnem.

Što to zboriš, jadan. Kad ću doć. Kad me vidiš. Znaš li ti da sam koaliciona ruka i da, ako me nasičijaš, pa ja odem, ni tebe se strva neće znat. Sve smo to mi iz vlade zgotovili, kako bog zapovijeda. I sveta svetosavska crkva našeg istog naroda tamo i ovamo. Uči istoriju đetiću, na čistom ti srpskom zborim.

Pitaš me jesam li za. Ma nemo jadan. Ti mene, Jokaša, obrazovanog i uspješnog privrednika, ka što je i onaj moj drug iz Budve, što svašto ima, a nije njegovo. Mene pitaš jesam li za.

Ajde miči mi se tamo. Reči da sam ja naredan svemu. Koncesiju ćemo mi davat, a ne ka oni bivši. Mora se tačno znat kome i kako. Poslaću ti ja spisak i to tamo sprovedite. Koalicioni, čuješ li me?
I ne zovi me više kad sam u šumu. I da ti rečem, ne znam ni da li ću izlazit, jer mi je ovđe prelijepo.