Alibi!

Janko Nikolovski

Ili o promenama…

Šta su promenili oni hrabri i odlučni novinari i urednici koji su objavljivali neblagonadežne za (za koga – zna se, bar oni u pitanju znaju)? Suština je da proverimo: Je li se šta ili išta promenilo ili je sve to bilo obično prakticiranje ili dokazivanje lične ili redakcijske hrabrosti. Ovaj članak ne govori o faktima već o ličnom pogledu ili zapažanjima… Neki bi autor na ovo rekao da se nije promenilo ništa, ama baš ništa što bi presudno uticalo na istoriju; neke opšte pouke ili poruke- možda?!? Ipak nedovoljno da bi to bio neki pokretački momenat za javnost i njen uticaj na buduće događaje… To i nije niti može biti cilj. Pa tako i sam upadam u zamku koja je upravo zato i smišljena: da bude maska za kamuflažu nečega, već po izboru i potrebi trenutka, političkog, predizbornog, kulturnog. Ali imam ja i drugi alibi; ne bavim se politikom niti ambicijama (malo sam prestar)!

Molim ipak da se odmah ne hvatate za pojedinačne slučajeve promena. Ne mogu se složiti da promena čelnih ljudi može biti dovoljna za nešto značajnije u kretanju bilo kojeg savremenog društva- osim ona dva- tri primera iz nedaleke prošlosti. Otišli su čelni ljudi ili sive eminencije u mnogim važnim zemljama, pa tako i u onoj zemlji Jugoslaviji… Pa onda gde su ove zemlje sada – opet su ono šta su bile; velike i moćne ili barem zemlje o čije se mišljenje barem prati! Ali molim lepo i najlepše! Nemojte da se odmah vatate za Watergate ili brojne druge primere… Otišao je jedan, po definiciji – moćan predsednik, ali zašto!? Pri odlasku formula je uvek jasna, a ta je da se mora ostvariti – alibi politika. Ovaj ovde, pamfletist, valjda, možda se svi ovi, odlazeći ili smenjeni ljudi  (NOMINA SUNT ODIOSA), nisu mogli da izdrže sebe u budućnosti… Kako li bi (i još gore) da li bi izdržali? Pa i pored svega, možda su i oni – čelni, ustvari ipak i samo ljudi u onom majušnom smislu reči. Možda su ljudi (slava bogu) ipak ograničeni u svojim ambicijama; kada dostignu vrh svojih nadanja, nije nemoguće da zažele da se odmore i da malo prilegnu na svojim lovorikama? Dobro, priznajem bilo je nekoliko primeraka onih koji nisu znali za dosta, koji su želeli sreću i blagostanje za sve ljude (svoje ljude), ali po njihovom ličnom shvatanju sreće. Pa tako u trenutku kada su dostigli svoj lični ideal; bacili su narode, u već nama poznate užase.

Zato! Opomenu već imamo, pa stoga pamet u glavu: klonimo se velikih ideja koje nas vode ili makar nude – blagostanje kroz svetsku revoluciju; nadam se da je niko već ne zagovara ili želi! Srdačno se nadam da nje neće ni biti – Ikada! Dovoljne su bile i ovih nekoliko dosada – iz ogorčenja kažem i suvišnih i nesrećnih. Treba ipak imati i razumevanje za „ probleme vlada“ – imaju one dobre namere, ali nemaju recept za dobru vladavinu… Možda zato i povremeno ili čak i češće pribegavaju dobrome starom autoru koji je pisao o „Gradu sunca“. Ne može ni to – ljudi su prozreli sve trikove vlasti ! A hteli- ne hteli ipak moraju da izađu na izbore.

Pa znači i ja bih da se šlepujem uz one (znači novinari i urednici) koji uzalud pišu, pa ih povremeno i ubijaju (nisam ja taj kalibar, još mi se živi – voleo bih:  čak i udobno )…

P. S. Naravoučenije – ne napadajte pojedinca, već sistem. To se možda i oprosti!?