autor: Ljubomir P. Nenadović*

U Crnoj Gori nema nikakve psovke. Niko neće na svoja usta izgovoriti kakvu grdnu ili sramotnu reč. Još jedan put velim – niko.

Kad se ko naljuti i mlađe svoje kara, najviše reći će: „Na jade ti Đurđev dan došao! Đavo ti večeru pozobao! Na zlo ti śutrašnje jutro osvanulo!” To je sve. Druge psovke nema.

Nigda nisam video Crnogorca da plane u ljutnji.

Svaki nadjunači i savlada svoj gnev. Kad se dvojica sporečkaju, onda najvećma biraju reči šta će jedan drugom kazati. Ako se malo oštrije počnu prepirati; onda oni što ih slušaju, poviču: „Neka, neka! nekate, ljudi!” (dosta, ne dirajte, ostavite); i to nije nikakva uvreda za one kojima se govori. Na prvu takvu opomenu odmah se prepirka prekine, i drugi se razgovor počne.

Reći kome: „ćuti!” – nigda se ne čuje; to bi i u šali bila uvreda. Sâm knez Danilo, kad hoćaše kome prekinuti reč, govoraše: „Neka, neka, čoče!”

U svoj Jevropi nema zemlje gde je među prostim ljudma tolika učtivost i pristojnost, kao u Crnoj Gori. Nigda nisam video da se među sobom svađaju i grde; a ni dvoje dece nisam video da se pobiju.

Crnogorci su vrlo učtivi i obrazni prema svakome jer od svakoga očekuju da takav bude i prema njima. U Crnoj Gori nemate kome reči ružne reći, jer je niko svojim ponašanjem ne zasluži; ne smete je nikome reći, jer je neće niko otrpeti; ne smete je kazati ni psetu, ni vetru ni kiši, jer vređate i najprostijeg Crnogorca, ako vas čuje.

Primetio sam da gde koji putnici (Sloveni, Jugosloveni), obrazovani ljudi, kad se zaborave, i po svojoj navici, uz reč što god neuljudno reknu, ili nešto dvomisleno pričaju, Crnogorci jedan po jedan dignu se, i polako iz društva odu. Kad se udalje oni manu glavom i jedan drugom reknu: „Boga mi su kao pravi lacmani!” Više ništa neće o tome govoriti, niti će kome pričati, jer bi morao one iste reči od kojih je od društva utekao, ponoviti, a on neće ni pred kim na svoja usta da ih izgovori.

Jedan iz Primorja beše doterao vino na Cetinje, pa kad je hteo skinuti tovar, očepi ga konj, a on nešto grdno opsova. Neki Cetinjani što su ga čuli, počnu ga koreti; a on skide kapu i reče: „Oprostite, ljudi; a Bog dobro zna da ja nijesam Crnogorac”.

S rečima: „lancmanin kâ lancmanin!” – oni mogu ne samo da pokude nego kašto i da pohvale izvanjce (tuđozemce). Kad vide nešto rđavo, nepristojno, vetrenjasto na strancu oni će reći: „lancmanin kâ lancmanin!”

Takav smisao imaju i one reči, kad kažu: Crnogorac kâ Crnogorac. Samo ta reč: lacmanin, dolazi od imena: latinin. Prvi i jedini civilizovani susedi Crne Gore bili su Latini, Venecijani. Po tome sve što je jevropsko zvali su lacmansko.

Crnogorac za jevropsko odelo kaže: lacmanske haljine, kao što će se pored Save i donjeg Dunava reći: nemačke haljine, a na istoku i u nekim nemačkim krajevima, govore: francuske haljine. Crnogorci te haljine takođe nazivaju: talijansko ruho, ili: uske haljine. A kad s podsmehom, ljutnjom ili u šali, spomene one što nose te haljine, oni će kašto reći: „uskogaće”.

Jedno veče šetali smo se kroz cetinjske ulice, i čujemo iz daleka veliku viku i svađu u jednoj maloj krčmi. Ja pođoh brže i rekoh: „Idem da vidim kako se svađaju Crnogorci”.

Jedan serdar uhvati me za ruku i povika: „Hodi da se opkladimo u barilo vina, da su to neke uskogaće, i nijesu Crnogorci!” Kad bliže dođemo i zavirimo u krčmu, a ono sve sami maraguni (stolari, tišleri) sede, piju i svađaju se – nijednoga Crnogorca ne beše među njima.

Crnogorci i svi Primorci, kako svoje široke čakšire tako i talijanske uske pantalone zovu: gaće. Ima i jedna šaljiva pesma, koja kaže: „Koji nosi gaće na tiraće (ramenice, hozavtrozi, od talijanskoga: tirabrache), taj ne veli nigda ‘dobro jutro’, no ‘bonđorno’ pa i to rijetko”.

Crnogorci su svi dobro odeveni; i kad su najveće vrućine, nijednoga ne možete videti u košulji i u donjim, belim, gaćama. On tako neće ni pred svoju kuću, u selu, da izađe. Nije običaj.

Svako, najsiromašnije, dete ima svoju dolamicu i čakšire; to sve sâme žene od bele vune opredu i izatkaju. U gdekojim krajevima nose i košulje od vune. Najveća im je veština, da izvezu žensku košulju po nedrima i rukavima. Struke od crvene vune, znaju osobito lepo načiniti. Jednu dobru struku ne možete ispod 10 talira kupiti. I ljudi i žene i deca nose ih. Bez struke neće se maći od svoje kuće; crna struka dolikuje crnogorskim belim haljinama lepše nego ikakav drugi ogrtač.

Kad vidite prema sebi Crnogorca s njegovom strukom, na visokoj steni, čini vam se da je to orao sa svojim dugim krilima. Nemci i njihova deca po selima celo leto provedu bosi; u Crnoj Gori nećete nikoga videti da ide bos. Nose opanke koje sami prave.

Za ovih poslednjih 20 godina nekoliko puta dolazio sam na Cetinje, a dva put sam proveo u Crnoj Gori po čitavu godinu dana; bio sam na slavama, svadbama, na pazarima, u logorima, na saborima – i nigda nisam video pijana ni polupijana Crnogorca. Oni piju i vesele se, ali svaki zna koliko mu je dosta; ni kapi jedne neće suviše popiti, ma koliko da ga nudite.

Takve uzdržljivosti među prostim ljudma ne može se naći u drugim zemljama. Oni, šaleći se kažu: vino je mali Bog, ali je opet milostivijeg srca nego veliki Bog: kad mali Bog (vino) uzme čoveku pamet, on tu opet povrati; a veliki Bog, kad uzme čoveku pamet, neće više nigda da mu je povrati.

Među Crnogorcima veliko je poverenje.

To je jedina zemlja u Jevropi gde se ne pišu obligacije, i kao što su mi kazivali, još nije bilo slučaja, da je ko god na sudu odricao svoj dug.

Uže veže konje i volove, a poštena riječ vitezove. Tako oni vele, i po tim rečma upravljaju se.

Nigda nisam čuo da Crnogorci jedan za drugim što gođ rđavo govore. Ni kod samih žena nema ogovaranja. Ko je kakav sam se pokazuje, niko se ne može sakriti; vidi ga svet.

Tako oni misle. Moguće da za to, što svaki svuda sa sobom nosi oružje, u Crnoj Gori nema svađe, psovke, pijanstva, krađe, varanja, grdnje, ogovaranja.

U oružanom društvu svaki na svoje reči i na svoje ponašanje oštro pazi. U toj opreznosti odrasli su; to je njihovo vaspitanje.

Četiri puna stoleća tako žive.

Kad kogod drži sekiru u rukama, vi mu nećete ni u šali ni u ljutini reći grdne reči; a kako se može reći onome, koji ima za pojasom oštar nož i dva puna pištolja? Čast i međusobno poštovanje podiže se u onim zemljama gde niko ne da nijedna trunka da padne na nj. Dueli su pomogli te se u Francuskoj podigle građanske vrline. Ko hoće da je poštovan, mora druge poštovati. Svet je eho; kako mu se javljaš onako ti se odziva.

Crnogorci poštuju i hvale jedan drugoga; ali po gde koje strance hoće da ismevaju i da im se narugaju. Oni o njima, ali samo među sobom, bez ikakve štednje govore. Svakoga putnika što ovamo dođe oni brzo poznadu koliko vredi.

Ako ne znaju jezikâ, te ne mogu s njim da govore, oni ga cene po hodu, po haljinama i po njegovom držanju, i retko se kad god prevare. Njima je dovoljno da čuju deset reči što je stranac kazao, i već izreći će svoj sud o njemu. Najvećma se smeše na gorde i vetrenjaste: „slijepi visoko nose glavu!” – reći će o gordima; a za one koji se mnogo razmeću, a vidi se da nemaju novaca, obično vele: „goli visočije skaču!” Kad ih zapitate: zašto tako strogo osuđuju po neke strance, oni će vam od prilike ovako odgovoriti:

Mi, Crnogorci, nigda ništa nismo videli ni učili, među ovim planinama čuvali stoku i klali se sa Turcima, i mislimo o sebi da smo mimo sve druge narode prosti i divljasti, pa moramo se tešiti i radovati, kad vidimo koga iz tih mudrih kraljevina odevena, bogata, odlikovana ordenima i titulama, manit je, prost i glup kao nikoji Crnogorac.

***

Ljubomir P. Nenadović (1826-1895) srpski književnik i diplomata. – Izvor: „Celokupna dela Ljubomira P. Nenadovića: O Crnogorcima (Pisma sa Cetinja 1878. god.)”, drugo popravljeno i umnoženo izdanje, sv. XVI, Beograd, 1895, 92-98. – Priredio: V.J. Antena M