Ruka vlasti u špag naroda svoga

Ruka vlasti u špag naroda svoga

Piše: Slavko Mandić

Ministarstvo energetike i rudarstva obavijestilo je crnogorski narod noćas poslije 21-ne ure da će ga od ponoći častiti do sad najvećim povećanjem cijena svih vrsta goriva. Čekali su, očigledno je, da prođe veći dio dana i da niskoplatežni građani polijegaju, kako ne bi mogli natočit u prazne rezervoare ni gram po staroj cijeni. Singapurac ih je naučio kako se narod u brazdu ućeruje. Nije slučajno madam petrol onomad rekla, mada je vidljivo bilo da joj se otrglo, da je od većih cijena državi bolje, ali je građanima grđe. Njen i njenih kolega vlastodržaca rezervoar je u svakom trenutku svakoga dana, kako narod zbori, pun do čepa. Koju god vrstu goriva im troše miljenici, kupljenog od našeg znoja.

Sedam je dana trajala tobož briga tobošnjeg premijera za narod. Pa je, da ne bi bilo graje previše, smanjio ionako ogromne akcize na energente, kojima vlast popunjava budžetske rupetine. Narod je odahnuo. Činjelo mu se da je prebrinuo brigu. Singapurac je obećao da će njegova najbrojnija šarenica, koju od milošte zovu vlada, voditi računa da nestabilno tržište naftnim derivatima, zbog pomanitalog Trampa i njegovog ratovanja, ne udari dodatno osiromašeno građanstvo. To je već bilo sumnjivo, jer kad taj obeća, onda znamo da je obećanje tobožnjeg premijera, samo ludom radovanje.

Pokazalo se da je tako, svega nekoliko dana kasnije. Nije ni punu neđelju toboš premijer izdržao da ponovo ne zavuče ruku u špag osiromašenog naroda. Njega oni ne dotiču. Nije ga briga što će ovim povećanjem cijena, inflacija skočiti u nebo. A kad inflacija raste, rastu i prihodi, logika je jedinstvenog ekonomskog eksperta za neznanje. Da nije tako ne bi objašnjavao u parlamentu koliko je dobro što desetostruko više uvozimo nego što izvozimo. Nije to njegov jedini biser. Normalnom je mučnina od ponavljanja njegovih kovanica koje ne znače baš ništa. Osim nastavka siromašenja svakodnevno sa tendencijom koju je madam petrol jasno obznanila javnosti.

Možda Singapurac zaista tako misli? Ko će ga znati. I nije to najveći problem. Ono što jeste i zbog čega se baš ne ośećamo čojski je to što će se već śutra čuti od tog istog, toliko puta istraumatizovanog naroda, da je dara prevršila mjeru. Da je ovo čerupanje naroda.  Da se teško ovakvi nameti mogu izdržati i da vlastima ovakvo ponašanje ne treba dozvoliti. Traje to jedan, ili najviše dva dana. Čujete anketu na pojedinim medijima koji pitaju pojedine prolaznike što misle o najnovijem poskupljenju. Čujete od njih da za njih povećanje nije, jer će sipati deset eura, ka i do sad. Ali i da će se voziti baš ka i do sad. Čućete i opravdanje i traženje  uzroka ovakvog nenormalnog skoka cijena. Po neki penzioner će vrćet glavom, valjda čekajući da im Singapurac uskladi primanja mirovine za euro ili najviše dva. Uglavnom su takvi odgovori. Uz više onih koji osuđuju povećanje cijena. I tu se priča završava. Ni slova više. Vlast im bači onda neku drugu temu. Izmisli novoga Bećira, ili kakvog drugog negatora svega i svačega, poperi koji spomenik ratnom zločincu onako ispod žita, i niko više ne zbori o ljebu, krtoli, pamidorama, krastavcima, tikvicama, salati, ulju, margarinu, hemiji za higijenu, ljekovima, odjeći, obući, knjigama….

Lipši magarče do zelene trave!