Kakva li je tek Evropa kad joj mi ovakvi trebamo?

Kakva li je tek Evropa kad joj mi ovakvi trebamo?

Piše: Slavko Mandić

Gura nas Evropa to što može. Upinje iz petnih žila. Ućete, iako vam se ne ulazi, združeno zbore: Ursula, Marta, Kaja Kalas, Antonio Košta, EU poarlamentarci naklonjeni nama iz vremena dvijehiljade i neke. Danas nijesu problem ni ugrožena temeljna ljudska prava a ni spora reforma pravosuđa. Zatvori se jedno oko i na izraženu korupciju. I oba ako treba. Da se ne talasa previše. Ne vidi se dovoljno jasno ni enormno partijsko zapošljavanje. Nije tako strašno ni kad je bezbjednost klimava i kad opasno prijeti da popuca po šavovima. Ne smeta ni što nema političke stabilnosti, ni što Crkva krsti i pokrštava politiku do te mjere da je mržnja postala vjerski instrument uperen prema svima koji su drugačije klesani. Jednom riječju, ništa više nije problem. Ni zagrljaj Martin, požrtvovan kad zatreba, pa i sa četničkim vojvodom od parlamenta, sa kojim baš i nije rada, ali kad se mora, ni to nije teško. Stisak je evropska potreba. Sreća, ne traje dugo. A poslije će viđet što će i kako će s njim takvijem. Isplati li se prevaspitavati euronepomenika ili ga raznovrsnim metodama visoke demokratije izopštini iz priče o jedinstvenoj famelji u kojoj nema mjesta za istočnjačke rusko-srpske boje, mirise i ukuse.

Da bi se privoljeli i oni najtvrdokorniji ideološki ostrašćenici domaće političke vlastodržnosti, Evropa bači unaprijed pripremljenu crkavicu i zakači na udicu sve moguće Milojke i njemu slične četničke vojvode. Taj sistem funkcioniše bez greške, dokazano je više puta. Zakače se i evo ih svi postrojeni da izraze svoju EU privrženost i neskrivenu ljubav. Koju su vjekovima gajili, boreći se za nju različitim metodama i interesnim varijacijama, koje su najčešće izgledale, kao što izgledaju i danas. Njena (evropska) sušta suprotnost.
Ali, koga je za to briga. Sad kad su nas ućerali u brazdu i kad je jasno da moramo da oremo njihovim ralom đe nam reču (bogu fala) popravljaće nas unaprijed pripremljenim metodama. Na scenu će izaći ona sitna slova što u ugovorima uglavnom niko ne čita, ona pri dnu teksta, đe je sve od važnosti zapisano. Pa će za svaku grešku, kojih je više mnogo nego je ikad bilo, udarati po nama ka po pranju, kako to narod zbori. Ono što će biti najbolnije i što Singapurać neće moći da podnese sa sve Alabarom, biće zamrzavanje fondova. Nemanje novca za eksperimente kojih je bilo na desetine, i svaki bio apsolutno neuspješan, išempijace premijera kojemu je, po vlastitom kazivanju u sred parlamenta, jedino muškost neupitna. Ili je bila, kad je imao ženskih na kile, a sad ima samo jednu.

Srebrenica se nije dogodila za najveći dio vlasti.
Evropa ćuti.
Rezolucija o Jasenovcu, donešena sˊ ciljem da se upre prst u oko komšijama.
Evropa je opet ćutala.
Veličanje fašizma i četništva svakodnevno.
Evropa se živa ne čuje.

Kad o nama progovori, čujemo o sebi da boljih nema. Ispred smo svih. Nema ovakvih nadaleko. I nema, znamo mi to dobro. U jednom drugom smislu, naravno, sa pregrštom svakovrsnih dokaza o dnevnim nepočinstvima, krađama, prevarama, neznanju, falcifikatima…Zaista smo lideri u mnogo čemu. Zna to Evropa bolje od nas. Ali, sila boga ne moli.

Na koje je to grane spala kad joj mi ovakvi trebamo?

Svašta nam se dešava u potonjih 5 godina. Jedino nam bolje od ostalih rabotaju seksualni predatori po Vladi i parlamentu. O čemu sami javno zbore, ne stideći se ni zeru. Tom ljudskom brukom se zore. Kad nemaju s čim drugo. Mada, čuje se od nekuda, nijesu ni tu nešto bog zna. A ćute kad ih proziva odbjegli Medenica i lista im svakakva zla koja su učinili za ovo kratko vrijeme. Zbore o tome najbolje klipovi brojni, fotografije i izjave kojih je po vas dan na društvenim mrežama i u medijima.

Rekoh već, Evropi to više ne smeta. Śetićemo se koliko nam je ta ista Evropa i kako krv pila kad je Milova vlast znala da skrene mrvu makar sˊ EU kursa. A imali su takvih ekskurzija, mada uistinu neuporedivo manje od ovih svakovrsnih političkih skakavaca danas. Za svaku i najmanju grešku grešnog DPS-a skakali su do neba. Na kraju su podržali nezakonite litije, pomoću kojih je Crkva Srbije srušila tridesetogodišnju dominaciju DPS vlasti. Raspojasale su se četničke horde do te mjere da su zasmetale Evropi poprilično.

Pa zašto nas onda žele među svoje?

E zašto? Đavo će ga znati. Očigledno da za nešto valjamo. A možda i znamo što je to nešto? Možda su to i neke lipe stvari, ma ne smin ti kazat, kako je znao reći legendarni Špiro Guberina u kultnom Velom mistu.

Mada u to na koncu svega ipak ne vjerujemo.